Kako su jugoslovenski radnici (p)ostali ratnici nacionalne revolucije

Neveseli majski uranak

Skoro deceniju, srpski radnici nemaju razloga da praznuju jer u ovom, kazu demokratskom drustvu, bivsi, sadasnji i buduci rad, bivsih, sadasnjih i buducih generacija, potpuno je obezvredjen, a svet rada, kao gubavac, prognan na ivicu opstanka"

Pise: Gordana Djukic

Vreme parada, barjaka, masovnih pesama, prvomajskih uranaka, odlazaka na prave male godisnje odmore sa kojih su se razdragani radnici udarnicki vracali u hale, uvereni da “ne moze nam niko nista, jaci smo od sudbine" i “najvece smo blago ovoga drustva" koje nezadrzivo juri u “svetlu buducnost", odavno je proslo. Sada tom vremenu i iluzijama, armija besposlenih placa papreni ceh. Placa mu ga najnizom satnicom na svetu od 89 pfeninga, strahom od gubitka posla, rata, novih sankcija, ponavljanja inflacije, “patriotskih" poziva u stilu: ako nisi s nama, onda si izdajnik...

Gotovo deset godina unazad, oni koji su prethodnih decenija, svrstavani u plave kolone, politicarima davali bezrezervnu podrsku, stajali iza njihovih brojni istorijskih “ne", bili im pokrice za sve odluke za sunovrat privrede i drzave, suocavaju se sa surovim ishodom “jednokratne upotrebe radnika".

Sindikat, upamcen po crvenim karanfilima, udarnickim parolama, onaj koji im je organizovao prvomajske zurke sa pecenim volovima, na izletistima i pozivao ih da uz “triput ura za Tita i Partiju" svi postanu Alije Sirotanovici, prvi ih je napustio i ostao sto je vazda bio: ekspozitura vladajuce partije, najcesce zaduzena za cuvanje socijalnog mira, pozivanje radnika da se “u teskim i za zemlju istorjiski odsutnim situacijama" odreknu strajkova. Taj sindikat, a rec je prvenstveno o rukovodstvu srpske samostalne republicke sindikalne centrale, pritom ubedjuje radnike da je sada ravnopravan partner drzavi i vladajucim strankama. Taj isti sindikat i posle “istorijskog" poziva upucenog pre ravno deset godina sa stepenista sveznog parlamenta da se “svi vrate na radne zadatke" i dalje “stiti" interese 1.500.000 nezaposlenih radnika, maltene, da se izvinjava republickom premijeru koji revoltiran buntom rakovickih radnika, ne tako davno ,takodje sa stepenista saveznog parlamenta, cinicno zapitao: “I vi ovo nazivate radnicima?" Nezavisni sindikati, pak, upozoravaju na radnicku stvarnost, insistiraju na otvaranju privrede ka svetu, demokratizaciji drustva, slobodama sindikalnog ogranizovanja. Usput, svi ovdasnji sindikati, ponajvise se medjusobno svadjaju i nadmecu u ubedjivanju ko je medju njima autenticni zastitnik radnika i njihovih prava.

Direktorski strajkovi

Sve to traje isuvise dugo, a svaki peti radno sposoban Jugosloven ima srece da radi, zaradu ceka vise meseci. Prepusteni crnoj berzi, privatizaciji koja se u Srbiji svodi na pljacku nekadasnje drustvene svojine kojom su samoupravljali, danasnji prinudno i na neodredjeno vreme preprodavci toalet - papira i cigareta po buvljacima i ulicama, skoro i da su zaboravili na sindikate. Uostalom, strajkovi u koje su ih proteklih desetak godina vodili, postali su apsurdni. Organizovani uglavnom, pod dirktorskim palicama, zadrad namicanja “kredita za pokretanje proizvodnje" koji su brzebolje deljeni u zarade, ili vodjeni zarad ubrzanijih obrtaja zupcanika topciderske stamparije, strajkovi sada ostaju na upozorenjima da se “ne moze mesecima ziveti od zakasnelih zarada od oko 300 dinara". Potrosene su i pare od prodaje dela PTT, a u privredi nekadasnji giganti - ponos socijalistickog razvoja rdjaju i cekaju da ih, bude li srece, neko kupi ili stavi katanac na vrata.

Odgovori na radnicki gnev i zahteve uglavnom se svode na odugovlacenje, kako je nedavno rekao Dragoljub Stosic, celnik Sindikata vozaca GSP i najvise uspevaju da privole drugu stranu da pristane da podeli samo deo plate, smeni ili uhapsi nekog direktora, a onda “stvar legne i primiri se jedno krace vreme". U raljama politike, radnici i sindikati i danas ostaju poligon za stranacke eksperimente, docepavanje pozicija i mesta u podeli portfelja i vlasti, da bi ubrzo bili odbaceni. Tako je, svojevremeno, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, kao jedan od graditelja Koalicije “Zajedno" u obzorje njene pobede u izborima za lokalnu vlast, bila “odbacena kao teg".

- Sindikalni pokret u Srbiji je slab i nemocan. Radnici i sindikati, porazeni su, tacnije izgubili su bitku u trenutku kada su od radnika postali - ratnici. Sve sto se radnicima ovih deset godina dogadja, a to je obespravljenost, oduzimanje prava na rad. Dogadjanja na politickoj sceni, a prvenstveno raspad privrede nadajacao je integrativne procese u sindikalnom pokretu. Radnicima su nametnute politicke teme, pa su prakticno izgubili kontakt sa sobom, objasnjava sindikalnu nemoc Branislav Canak, predsednik Ujedinjnih granskih sindikata “Nezavisnost". Radnici su i dalje podrska politicarskih ujdurmi, a u sustini niko ih nista i ne pita, tvrde u UGS “Nezavisnost", potvrdjuje i nedavno referendumsko izjasnjavanje gradjana o tome da li su za ili protiv ucesca stranaca u resavanju kosovskog problema.

- Zasto umesto dosad vec vidjenih i referenduma poput onog od 23. aprila, ili bar paralelno sa njim, rezim u Srbiji ne raspise jos neke i radnike pita da se izjasne o nekim, ne manje vaznim pitanjima od ovog koje je na njemu postavljeno? Kazu, referendum ce razresiti kosovski cvor, sto je malo verovatno. Uspeha bi bilo ako bi bili raspisani referendumi u kojima bi radnici postavljali pitanja, pa i za Kosovo i za druge cvorove, kaze Canak. U “Nezavisnosti" veruju da bi odgovori na radnicka pitanja, poput onoga da li su za ili protiv da se pristojno zivi od rada ili pak, da li su za ili protiv privatizacije koja radnike pretvara u obespravljene najamnike, kljuc za razresvanja svih, pa i kosovskog prbolema.

Radnike niko ne pita
Da radnike niko nista ne pita svedoce i stalna upozorenja iz Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije. Od momenta kada su, 1992. godine Jugoslaviji uvedene sankcije, VSSSJ je upozoravalo da izolacija privrede najvise pogadja zaposlene i sve koji zive od rada, kao i da se ne zivi samo od ideologije i politike.
Ne jednom, celni ljudi savezne sindikalne centrale politicare su upozoravali da “prekinu izazivanje politickih sukoba u republikama i federaciji, tim prije sto je izvesno da se iza tih sukoba kriju licni i grupni interesi politickih rukovodstava koja se cak distanciraju od svojih partija." Ove opomene, do sada, niko nije ozbiljno shvatio.

- Sve je izvesnije da ce jugoslovenski radnici biti izlozeni novim stradanjima ciji su uzroci van svijeta rada, uzroci, na koje je smo u ovom sindikatu odavno upozoravali. Rijec je o politici koja za posljedicu ima izolovanost jugoslovenskih radnika od svijetskog radnickog pokreta. Nas radnik, zbog toga, nije u mogucnosti da svoj rad ponudi svjetskom i evropskom trzistu, a u zemlji njegov rad se ne vrijednuje, ni toliko da bi od njega mogao zivjeti. U SRJ nema socijalne sigurnosti, jer je 95 odsto radnika socijalno nesigurno. Vrijeme je za alarm da se sacini dogovor o socijalnoj stabilnosti, jer je pitanje dana kada socijalna situacija, kao posljedica blokade, moze postati najveci problem zemlje, ocenjuje Dragan Radulovic, predsednik VSSSJ.

I dok se u Crnoj Gori prva transa pomoci od 6.000.000 dolara usmerava za razvoj malih i srednjih preduzeca, turizma i poljoprivrede, u Srbiji nema ni naznake privrednog oporavka. Ovdasnji radnici, do pre koju godinu pozivani da budu “vojnici revolucije koja tece", sada postaju vojnici odbrane od spoljnih neprijetalja.

Niko ne zna sta ga ceka

Mozda o tome gde su se uputili jugoslovenski radnici, a gde da ce tesko uskoro krenuti, ponajbolje svedoci jos jedno Radulovicevo upozorenje da se se ovde niko ne seca da je cuo “neku lijepu rijec politckih vodja upucenu susjedima, a malo je pozitivnih rijeci i o svijetu. Umijesto toga, pozivaju na militantna rijesenja. U medijima se forsira crno - bijelo vidjenje svega, uvijek je smo mi dobiri, a oni drugi - losi. Ne mogu da znam sta se zbiva u glavama ljudi, ali moze se vec upitati i sta se zbiva sa psihickim stanjem radnika, gradjana, ovog naraoda. Stalno pozivaju u politicke bitke i obracune, na neku mobilisanost. Nemamo vise onog, obicnog, zivotnog mira. Dokle cemo stici, kad cujemo i pozive na obracun jednih gradjana sa nekim ‘drugim’ gradjanima..."

- Nedavno su prestavnici demokratskih sindikata iz bivsih republika SFRJ bili na jednom medjunarodnom sindikalnom skupu koji je odrzan u Sloveniji. Svi oni planiraju zivot, imaju perspektive, a jedino mi nismo znali da kazemo sta ce se destiti u Srbiji i Jugoslaviji. Nismo znali da li ce opet biti sankcija, hiperinflacije, da li ce se raditi, da li ce 1,5 milion radnika ostati bez posla, prilicno jasno objasnjava radnicku “perspektivu" i ovo razmisljanje Dragana Milovanovica, predsednika Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, neista manje ne rasvetljava put kojim idu i na kome su ovdasnji radnici.

Na kraju, ostaje poruka UGS “Nezavisnost" da srpski radnici “nemaju sta da proslavljaju, jer im je rezim oduzeo i unistio Prvi maj. Unistio je i oduzeo radniku, njegovo najvece pravo - pravo na rad. Skoro deceniju, srpski radnici nemaju razloga da praznuju jer u ovom, kazu demokratskom drustvu, bivsi, sadasnji i buduci rad, bivsih, sadasnjih i buducih generacija, potpuno je obezvredjen, a svet rada, kao gubavac, prognan na ivicu opstanka."

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /