OBELEZAVANJE SVETSKOG DANA IGRE

“Aurum" u izvodjenju Teatra pokreta “Mimart" i solo igra Marije Krtolice “Odjek jucerasnjih koraka"

Obelezavanje Svetskog dana umetnicke igre u Beogradu ne bi bilo potpuno da nisu odigrane i dve veceri savremenog plesa nasih autora: Teatar pokreta “Mimart" je izveo u Maloj sali Ateljea 212 svoj novi projekat “Arum", a Marija Krtolica je na sceni Bitef teatra odigrala dvodelni solo sa poeticnim naslovom “Odjek jucerasnjih koraka".

Neformalno pozoriste koje sa znanjem, upornoscu i entuzijazmom vec dvanaest godina vodi koreograf i istrazivac slobodne igre Nela Antonovic u svom novom koreoprojektu, kao i toliko puta do sada, razmatralo je sustinske teme bivstvovanja. Pod naslovom “Aurum" (Zlato) Nela Antonovic se i kroz koreografiju priblizila svojoj drugoj profesiji, magistra tehnoloskih nauka, da bi uz uzbudjujucu, ritmicki preciznu i za slobodan pokret do sada najpogodniju muzicku partituru Miroslava Mise Savica sacinila koreopredstavu u kojoj je “aurum" tretirala i kao pocetak i kraj alhemicaskih traganja i kao meru duhovnih, materijalnih i estetskih vrednosti.

Pored uobicajene, slobodne, ozbiljne, sugestivne leksike pokreta, koja je svojstvena “Mimartu", Antonoviceva je ovoga puta uvela i jedan novi nacin kretanja - slobodnu igru na “hoklicama", koje su koriscene kao stule. To je, svakako, doprinelo da pojedine sekvence predstave “Aurum" budu posebno zanimljive u osmisljenoj sprezi igre na stolicama (na visem nivou) i igre na pozornici na uobicajenoj razini. Naravno, treba odati puno priznanje izvodjacima Aleksandru Lekicu i Veri Pavlovic, koju su, kao srasli sa “hoklicama", izvodili mnostvo cak i akrobatskih kompozicija pokreta, pri cemu su, ocigledno, savladali padove i dizanja, koji su bili i opasni po njihova tela, sto ni gledaoce nije ostavljalo ravnodusnim.

Pored njih i Misa Petrovic, Nikola Vranic i Dragana Klipa su se sa jasno ispoljenom pozitivnom energijom posvetili novom koreoprojektu, koji je, cini se, imao dva zavrsetka. Jedan, plesno i teatarski logican, kao kraj, nestanak, izumiranje i drugi, koji se radjao na svojevrstan nacin iz prvog, kao pozoriste, scena sa zlatnom maskom (mozda Agamemnonovom?) na licima igraca, kao novi pocetak zivota ili covekove istorije.

U predstavi “Mimarta" je sve funkcionisalo prema zamisli autora Nele Antonovic, koja je osmislila scenski prostor i rekvizite, te su i ostali saradnici Andjelija Markovic (kostimi i maske), Goran Markovic i Dragan Maslarevic (svetlo), Djura Sander i Aleksandar Jocic (ton) doprineli utisku da ova produkcija Ateljea 212, pomognuta od strane Fonda za otvoreno drustvo, ubuduce treba da zauzme mesto u redovnom repertoaru ove pozorisne kuce.

Cetvrta pojava nase zemljakinje, nastanjene u SAD, Marije Krtolice pred beogradskom publikom odvijala se u “dvodelnom poslu na zadate i promasene teme", koje je ona nazvala “Odjek jucerasnjih koraka". Njena igra je bila nadahnuta literarnim tekstovima “intimne prirode" - “Pesmom lude devojke" Silvije Plat i proznim zapisom njenog oca, Radovana Krtolice, “Gadjenje". Kao i uvek dobro odabran kolaz muzike Ligetija, Hilera, Mesijena i Satija bio je osnova Krtolicine koreografije i plesa, koji su bili manje upecatljivi i komunikativni no njen literarno primeren zapis o “Jednoj pesmi - jednoj rapsodiji", koji je sluzio kao osnova ovom plesnom projektu.

Koristeci i strogo koreografsku i improvizovanu formu izrazavanja Krtolica se prihvatila veoma slozenog zadatka da sama, gotovo ceo cas zadrzi paznju publike. Bez obzira na njeno ocigledno veoma dobro obrazovanje, koje je u prethodna tri projekta, izvedena u Beogradu, a posebno u “Begu iz staklene baste" znalacki koristila, ovoga puta je, u zelji da racionalizuje “burne emotivne reakcije", postigla manje nego sto se od nje ocekivalo.

Veoma neprikladan kostim, koji je Marija Krtolica odabrala za veliki deo svoga monobaleta je u njenoj igri vise isticao manjkavosti, nego sto bi se to primetilo u nekoj bolje osmisljenoj odeci. Bez obzira koliko cenili dosadasnji koreografski rad ove mlade i talentovane plesne poslenice, cini se da Marija Krtolica, ipak, ne bi trebalo da se oslanja iskljucivo na svoje igracke mogucnosti (to, razume se, ne iskljucuje njeno plesno angazovanje u sopstvenim projektima), vec bi oko svoje zanimljive koreografske licnosti mogla da okupi igracice i igrace koje bi njene ideje sprovodili u delo. No, te ideje bi valjalo da budu manje hermeticne po svom filozofskom ishodistu, a vise usmerene na intelektualno-estetsko komuniciranje sa gledaocima.

Milica Zajcev