DUSAN KOVACEVIC, DRAMSKI PISAC I REDITELJ

Sve ovo sto sada pisemo i pricamo samo je prvi refleks coveka koji se davi i trazi pomoc, kaze nas najpoznatiji savremeni dramski pisac

Zeljko Jovanovic

Sterijino pozorje je ove godine otvoreno predstavom Dusana Kovacevica "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti" u kojoj pisac sebi, kako kaze, postavlja samo jedno pitanje, "sta bi se dogodilo jedne noci u jednom pozoristu kada se ne bi igrala predstava"? Nase pitanje Dusanu Kovacevicu, prilikom susreta na 42. Pozorju, bilo je da li se nesto promenilo u poslednje vreme, s obzirom da je njegova predstava odigrana nekoliko meseci nakon izjave da jos uvek nema reci kojima se moze opisati nasa tragedija.

"Nista se nije promenilo, kaze Kovacevic. Jos zivimo u teskoj komi. Jos uvek nismo sagledali svu tragediju i nesrecu koja nas je zadesila i to je ono najpogubnije za nas danas i za nas sutra. Ponasamo se kao ljudi pod teskom anestezijom verujuci da je anestezija izlecenje, a zapravo zivimo pod opijatima koje je, naravno, poturila ova vlast u raznim oblicima, od prica da nam je dobro do raznoraznih manipulacija koje predstavljaju nastavak onog sistema koji nas je i doveo dovde. Kada se jednog dana budemo osvestili svi zajedno, a ne jedan deo naroda, i budemo shvatili sta se zapravo dogodilo srpskom narodu tokom proteklih sedam-osam godina, to ce biti sok. Mi smo preziveli kataklizmu koja ce se odraziti na mnoga pokolenja. Bojim se da je sve ovo sto sada pricamo i pisemo, samo prvi refleks coveka koji se davi i trazi pomoc. Medjutim, to jos uvek nije prica zasto je taj covek pokusao da se ubije. Bavimo se posledicama, a ne uzrocima i kada pocnemo da se bavimo uzrocima bice jako bolno.

"Nasa Borba": Vreme je za suocavanje sa istinom?

Dusan Kovacevic: Za svakog normalnog coveka je vreme. Po mom osecanju coveka koji se bavi pozoristem i filmom zivimo u crno-belom filmu Cikaga tridesetih godina. Vlada Al Kapone, vlada sistem prohibicije, vlada sve ono sto je industrijska revolucija morala da prezivi, a mi smo mislili da cemo prevariti civilizaciju ida necemo morati preci put koji je logican. Mislili smo da cemo tajnim kanalima prevazici logican put nastanka ekonomsko-pravnog sistema, i onda smo se sudarili sa onim sto je bilo aktuelno s pocetka veka u vecini drustava za koja danas pricamo da su demokratska. Ne znam kako cemo se izvuci iz toga zato sto u Srbiji u odnosu na cinjenice o kojima pricamo i koje vecina ljudi zna, u ovoj zemlji mi i dalje nemamo, kao Srbi, jedinstvenu opoziciju. Nesto sto se zove demokratski zajednicki blok, i koji je iznad licnog interesa i zove se interes jednog naroda.

Dobar gradjanin - ako je clan njihove stranke

D. K.: Radilo se o tome da su ljudi u Beogradu i vecini gradova u Srbiji izasli na ulice ne zato sto su za nesto nego zato sto su protiv necega. Oni su izlazili na ulice buneci se protiv nasilja. Ljudi su se smrzavali, setali, trpeli sve ono sto su trpeli dok za to vreme (i to je ono sto je kod nas problem i predstavlja nasledje komunizma i titoizma), lideri stranke misle da je dobar gradjanin samo onaj koji je clan njihove stranke. To vazi za komuniste i za antikomuniste. Nikako da shvate da individualnost postoji van ikakve organizacije i da je to sustina demokratskog procesa. Ja sam u principu alergican na svaki autoritet. Mene je ubio svaki autoritet u ovom drustvu. Nije to samo Brozov autoritet, to je pitanje predsednika kucnog saveta koji je u jednom trenutku bio isto kao Broz, zato sto ti onemogucava da u svojoj zgradi zivis normalno. Prema tome, ja necu da budem clan icega, necu da imam clansku kartu, necu da budem zigosan kao stoka vestern filmovima. Hocu da zivim slobodno u svojoj zemlji. To ovim ljudima koji se bave organizacijom politickog zivota jednom mora biti jasno. U protivnom nikad niko ovde nece dobiti nista i stalno cemo biti gubitnici. Ja prezirem svaku vrstu organizacije zato sto on uslovljava da budes clan necega. Necu da budem clan. Imam svoje krsteno ime i prezime, rodjen sam sam i zavrsicu sam i hocu da zivim sam. Dosta mi je vodja. Zato sam kao jedna vrsta idealiste za monarhiju. Mislim da bi bilo jako dobro da se Srbiji vrati ona vrsta dostojanstva koja se zove parlamentarni zivot.

Progon jedne familije

D. K.: Postavicu, ne kao neko ko se bavi pisanjem vec kao obican gradjanin, jedno pitanje: da li je posle dve nezakonite republike (jer znamo na koji je nacin nastala Brozova zatim i Miloseviceva Republika), neko pitao ovaj narod treba li da se vrate ljudi koji su odavde prognani i kaznjeni od strane komunista. I to ce kao veliki znak pitanja uvek lebdeti nad bilo kojim republikanskim predsednikom bez obzira koliko on bio dobar ili los. Prevenstveno se nikada necu pomiriti s tim da dobijemo treceg predsednika, ne mora to da bude Milosevic, koji ce biti samo nastavak Broza, kojeg cemo zaboraviti u pauzi ali cemo se opet nadovezati na progon jedne familije. Nasi buduci predsednici ne razmisljaju uopste o tome. A jedna familija je odavde pro-gna-na. Da ne govorimo o genocidu koji je izvrsen nad srpskim narodom posle Drugog svetskog rata, i koji nikad nije hirurski ociscen. Ranu koja nije obradjena imacemo i za deset i za pedeset godina. I ona ce se ponovo otvoriti. Moramo se vratiti uzroku da bi rascistili zasto smo ovakvi kakvi jesmo.

NB: Takozvano obilje novih tekstova moze sugerisati pojavu druge vrste domaceg dramskog teksta. Da li se slazete sa takvim misljenjima?

D. K.: Sve sto sam stariji manje razmisljam o necemu sto se zove novo. Razmisljam o necemu sto se zove klasicno pozoriste. Mislim da je ta glavna centralna linija, koja je tradicija pozorista od anticke drame do danas, s vremena na vreme skretala kao reka kada se izliva. Napravi jedan rukavac koji se proglasi pravcem. Medjutim, posle nekoliko kilometara ili godina taj se rukavac vrati u glavnu pritoku i ide prema moru. To je nasa sudbina i sudbina umetnosti uopste. Trazicemo nove puteve, izlivacemo se, ali cemo se uvek vracati u maticu i to je sustina svake umetnosti.