STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Naslusali smo se svakojakih dubokih i celomudrenih politickih analiza kosovskih (ne)prilika, koje su se pokazale pogresnim, krajnje je vreme bilo da cujemo i jednu duhovitu, koja, opet, ne mora biti tacna. Celnik Srpskog pokreta otpora s Kosova, koji za sebe skromno kaze da je stekao zvanje legende, tvrdi da je u Srbiji najjaca politicka snaga, i dalje, Savez komunista, koji deluje u pet sekcija i preko jednog ogranka u Crnoj Gori. Dve od ovih sekcija, SPO i ND, zaduzene su da glume opoziciju, a sadasnji koalicioni partneri, Milosevic i Seselj, glume zabrinutost. Vreme, kaze on, radi za Srpski pokret otpora, a kad Lebed postane marsal i dodje na vlast u Rusiji, eto njih u Zagrebu, na putu za Bec. Nije lose, pogotovu za praznik.

Da se ovaj veseljak nije oglasio, covek bi pomislio da su svi Srbi od zanata postali zamorni, kao Vuk Draskovic. On se dve veceri, uzastopce, preko "Glasa Amerike", ubedjivao s Ademom Demacijem da mu ovaj preda Kosovo, a onda su se rastali bez dogovora. Tanjug, koji je objavio sluzbenu belesku o ovom razgovoru, tvrdi da je to bio "navodni dijalog". Stvarnog razgovora ne moze biti, veli Tanjug, "dok jedna strana ostaje pri zahtevu za otcepljenje dela teritorije jedne suverene drzave". Demaci, kod Tanjuga, nije polozio. A Draskovic?

Draskoviceva pozicija nije jednostavna. On sebe predstavlja kao vodju najvece demokratske stranke u Srbiji, ali rezultati poslednjih izbora sugerisu da Srbiji nije odvec do demokratije s njegovim rukopisom. Draskovic sebe vidi i kao Srbina od pozvanja, ali biraci su postali skloniji Srbima od vlasti. Noseci u dzepu bar dve legitimacije, srpsku i demokratsku, Draskovic je doziveo da ga smatraju "trecim covekom", nekom vrstom zakasnelog nacionalnog ideologa, cije su ideje radikali pretvorili u konkretnu vlast. Ravnogorci bi, sad, bez njega na Ravnu goru, Srbi s Kosova ga smatraju glumcem, njegovi bivsi koalicioni partneri snuju nove koalicije bez njega. Prizivajuci kralja iz daljine, podsetio je Srbe da ga vec imaju u blizini, braneci Srbiju od komunista, zblizio ih je sa socijalistima i radikalima. Jednom recju, Draskovic se pokazao izuzetno spretnim u propagiranju tudjih politickih ciljeva. Braneci tudje interese svojim recima, Draskovic je naucio Srbe da biraju one koji ne znaju da objasne sta hoce i da veruju onima koji hoce ono sto ne umeju da objasne. Za sebe je rezervisao visoko, ali trece, mesto.

Navodno razgovarajuci, kako javlja Tanjug, s Demacijem, Draskovic je sebe doveo u poziciju predvozaca: to je onaj skijas sto, na velikim takmicenjima, prvi prodje stazom, koliko da organizator proveri kako rade stoperice, jesu li kapije dobro postavljene i nije li se negde, na krivini, uhvatio led. Svi ga vide, niko ga ne zapamti, asovi bi mogli i bez njega, ali su mirniji kad ga vide ispred sebe.

Spustajuci se niz vratolomnu kosovsku stazu, Draskovic je onima sto ce doci posle njega ukazao gde se sve mogu okliznuti, ali ih nije naucio kako ce preteci svoje rivale. Vozeci, opet, tudju trku, Draskovic je sebe nesebicno izlozio opasnosti da se povredi, sve verujuci da ce Srbija stici na cilj u jednom komadu. Sad je, naravno, red da se pokazu Srbi i Albanci s vrha. Puteljak, kojim su posli Draskovic i Demaci, ne obavezuje ni jedne ni druge, stavise, upucuje ih na drugu stranu. Na toj strani ne bi trebalo da bude kapija od opstih mesta, kroz koje se mora obavezno proci, ali se ni citav put do dogovora ne da preci u jednom "terenskom skoku". Kad covek pomisli koliko je na tom putu krivina, mora se zapitati sta, uopste, Srbi i Albanci jos cekaju?

Demaci i Draskovic, sta god o njima mislili Albanci i Srbi, pomogli su, svaki svojima, da shvate kako se ne mogu dogovoriti dok o Kosovu budu mislili isto: da ono, uz malo sopstvene ili strane sile, pripada samo njima. Kad budu shvatili da je najveca sila dogovor medju njima, Kosovo ce im, zaista, pripasti. Ono se nema kud odseliti.