ZASTO NEZAVISNI MEDIJI SMETAJU PREDSEDNIKU CRNE GORE

Radovan Colovic

"Zaustavite Rojter", vec legendarni usklik bivseg kosovskog celnika Dzavida Nimanija iz sada daleke 1981. godine koji je predstavljao paradigmu jednog nacina vladavine ali i antologijski primer secanja na proslost, kao eho se vratio u ponovo nemirnu Crnu Goru, Samo sto Momir Bulatovic, u upornom i na momente grotesknom nastojanju da povrati svoje tektonski poremecene pozicije i ne izneveri od glavnog rezisera unapred mu dodeljenu glavnu ulogu, nije pominjao Rojter vec domace nezavisne medije koji bitno odstupaju od predvidjenog scenarija koji je nekoliko puta do sada promenio osnovnu temu spora. I posto mu nije uspelo da na pitanju ko zna koje po redu odbrane Jugoslavije pokrene pripremljeni mehanizam izolovanja i pacifikacije onoga ko se usudio da kaze da je car go, samo sto se u prvi plan stavlja ne car nego buducnost i opstanak carevine u kojoj car hoce da nadje utociste, posle demonizacije, nestereotipnog razmisljanja o monetarnoj politici, kriminala cije je razmere tek sada otkrio, zavere tajne policije, ministra kulture koji se umesto gradjevinarstvom bavi politikom, Bulatovic je dosao do medija i njihovog odnosa prema sukobu koji potresa Crnu Goru.

Pokusavajuci da obnovi izgubljenu inicijativu kao i svoj u velikoj meri javno detronizovani polozaj crnogorski prvak se, kao dete kada zatvori oci pa misli da ga niko ne vidi, resio da otvori sva pitanja, pa cak i ona na kojima je do sada gradio svoj politicki prestiz. Sklon pored stalnih zakletvi koje polaze i slikovitom izrazavanju, Bulatovic je jednom prilikom drzavu koju predstavlja okarakterisao njemu svojstvenom racionalizacijom "kao najlepsi zatvor na svetu" cudeci se kasnije zasto u tom zatvoru postoje kriminalci.

Gradeci svoju politiku na paradoksima da nesto nije onako kako jeste, nego onako kako se interpretira Bulatovic se na kraju osvrnuo na nezavisne medije i nacin na koji obavestavaju javnost o sukobu u crnogorskom rukovodstvu, manje im pri tom zamerajuci pristrasnost koliko brzo dolazenje do informacija o prirodi spora i desavanjima na sednicama koje se, upravo na njegovu inicijativu, odvijaju iza strogo zatvorenih vrata. Kao i u stara dobra vremena kada se tajnoscu mistifikovao rad partijskih tela, a do javnosti dopirala samo stura suvoparna saopstenja, ponovo se pokusava i izdize na nivo posebne vrline arkanska politika i izrazav cudjenje zasto su partijski problemi stvar novinarske znatizelje iako sami akteri, kada im to odgovara, njihove odluke saopstavaju kao istorijske. Pa cak i onda kada se radi o ogoljenoj borbi za licnu prevlast, i rivalstvu pracenu cesto prozaicnim postupcima.

Kada je jedan deo (posebno) beogradskih medija pokazivao posebnu zainteresovanost za dogadjaje i procese u Crnoj Gori i u prepoznatljivom maniru u Djukanovicu video jahaca apokalipse, potkrepljujuci to neretko materijalima sa takodje zatvorenih sednica, Bulatovicu to nije smetalo vec je, naprotiv, taj deo medija okarakterisao kao izraz najviseg profesionalizma mada mu, ukoliko to i sam nije zeleo, mora biti jasan ucinak njihovog patriotskog rada. Kada se, s druge strane, otkrije i drugacija priroda zbivanja Bulatovic se u Beranama pred svojim partijskim drugovima zali na svoje saradnike koji "Anteni M" i "Montenifaks" dojavljuju detalje sa zatvorenih sesija koji problematizuju njegovu principijelnost i namere.

Cinjenica da se vladajuca partija, odnosno njeni forumi shvataju kao mesto na kome se donose sve bitne odluke, a javnost se saopstenjem poput dekreta obavestava o njima, nije samo relikt starog sistema vec pokusaj da se obnovi njegova priroda kao sto se u sovjetskoj eri putem "politicki postanovlenija" komuniciralo s narodom i istovremeno obavezivali ne samo partijci na njihovo sprovodjenje. U Crnoj Gori kao da taj obrazac pokazuje posebnu vitalnost i samozivost. Nezavisni mediji u Crnoj Gori, mada optereceni viskom senzacionalizma i ostrascenosti, sve vise postaju prepreka dektrinarnom oblikovanju javnog mnjenja i dosadasnjih proizvodjaca svesti, sto naravno izaziva njihovu nervozu. Posebno ako se dovede u pitanje vrhovni Nomenklator, tacnije nacin na koji se vrednuju necije biografije i unapred zadate role.

Tako nekada "jedan od najtalentovanijih crnogorskih novinara", kako je Bulatovica u retko vidjenoj snishodljivosti nazvao urednik drzavne televizije radi njegovog nekadasnjeg angazmana u servilnom studentskom listu, u osnovi zeli novinarstvo kao propagandni servis koji treba da ubedi gradjanstvo u ispravnost, puta bez alternative". U tom smislu kao model sluzi televizija Srbije koja je od pocetka crnogorskih previranja Bulatovicu bila snazna logisticka podrska, sto je bez neophodne kreativnosti i imaginacije u dajdzest izdanju bila i njena crnogorska sestra. Jednostavno, mediji treba da skrivaju, a ne informisu, da ne otkrivaju vec prenose zvanicna soapstenja foruma, pa cak i kada se iza njih skriva Bulatovicev probudjeni novinarski eros, kako se nedavno po svedocenju S. Marovica i desilo, da u proverenom maniru "hvale uspehe nase socijalisticke izgradnje". Kao i u anegdoti karakteristicnoj za breznjevljevski period kada se zapusteni prostori, ruinirane gradjevine i redovi pred prodavnicama skrivaju tako sto se na kupeima u kojima se voze funkcioneri spustaju roletne.

(Autor je novinar iz Podgorice).