Demokratija nije samo partijska stvar

Proces demokratskih promena koji je barem u lokalnim okvirima uzeo maha od novembra prosle godine do danas povratio je nadu mnogim gradjanima u realnu mogucnost korenitih reformi i raskida sa partijskom drzavom (poslednjom u Evropi)

Pise: Nebojsa Popov

Pokusaji da se sacini bilans nove lokalne vlasti, u opstinama i gradovima gde je pobedila demokratska opozicija, obicno oskudevaju u cinjenicama iz svakidasnjeg zivota. Ako za izvor uzmemo medije, onda lokalnu vlast karakterisu afere i skandali oko razmestaja kadrova i sukobi unutar koalicije. Rezimski mediji dodaju jos i "revansizam", smenjivanje starih i postavljanje novih funkcionera, a nezavisni naglasavaju izneveravanje ocekivanja gradjana. Verovatno ce nam predstojeci kongres Saveza slobodnih gradova i opstina doneti vise cinjenica na osnovu kojih bismo mogli steci celovitiju i pouzdaniju sliku stvarnog stanja. Za sada, prateci delovanje pomenutog saveza, mogucno je dati samo konture opsteg stanja.

Vlast centru - problemi lokalu

Nova lokalna vlast se, dakle, konstituise u izuzetno teskim okolnostima, cesto i nasilnim ulaskom u opstinsku ili gradsku kucu uz snazan otpor i opstrukciju stare vlasti. A prva stvar na koju je naisla nova vlast bile su prazne kase koje im je ostavila stara vlast, razna dugovanja i nesredjeni racuni. I tek kada su prvi sokovi minuli, ukazao se glavni problem: vlast i novac nalaze se u centru, a zivotni problemi gradjana ostaju "u lokalu", gde sve teze prezivljavaju i sve manje mogu da zive od svoga rada. Takvo stanje stvoreno je vazecim zakonima i politikom rezima. Proces centralizacije vlasti, novca i imovine se nastavlja, a centralna vlast ne pokazuje ni spremnost ni sposobnost da resava zaista nagomilane probleme, jos manje da ukloni njihov glavni izvor - postojeci politicki poredak, odnosno partijsku drzavu. Naprotiv, Milosevic krece u novu izbornu ofanzivu, obecavajuci - "najvecu stopu rasta u Evropi"!

Vasar tastine

Inicijative novih lokalnih vlasti, medjutim, ne nailaze na podrsku tamo gde se ona inace ocekuje, kod klubova poslanika demokratske opozicije, koji bi ih u formi nacrta zakona ili promena zakona podnosili nadleznim skupstinama. Mada se mogu razumeti razlozi za napustanje sednica skupstina, potpuna apstinencija skodi i samoj demokratskoj opoziciji, ali i gradjanima koji su za nju glasali, pa i citavom drustvu. Naime, zakonske inicijative, cak i ako ne bi bile usvojene zbog postojece glasacke masine vladajuce partije, izrazile bi jasnu viziju zakonskih reformi koje su od vitalne vaznosti za gradjane, drustvo i drzavu. Tako bi se i u institucijama sistema vodila borba za interese gradjana i, svakako, sticala sve sira podrska buducih glasaca.

Zivotni interesi gradjana su, pak, od male vaznosti ne samo za sadasnje vlastodrsce, nego i za mnoge "pretendente na presto". Oni prvi grcevito brane poredak koji ih je visoko uzdigao, kako zbog koristi koje imaju od datog oblika vlasti tako i iz straha od odgovornosti za sve sto su pocinili minulih godina - od konzerviranja "starog rezima", preko rata, do upropascavanja privrede, kulture, drustva i drzave. Kod njih je tastina samo spoljasnja odora koja, u stvari, skriva jad i jed, a pre svega strah od promene poretka. Tastina je kod ovih drugih i jaca i raznovrsnija. Legalizacija pluralizma donela je na stotine i hiljade raznih predsednika, potpredsednika, generalnih sekretara i sekretara stranaka, sindikata, udruzenja, nevladinih organizacija itd., koji i pod sadasnjim poretkom uzivaju publicitet, javno uvazavanje i druge koristi o kojima mnogi donedavno nisu ni sanjali. A oni koji su stvorili vece i jace stranke skloni su ocuvanju stecenih pozicija - sve do fakticke pozicije vladajuce stranke u opoziciji - koju bi nerado zrtvovali zbog odlucnije borbe za promenu citavog politickog poretka.

Proces i prelom

U svim etapama pomenutog procesa, kao i u prelomnim dogadjajima, veoma vaznu ulogu imaju politicke stranke. One su odrzavale nadu u demokratske promene i organizovale delovanje gradjana. Ali, i one su bile predmet uticaja gradjana, koji su lane jasno porucivali strankama da nece izlaziti na izbore ukoliko se demokratska opozicija barem minimalno ne objedini. Tako je, pod pritiskom gradjana, nastajala i koalicija "Zajedno"; njeni lideri su potom, svojskim angazovanjem na mitinzima i tokom visemesecnih protesta podrzavali i ohrabrivali gradjane, zajedno menjajuci lik Srbije pred citavim svetom.

Dabome, demokratski politicki proces nezamisliv je bez politickih stranaka, ali demokratija nije samo partijska stvar, jos manje samo stvar partijskih lidera. Proces demokratskih promena koji je barem u lokalnim okvirima uzeo maha od novembra prosle godine do danas povratio je nadu mnogim gradjanima u realnu mogucnost korenitih reformi i raskida sa partijskom drzavom (poslednjom u Evropi). U lokalnim organima vlasti pojavili su se mnogi novi ljudi medju kojima svakako ima i onih s natprosecnim sposobnostima i dokazanim postenjem. U nekada tromim mesnim zajednicama takodje se zbiva krupna promena u znaku zacetka lokalne samouprave u kojoj, takodje, nalaze afirmaciju mnogi gradjani, clanovi i neclanovi stranaka. Sve to uliva nadu u dalje demokratske promene, ali pojacava i strah, kod vladajuce partije od gubitka monopola na vlast, a u izvesnim krugovima nekih opozicionih stranaka od gubitka stecenih pozicija, privlacnih i unosnih i pod sadasnjim poretkom.

Pretendujuci na izvesnu ozbiljnost, pisac ovih redaka ustrucava se od prognoze daljih zbivanja i njihovog ishoda. Svakako bi o svemu mogao reci nesto vise i pouzdanije tek nakon bilansa koji ce dati sami odbornici opstina i gradova Srbije na predstojecem Kongresu slobodnih gradova.