Dr Zagorka Golubovic, o postizbornim promenama i alterantivama u Srbiji

Stvaranje uslova za doista slobodne izbore i demokratsku smenu vlasti i ostvarenje programa ekonomskih reformi dva su osnovna zadatka zbog kojih bi opozicija morala da nadje zajednicki jezik

Olga Nikolic

Pobedom na lokalnim izborima politicke partije okupljene u koaliciji "Zajedno" preuzele su vlast u najvecim gradovima Srbije, ali su tokom sto (prvih) dana vladavine do javnosti vise dopirale nesuglasice i svakodnevna "prepucavanja" izmedju koalicionih partnera Vuka Draskovica i Zorana Djindjica - nego informacije o potezima koje ce doneti toliko ocekivane i obecane promene. Sta bi trebalo da budu prioriteti u delovanju koalicije "Zajedno", postoji li minimalni zajednicki ujedinitelj i da li je Koalicija jedina alternativa za gradjane Srbije - ili su moguce i neke druge i nove demokratske integracije na koje moze da se racuna... O ovoj temi za "Nasu Nedeljnu Borbu" govori dr Zagorka Golubovic, profesor Univerziteta u Beogradu.

Koliko su svakodnevne svadje uticale da se dovedu u pitanje poverenje gradjana u koliciju "Zajedno"?

- U toku protesta ispoljila se izvesna sposobnost ucenja i evolucije, to se videlo kako na samom stanovnistvu i populaciji koja je u tome ucestvovala, tako i na liderima. Stekao se utisak da u toku samog protesta lideri koalicije "Zajedno" sazrevaju zajedno sa protestom, da evoluiraju i da se uce kako demokratski treba postupati da bi se jedan siroki protest mogao voditi. Cinilo se da su se naucili bar dvema stvarima, kako ih ja vidim: prvo, da se pre svega mora izboriti za demokratsku promenu rezima i za stvarno slobodne izbore. Da se to mora staviti u centar paznje i da se na tome i posle protesta mora insistirati. I drugo, da se to moze postici samo udruzenim snagama demokratske opozicije i to ne samo partija koje su ucestvovale kao koalicija "Zajedno", vec i mase demokratski osvescenih gradjana, s obzirom da je samo trecina gradjana pripadala nekim od tih partija, a da su ostali bili ili partijski neangazovani ili neutralni.

Da li se taj proces sazrevanja i evolucije nastavio? Odnosno, sta se dogodilo pobedom koalicije i uspostavljanjem vlasti u velikim gradovima Srbije? Nazalost, po mom misljenju, lideri opozicije nisu odoleli iskusenju vlasti. Pali su, ili pokazuju tendenciju padanja na tom ispitu iskusenja vlasti. Zaboravili su dva osnovna principa o kojima smo govorili da treba i dalje nastaviti borbu za stvaranje uslova za stvarno slobodne izbore i da se stalno mora raditi na povezivanju demokratskih snaga, ukljucujuci tu i masu koja je svoju energiju tokom tri meseca ulozila u jedan takav snazan protest. Suprotno tome, pocela je borba oko raspodele mandata, to jest ucesca koalicionih partnera u vlasti u mestima gde je koalicija pobedila.

Do snaznog izrazaja je dosla i borba za liderski prestiz - maltene prestiz partnera u okviru koalicionog bloka prerastao je u pitanje broj jedan oko koga su poceli da se spore. Po mom misljenju koalicija "Zajedno" se pokazala nedoraslom da odgovori izazovima sadasnjeg politickog trenutka. Osim toga, koalicioni partneri su iskazali nesposobnost da realno procene svoje politicke mogucnosti kao politicke partije, pa cak i svoje vlastite politicke sposobnosti kao lidera. Ja tu mislim pre svega na Vuka Draskovica, koji tolikim isticanjem toboznjeg problema broj jedan, ko ce biti kandidat koalicije "Zajedno" na izborima - misleci da on treba prema dogovoru da bude kandidat - ne shvata da on nema apsolutno realne sanse da na tim izborima bude izabran i da ce sa svojom kandidaturom pokopati sanse cele koalicije.

Da li ipak postoji nacin da se lideri koalicije na neki nacin "urazume"?

- Nisam veliki optimista, iako izmedju njih mogu da se uoce razlike u stepenu razumnosti. Po mom misljenju, najrazumnije postupa Vesna Pesic koja se ne priklanja tom liderskom shvatanju pokreta i koja ima najumereniji stav, pokusava da uskladi stanovista drugih. I Djindjic postupa razumnije, jer kaze, treba sacekati ko ima sanse i videti ko ce sve moci da stupi u koaliciju. Medjutim, Draskovicevo uporno odbijanje sirenja koalicije je sasvim suprotno onome sto se desavalo u toku protestu '96/'97. Jer iz tog protesta su morali izvuci zakljucak da je koalicija samo delic svega toga i da nuzno sto sledi jeste sirenje koalicije "Zajedno", da bi se ta masa, koju je protest okupio, a nije pripadala koaliciji, mogla mobilisati i njena energija dalje iskoristiti.

Zbog toga bih se ja radije orijentisala na pitanje da li je protest sugerisao nastojanje nekih novih demokratskih snaga koje bi mogle da budu antiteza ovome sto imamo, koje bi mogle da izbegnu sve propuste koje lideri koalicije, nazalost, kao licnosti nose - i da se prevazidju njihove slabosti. Po mom misljenju Protest '96/'97. je vrlo jasno ukazao da se mora orijentisati na mladje snage. Da medju mladima treba traziti nove demokratske potencijale koji ce moci da ponude neka drugacija, mnogo vise demokratska resenja i koji ce, na kraju krajeva, biti oslobodjeni, pre svega, kompleksa vlasti i iskusenja koji iz toga proizilaze.

Ja ne apsolutizujem ni mobilizacionu snagu studenata, jer i studenti, narocito ako ih uzmemo u onom masovnom smislu, 20, 30, 50 hiljada, koliko ih se pojavljivalo u Protestu - cine heterogenu masu. Iako znamo cinjenicu da su se posle Protesta formirale cetiri grupacije koje delimicno medju sobom saradjuju i medju kojima ima razlika ne treba ni tu snagu apsolutizovati. Medjutim, zasto ja vidim da tu treba, pre svega, traziti resenja i da eventualno tu moze da se rodi neka nova snaga? Studenti nisu dovoljno artikulisali svoje politicko opredeljenje, nisu se ideoloski opredelili za jednu ideolosku alternativu, nego je jos uvek traze, sto je novost u nasem dosadasnjem politickom zivotu. Uprkos tome sto dakle to jos nisu artikulisali, studenti mogu postati potencijalni nosioci demokratskih promena iz nekoliko razloga.

Koji su to razlozi?

- Prvo, oni nisu preoptereceni nasledjem starog rezima ili su optereceni u znatno manjoj meri nego lideri koji su se stavili na celo sadasnjih politickih partija koje mozemo nazvati demokratskim. Drugo, proces politicke socijalizacije dosadasnjeg poretka manje ih je ugrozio nego ove starije. Kod njih je znatno manje zastupljen autoritarni mentalitet koji je upravo kod lidera u dobroj meri ispoljen a ispoljava se u ociglednoj surevnjivosti, sujeti i trvenjima. Ja bih na primerima istrazivanja koja smo vrsili '93. pokazala koliko su studenti manje zarazeni tim virusom autoritarizma, mada se to potvrdilo i u nekim kasnijim istrazivanjima.

U tom istrazivanju koje je Institut za filozofiju i drustvenu teoriju sproveo, pokazalo se da je kod 68 posto studentske populacije bilo vrlo izrazeno antiautoritarno raspolozeno. Samo 6,7 posto bili su autoritarno raspolozeni, a ostali neopredeljeni. To je znatno veci procenat nego sto se u masi cele populacije - cak i ove populacije koja je ucestvovala u Protestu '96/'97 - pokazivalo.

Mislim da je to vrlo znacajan momenat koji pokazuje, recimo, da i kad se konstituisu lideri tog studentskog protesta oni ce manje biti optereceni ovim liderstvom i ambicijama kakve imaju ljudi koji su skloni autoritarnom sindromu. Trece, studenti su ideoloski znatno manje iskljucivi. I to se pokazuje u njihovoj nedovoljnoj artikulisanosti jedne ideoloske pozicije. Dakle, oni jos uvek traze neko opredeljenje i tolerantniji su prema drugacijem misljenju.

Cetvrto, studenti se mnogo lakse uklapaju u trendove modernoga drustva, dok se, nazalost, kod starijih pokazuju recidivi tradicionalizma, pa i plemenskih karakteristika. I peto, mnogo manje su zainteresovani za osvajanje vlasti a mnogo vise za promenu kvaliteta zivota, u cemu treba da budu akteri. Dosadasnji lideri su, pre svega, preokupirani osvajanjem vlasti a to vodi u iskusenja i greske koje su napravili prilikom uspostavljanja vlasti u velikim gradovima - kada su se i oni pokazali iskljucivi jer su samo svoje partijske istomisljenike stavljali u razlicite odbore. Pozurili su da promene sve strukture moci, cak i tamo gde to nije bilo neophodno, gde su ljudi svoj posao radili kompetentno.

Kako se potencijal, koji studenti sobom nose moze iskoristiti?

- Jedan od osnovnih problema s kojim se suocavamo jeste pitanje ozbiljne duboke, drustveno-ekonomske krize. Ako ne budu postavljeni temelji za resavanje, pre svega ekonomske krize, nazalost, mlada generacija ce se osipati i dalje. Oni koji su danas medju studentima aktivni ucesnici Studentskog pokreta resili su da ostanu u zemlji, ali ce sigurno izgubiti strpljenje, pa ce i oni poceti da napustaju zemlju i onda cemo se suociti sa osipanjem toga potencijala. Zato mislim da je jedno od najozbiljnijih pitanja sa kojim bi demokratska opozicija morala da se suoci - da pronadje nacin kako da primora vladajuci sloj na demokratske reforme. Jer, bez ekonomskih reformi, koje bi dovele do poboljsanja uslova zivota, do vracanja neke sigurnosti nasem drustvu koje srlja u ekonomsku katastrofu i u totalno osiromasenje, mi ne mozemo resiti nijedan problem i ne mozemo poci putem demokratizacije. Jer, demokratizacija podrazumeva jedno ipak prosperitetno, a ne krajnje osiromaseno drustvo. Zato mislim da bi jedno od osnovnih pitanja na kojem bi opozicija mogla da nadje konsenzus - moralo biti pitanje ekonomskih reformi. Otuda i ovaj predlog Nezavisnog foruma, cak i uz dopunu bi morao vrlo ozbiljno da se uzme u obzir i da na tom pitanju opozicija postigne saglasnost. A da se ne trve oko pitanja koja su potpuno marginalna, da li monarhija, da li uspostavljanje nacionalnog pomirenja, uvodjenja veronauke u srednje skole... To su zaista marginalna pitanja koja se na kraju krajeva mogu resavati tek kada se budu resila ova osnovna pitanja.

Dva su primarna zadatka na kojima bi demokratska opozicija, ukljucujuci i studente morala da nadje zajednicki jezik. To je stvaranje uslova za doista slobodne izbore, koji bi doveli do demokratskih smena vlasti i drugo - ostvarenje programa ekonomskih reformi, koje bi podstakle osamostaljivanje privrede, njeno efikasnije funkcionisanje i oslobadjanje od politike.

Mislite li da ce vlast to dozvoliti ili ce pre iskoristiti slabosti opozicije?

- Naravno da ce se vladajuca politicka elita snazno tome suprotstavljati jer sa slobodnim izborima i sa sprovodjenjem ekonomskih reformi, njoj se ruse temelji. Monopol vlasti danas je tako cvrsto uspostavljen zahvaljujuci fuziji ekonomske i politicke moci. Zahvaljujuci tome sto je drzava, koja je u rukama vladajuce partije (zato se i dalje moze nazivati partijskom drzavom) uspela da potcini sebi privredu i da je etatizuje i da se uporno bori protiv privatizacije - jer sa drzavnom svojinom ona moze suvereno da raspolaze i na taj nacin da uvecava svoju moc. Ali, demokratska opozicija morala bi da se ujedini i da snagom svoga jedinstva primora vladajucu klasu da pocne da preduzima mere u jednom i u drugom pravcu.

Cini se da je to na neki nacin zatvoreni krug?

- To jeste zatvoreni krug, ali ne toliko zatvoren, koliko se na prvi pogled cini, jer vladajuci sloj ce biti prinudjen da zapocne odredjene reforme, posto on pada ne samo sa produbljenim procesom reformi - on pada i ako se ostvari ekonomska katastrofa, jer onda nema zivota i opstanka ovoj vlasti. Onda je to totalni krah! Zbog toga bi opozicija morala da bude taj "spiritus movens", koji bi neprestano insistirao na preduzimanju reformi. Ne mislim da te reforme mogu da budu brzometne i da budu odmah radikalne, ali "korak po korak", stvorice se uslovi i za neke radikalnije reforme.