KOMBINACIJA POLITICKE I EKONOMSKE MOCI U ISTIM RUKAMA SIGURAN

Petar Ivanovic

Distribucija dohotka prema V. Paretu zavisi od dva cinioca: kulture drustva i nivoa produktivnosti u okviru date privrede. Sto je nivo produktivnosti veci, veca je ravnopravnost u dohotku; sto je produktivnost manja izrazitija je nejednakost u duhotku. Porezi, prema Paretu, ne mogu nista da izmijene. A to je upravo bio jedan od razloga jacanja drzave (politickog monopola) - ukidanje nejednakosti u preraspodjeli dohotka. Paretov zakon nije uslovljen svojinskim odnosima, tj. podjednako je vazio u bivsem Sovjetskom Savezu, kao i u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj. I ponovo na primjer Japana, kao zemlje koja ima najvecu stopu produktivnosti i najmanje pokusaja da se dohodak preraspodijeli kroz oporezivanje.

Problem poprima jos jednu dimenziju. Naime, dolazi do skretanja rada u privredno neproduktivan rad! Cilj u ekonomiji, medjutim, nije stvoriti radna mjesta, vec proizvodna radna mjesta. Cilj u politici to su samo radna mjesta. Princip komparativne prednosti tjera nas na ekonomsku alokaciju u teznji da obezbijedimo superiornost na dugi rok. Politicka alokacija odnosi se na kratak rok i vise se iscrpljuje u domenu potencijalnog (najave, obecanja...) nego u domenu realnog, ostvarivog. Ne rijetko ostvaruje se putem ogranicenja ekonomskih sloboda. Ogranicenje ekonomskih sloboda neizbjezno utice na slobodu uopste.

Socijalizam kao poredak nastao je na snaznom isticanju znacaja uloge vlasnistva. Revolucije koje su pokrenute opravdavane su borbom protiv privatne svojine. Revolucije su zavrsene, privatna svojina je satjerana u corsokak, odakle je stalno slala ne bas beznacajne poruke. Na primjer, u nekadasnjem Sovjetskom Savezu, poljoprivredno zemljiste koje je ostavljeno privatnim licima, a koje je iznosilo manje od jedan odsto ukupnog poljoprivrednog zemljista donosilo je prinos od preko jedne trecine ukupnog proizvoda u poljoprivredi. Bumerang vlasnistva srucio se svom tezinom na efikasnost upotrebe resursa.

Alokacija resursa isuvise je krupan zalogaj za politicki centar moci bez obzira koliko taj centar smatrao sebe Bogom danim da upravlja narodnim bogatstvom. Samo interesni konflikti vise autonomnih ucesnika na trzistu mogu za posledicu imati smanjenje ili povecanje neke velicine, pri cemu ce taj rast ili pad biti ekonomski efikasan. Ekonomska efikasnost nije zavisna promjenljiva funkcije politicke efikasnosti. Svi pokusaji centralizacije do sada su se zavrsavali neuspjehom jer su jedan gotovo beskrajan problem pokusavali da smjeste u tijesne okvire jednog regulativnog centra (Hadzek).

Intervencije drzave na trzistu podvrgavaju se sopstvenim zakonima, ne donijetim zakonima, vec zakonima nauke. One se pokoravaju prinudi i krecu pravcem koji moze da ima malo veze sa namjerama i zeljama njenih pokretaca i pobornika. Svaki cin intervencije uspostavlja poziciju moci. Kako ce ta moc biti upotrijebljena i u koje svrhe zavisi daleko vise od ljudi koji su u stanju da se domognu moci i od njihovih namjera, nego od ciljeva i zamisli prvih pokretaca tih intervencija.

Dakle, da bi se rijesio problem alokacije potrebni su znanje, informacije i motivisanost.

Marksisticka ekonomija polazila je od pretpostavke da su ljudska bica i rad stvaraoci bogatstva. Danas dominira drugo shvatanje: izvor bogatstva je znanje. Primijenjeno na konkretne zadatke determinise produktivnost. Primijenjeno u sferama novog determinise inovacije. Samo znanje, a ne rad uopste, omogucava da se postignu dva navedena cilja.

Da bi sistem bio efikasan potrebno je kvalitetno donosenje odluka (provjera kvaliteta nuzno zahtijeva trzisni pristup), koje se opet baziraju na znanju i informacijama. Ono sto izvorni ekonomski pristup cini nadmocnim u odnosu na politicki monopol, nije toliko cinjenica da trziste organizuje privrednu aktivnost oko informacija kao sredista, koliko na drugoj strani cinjenica da tako organizovana aktivnost da bi imala uspjeha mora biti globalno efikasna.

Pokretacka energija svake trzisne privrede jeste energija preduzetnistva. Najvaznije proizvodno sredstvo je licna proizvodna sposobnost - ljudski kapital! Produktivnost u preradjivackim djelatnostima, zemljoradnji, gradjevinarstvu i transportu, za poslednjih sto dvadeset pet godina povecavala se po godisnjoj stopi od tri-cetiri odsto, a u razvijenim zemljama ukupna se produktivnost uvecala 45 puta. Na ovoj eksploziji produktivnosti pocivaju sva poboljsanja kako zivotnog standarda, tako i kvaliteta zivota. Produktivnost je obezbijedila ogromno povecanje raspolozivog dohotka i kupovne moci.

Na ovoj eksploziji produktivnosti razvijala su se kratkorocna poboljsanja navodno kreiranja u sferi politike. Kratkorocna rjesenja imaju dugorocno dejstvo i posledice. Osjetivsi novac, politika je umijesala svoje prste u njegovu preraspodjelu. Najmanje su dobijale one grane u kojima je doslo do rasta produktivnosti.

Ruski ekonomista Nikolaj Kondratijev bio je pogubljen po Staljinovom naredjenju, sredinom 1930-ih godina, zato sto je njegov ekonometrijski model predvidjao da ce, kao sto se stvarno i dogodilo, kolektivizacije ruske poljoprivrede dovesti do velikog pada u proizvodnji hrane. Pedesetogodisnji ciklus Kondratijeva bio je zasnovan na dinamici urodjenoj tradicionalnoj tehnologiji.

I pored zelje politickog monopola, trziste ne prihvata funkcionalnu pamet! Informacije nisu znanje. Znanje se siri u vremenu. Informacije se gube u vremenu.

Dok arheolozi prekopavaju po ostacima proslosti ne bi li pronasli neki komad gline ili dio kosti u nadi da ce na taj nacin sklopiti mozaik, desavanja u sferi politike iz bliske proslosti, a nerijetko i iz sadasnjosti sakriveni su neprobojnim talogom cutanja.

Znanje koje mi danas smatramo znanjem dokazuje sebe u akciji! Svaka akcija stvara promjenu iz koje se radjaju informacije ne samo kao svjedoci promjena vec i kao povodi buducih akcija. Ako je produktivna, informacija zahtijeva stalno unapredjivanje svega sto radi. Da bi bila produktivno iskorscena informacija ne smije biti deformisana. Tu upravo nastaju poteskoce sa politickim monopolom. Kada se tome pridoda i konflikt interesa izmedju informacija u ekonomiji koje za posledicu imaju dinamiku (informacije su pretpostavka inovacije) i informacije u politici koje za posledicu imaju statiku (ocuvanje stecenih pozicija) onda teskoce bivaju jos i vece.

Slobodno drustvo pociva na nacelu individualnih prava. Individualna prava nisu cilj vec sredstvo potcinjavanja drzave i drustva moralnim zakonima. Razaranjem individualnih prava razara se slobodno drustvo. Uocljiva je komplementarnost izmedju nivoa javnosti i individualnih prava. I kao sto shodno Grasamovom zakonu rdjav novac potiskuje dobar novac, tako i deformisane informacije u uslovima politickog monopola potiskuju trzisne informacije.

Jedna od najvecih inflacija od nastanka moderne drzave zabiljezena je u Jugoslaviji tokom 1993. godine. Inflacija? Na ciji racun? Politicki monopol nad informacijama omogucio je prelivanje jednog dijela ukupnog proizvoda ka onima koji uopste nijesu ucestvovali u njegovom stvaranju. A svaki politicki sistem zasniva se na nekakvom etickom kodu.

Privatno vlasnistvo, profit, konkurencija i trziste predstavljaju osnove ekonomske motivacije, ne samo kao izvori nastanka vec i kao krajnje granice. Drugim rijecima, konkurencija je ogranicena konkurencijom, trziste samo trzistem, a sloboda privredjivanja jednog ogranicena je slobodom privredjivanja drugog ucesnika na trzistu.

Mada trzisna utakmica omogucava nastanak ekonomskih monopola, sloboda privatnog vlasnistva ostaje, a preduzetnicke inicijative dobijaju nove sadrzaje i oblike. Opsta karakteristika takvih promjena jeste velika dinamicnost i razvoj novih tehnologija, narocito u oblastima medicine i informatike, rapidno smanjenje nezaposlenosti (zasnovano na principima samozaposljavanja, narocito u sferi hi- techa).

Privredna regulacija, kao posledica politickog monopola, i naravno, veliki izdaci koje politicki monopolisti proizvode, ogranicili su razvojnu moc, efikasnost i motivisanost preduzetnicke inicijative, sto je za posledicu imalo i ima tehnolosko zaostajanje, rast nezaposlenosti i pad standarda.

Adam Smit ne shvata privredu kao cjelinu koja ima cilj, svrhu ili namjeru vec prije svega kao strukturu, skup pravila i institucija. Ukoliko se uredjena pravila nalaze u rukama jednog ucesnika privrede, sa apsolutnim pravom tog ucesnika da ih mijenja shodno sopstvenim interesima, onda nema tog ekonomskog motiva koji moze pokrenuti druge ucesnike da ucestvuju u igri koja nema za posledicu ekonomsku vec politicku (ne)izvjesnost.

(Autor je asistent Ekonomskog fakulteta u Podgorici)