Alternativni program reformi moguc je samo ako bude izmesten van postojecih politickih partija

Civilizacijska raskrsnica Srbije: eutanazija ili integracija. Zasto su gradjansku kreativnost pojeli politicki skakavci. Sindrom "Murte" diskvalifikuje opoziciju. Da li je moguc skok iz "narodnog rezima" u carstvo slobode i gradjansko drustvo. Evropa nije daleko - najvise dvadeset godina

Misa Brkic

Posle deset godina besomucnog raubovanja - sistem je na izdisaju, a vecina vitalnih funkcija su otkazale ili su pred gasenjem. Tu ne pomaze ni dvostruko veca stopa privrednog rasta, pa makar ona bila i "najveca u Evropi". Treba samo pogledati u kakvom je stanju zdravstvo, obrazovanje, Univerzitet, penzioni fond...

Bez obzira na virtuelni SPS optimizam Srbija je pred civilizacijskom raskrsnicom: jedan put vodi u eutanaziju, drugi u svetsku integraciju. Ako se dilema uzme kao dovoljno ozbiljna, onda bi se moglo postaviti pitanje - ima li u ovoj zemlji dovoljno mudrosti, snage, volje i saglasnosti da se pobegne od prvog puta kojim smo do sada isli i stigli dovde i prigrli druga opcija koja bi nas odvela tamo gde su vec stigle pojedine zemlje bivseg realsocijalizma? Bar deklarativno i na nivou povrsne pragmaticnosti, vecina politickih aktera nije spremna na samoubilacki cin, ali sustinski niko od njih nema ubedljivu alternativu dosadasnjem pogubnom nacionalnom programu.

Oseca li se u vazduhu miris reformi? Ima li u srpskom drustvu poleta, zanosa, dijaloga, vrcaju li nove i sveze ideje, pljuste li stranacki programi, utrkuju li se takozvane nacionalne institucije u vizijama preobrazaja drustva? Na zalost gradjana Srbije, odgovor je - ne. Zivi se u vremenu apatije, rezignacije, jednolicnosti i mentalne uravnilovke, duhovne zabokrecine, ideoloske iskljucivosti i civilizacijskog beznadja.

Srbija danas nema alternativni program, konzistentnu i uoblicenu viziju buducnosti koja bi je u realnom vremenu i prostoru priblizila i svrstala u moderne parlamentarne demokratije savremenog sveta. Alternativu koja bi najzad ustolicila, kao vrhunsko politicko nacelo - gradjanina, umesto ovog ili onog monarha ili stranackog diktatora i privatnu svojinu ko vrhunsku ekonomsku vrednost u trzisnoj ekonomiji. Politickom scenom defiluju i dominiraju ksenofobicne, uskogrude, konzervativne, nacionalne, ideoloske politekonomske partijske platforme koje svojom anticivilizacijskom osnovom plase svakog dobronamernog stranca kad se pojavi na ovim prostorima.

Gradjanski protest zbog izborne kradje koji je obelezio kraj '96. i pocetak '97. godine nosio je u svom bicu izvesnu nadu i uveravao medjunarodnu zajednicu da je i u Srbiji moguca postkomunisticka tranzicija. Taj gradjanski "napad" na srbijanski "zimski dvorac" obelezila je "eksplozija" kreativne energije sirokih krugova nekompromitovane liberalne inteligencije. Iz njihovih kreativnih radionica izasli su programi ekonomskih reformi, nova nacela spoljne politike, projekat autonomije univerziteta i predlog oslobadjanja medija. Svi ti programi odisali su duhom tolerancije, kooperativnosti i modernim civilizacijskim resenjima. Gradjanske inicijative u gradovima gde je pobedila opozicija pokusavale su horizontalnu integraciju ljudi na principima struke i interesa. Bila je to srpska renesansa i prosvetiteljstvo, vizija alternativnog drustvenog ustrojstva i realna mogucnost postkomunisticke Srbije. Dotadasnji neprikosnoveni vlasnici drzave - socijalisti - bili su potuceni do nogu, razbijeni, zbunjeni, razotkriveni kao lopovi i dezorijentisani. Ali, vec u tom mogucem projektu preobrazaja mogla se nazreti klica zle sudbine koja je iznutra razjedala gradjansku sustinu protesta. U tim danima mozda i nije bilo toliko vazna, ali se u kasnijim analizama pokazala kao veoma znacajna cinjenica da je u gradjanskom protestu ucestvovalo izmedju trideset hiljada i sto dvadeset hiljada ljudi, a da su verske procesije okupljale i do pola miliona ljudi. Vesto ubacivanje Crkve i popova u eminentno gradjanski pokret tada je dozivljavano kao okupljanje sirokog fronta otpora autoritarnoj i lopovskoj vlasti, da bi tek kasnije postalo ociglednije da ortodoksna crkvena dogma zapravo nema nikakve dodirne tacke sa izvornim gradjanskim zahtevima.

Verovano i iz tih razloga, tri meseca kasnije moze se konstatovati da gradjanski i studentski protesti nisu promenili atmosferu u Srbiji. Naprotiv, raste rejting politicara (Seselj) koji olicava sve suprotno od onoga sto su u svojoj esenciji predstavljale protestne setnje i iz njih iznedreni alternativni programi. Tri meseca kasnije vaskrsli predsednik Srbije u sred Sumadije ce izjaviti "da su strani faktori u sprezi sa domacim pocetkom godine pokusali da sruse REZIM, ali u tome nisu uspeli jer je ovo narodni REZIM". Tone li to Srbija ponovo u civilizacijsko sivilo? Tri meseca kasnije ispostavlja se da opozicija u gradovima u kojima je pobedila deluje bledunjavo i sluzi uglavnom za uveseljavanje socijalista, ali nazalost, sve vise i gradjana koji su joj poklonili poverenje, a sve manje veruju u njenu reformatorsku snagu.

Malo opravdanje za Koaliciju "Zajedno" moze se pronaci u tome da generalna pravila igre odredjuju socijalisti u Srbiji kao jako centralizovanoj drzavi. Ali, s druge strane defanziva opozicije u osvojenim gradovima moze se pripisati i odsustvom ozbiljnog globalnog programa reformi koji Koalicija nema. Beznadezno uvaljani vlastitom voljom u blato dnevnog politicarenja, optereceni liderskim sujetama i sindromom "Kurte" - lideri "demokratske opozicije" koji su sebe svojevremeno proglasili vodjama gradjanskog protesta, ovih dana kvalifikovano demonstriraju svoju nemoc da se stave na celo demokratsko- gradjanske alternative u Srbiji. Pri tome im se ne moze zaboraviti, ni oprostiti visak politicke nadmenosti i oholosti kad su precutali sve alternativne programe nezavisnih eksperata i neverovatnu lakocu pretrcavanja preko jednog od najtezih udaraca koje su socijalisti u novije vreme zadali svim slojevima stanovnistva - naplacivanje gotovo svih zdravstvenih usluga i ukidanje besplatnih lekova.

Opasnost koja se samo naslucivala u vreme gradjanskog protesta pokazala se u ovim danima, nazalost, realnom - sve politicke stranke u Srbiji (pa i one koje cine Koaliciju "Zajedno") napravljene su kao aparati za preuizimanje vlasti, a ne kao masine za pravljenje programa. Jedan stranac - Felipe Gonsales - manirom iskusnog i izraslog politicara uspeo je da za kratko vreme bavljenja Srbijom potpuno shvati prirodu ovdasnje opozicije: "ona je spremna za promenu vlasti, ali ne i promenu sistema". Izaslanik OEBS u februaru je jos bio fasciniran nesposobnoscu pojedinih srpskih opozicionih lidera da razumeju sustinu neophodnih reformi i evropskih standarda gradjanskog drustva. (Da ne bi bilo zabune, ono sto je Gonsales rekao o socijalistima uglavnom je poznato i nije nimalo pohvalno).

Jedan od krucijalnih problema za buducu postkomunisticku Srbiju lezi u saznanju da danas malo ko od politicara i partija razume - mada se cesto na njih poziva - standarde modernog sveta, kao sto su: gradjanska prava i slobode, polozaj nacionalnih manjina, autonomije, nezavisno sudstvo, slobodni mediji, ratni zlocini (i s tim u vezi Haski tribunal), sekularna drzava, integracija, dobrosusedstvo... Preovladjujuci mentalitet u srpskom drustvu je najefektnije sublimirao jedan od filozofskih mandarina i dojucerasnji SPS ideolog u nedavnom javnom nastupu. Njegove postavke vrve od ksenofobije i Akademijinog likovanja "da smo se izvukli iz stravicne situacije" i usput ostvarili vekovni san - "stvorili smo jos jednu srpsku drzavu". Ako se ovo sto danas postoji u drzavi moze nazvati "izvlacenjem", onda tesko narodu koji ima takvu Akademiju i akademike. Njegova javna izjava kako "mi ne mozemo prihvatiti sve pogubne spoljne zahteve" (izrucenja Haskom tribunalu, davanje Kosovu autonomije iz '74. godine, odustajanje od pravicne podele imovine SFRJ, prinudna privatizacija) nije samo ideologija Socijalisticke partija Srbije, vec i nazalost preovladjujuca "iskrivljena svest" vecine politickih stranaka i njihovog clanstva u Srbiji.

Bas zato, cini se, nacija koja za sebe smatra da ima MISIJU ne moze se demokratizovati. U tome i jeste sustinska greska tog vladajuceg srpskog nacionalistickog programa - zadaci i prioriteti su i bili (i jos jesu) pogresno postavljeni. I svodili su se na jednostavno resenje: hajde da mi postavimo kocice tamo gde mislimo da je srpska zemlja, pa cemo se kasnije pozabaviti uredjenjem (demokratizacijom i modernizacijom) vlastitog dvorista. Srpska nacionalisticka inteligencija okupljena oko Crkve, Akademije i Udruzenja knjizevnika i rasuta po strankama, ukljucujuci i vladajucu, nikako ne zeli da shvati da drzavni prioritet srpskog drustva ne moze vise biti svetosavsko-guslarsko-hajducka nacionalna politika. O tom segmentu srpske ekspanzionisticko-militaristicke ideje odnedavno strogo vodi racuna medjunarodna zajednica i njoj ne pada na pamet da jos zadugo Srbima vrati pravo da o tome sami odlucuju.

Od mitova i legendi ubuduce ce se tesko ziveti. Od imperativa modernizacije i demokratizacije ne moze se pobeci ozivljavanjem ikonografije pravoslavno- komunistickog populizma. Bekstvo od slobode i reformi upecatljivo je demonstrirano bar dva puta u novije vreme - organizovanjem decembarskog kontramitinga na Terazijama i majskim okupljanjem na Ravnoj gori. To jesu dva ideoloska antipoda, ali po svojim anticivilizacijskim korenima oni su zapravo restauracija starih vrednosti, tradicionalnih modela i konzervativnog morala.

Moze li Srbija dobiti novi program reformi, ko bi ga sacinio, ko izneo i sa kakvim sansama za uspeh? Najozbiljniji pokusaj do sada ucinjen je zimus angazmanom nezavisnih intelektualaca i eksperata i tom projektu jedino jos nedostaje ustavno-politicka reforma. Ako bi se trazio zajednicki imenitelj ili tacka oslonca buducih reformi u Srbiji koje ovaj ozbiljni projekat zagovara, onda je to - gradjanin. Gradjanin je u centru, zizi, demokratskih promena i modernizacije ove drzave.

Kako, medjutim, iz "narodnog rezima" uskociti u carstvo slobode i gradjansko drustvo? Dosadasnji rezim sve je ucinio da svojim podanicima ogadi pojam gradjanina i ubedi Srbina da ne treba da bude isto sto i Portugalac, Belgijanac ili Nemac. Bez izgradjene gradjanske tradicije, to u ovoj drzavi nije bilo tesko postici i Srbin se uvek lako dao ubediti da u glasacku kutiju obacuje nacionalni, verski ili ideoloski nadinteres. Potrebno je zaista samo malo - pokazati svakom stanovniku ove zemlje da je ekonomski bogat pojedinac vrhovni gradjanski i nacionalni interes drzave u kojoj zivi. Za Srbiju ne postoji treci put - moze da bira izmedju Evrope i ovog sto ima danas. Ovo danas nudi vecina politickih stranaka. To sto deset odsto gradjana Srbije zeli u Evropu ne treba da ih obeshrabri ako se to dogodi tek kroz dvadeset godina.