Pismo iz Beograda

Gorcin Stojanovic

Na dunavskom keju, ispred velike i ruzne zgrade hotela cije ime postalo je povesnim mitologemom, na sat ili dva pred smrknuce onog dana u sedmici odredjenog za pocinak i dokolicu, traje promenada: skupo i preterano obuceni muskarci u pratnji devojaka u govoto vecernjim odorama izlaze iz velikih automobila i spustaju se dole, ka restoranima na vodi; starice i starci sporih pokreta, drzeci se pod ruku; deca u jurnjavi koja kao da ima nekakvu svrhu. Uzvici, psovke, zvonjava malih telefona okacenih o pas, plac beba, potmula tutnjava mehanickih ritmova iz automobila i restorana, dozivanje, udarci lopte: nedeljni zvuci stopljeni u predvecernjem sfumatu.

Vrelina dana ublazena je sirokom senkom hotela u cijem su okrilju zvukovi i pokreti intenziviniji. (Namena ove zgrade pre pola stoleca bese drugacija: ovo je trebalo da bude sediste one internacionalne organizacije zbog koje se ovdasnja uobicajena porizvodnja tragedija usled politickog ludila ubrzala do usijanja. Nesudjene kancelarije Informativnog Biroa Komunisticke Internacionale pretvorene su u hotelske sobe koje su doskora uglavnom nastavali duznosnici medjunarodnih organizacija za ublazavanje posledica tragedijâ. Ceo jedan svet ciji glasnogovornik imao je biti smesten u ovoj zgradi postao je Istocna Atlantida, a ime hotela, pak, cudnovatom voljom tragedijskog kontinuiteta oznaka je za poslednju veliku nesrecu. Blizina Dunava kao da pojacava ovu misao: na nekoliko desetina kilometara uzvodno pociva ona velicanstvena scenografija za ratne spektakle kakvu Holivud nikada nece napraviti, vukovarska Apokalipsa, panonski Armagedon, Poslednji Rasap. Ada preko puta hotela zove se Veliko ratno ostrvo; ali vreme je da se vratimo u tekst ciji ce se pravi junaci uskoro pojaviti iz svojih legala na mocvarnom recnom otoku, u rojevima biblijskih dimenzija.

Kraj vrele nedelje na dunavskom keju: seraovska atmosfera, poentilisticki rasclanjena idilicna slika, krupno zrno, kao na starim kucnim filmovima. Ali, nesto ovu sliku cini irealnom, stilizovanom, drugacijom. Setaci prave neobicne pokrete: nagle, nervozne, iskidane, nalik na veoma jake tikove, prisilne radnje kojima se iz daljine ne moze odrediti smisao. Koreografija je kao kod Pine Baus, intenzivna, pomerena od realnog, pa ipak stvarna. Plesaci prinose ruke licima, odmahnu sakom ispred ociju nekoliko puta, jako ubrzano, potom se pokret zavrsi najcesce udarcem po otkrivenom delu tela. Ponekad, pokret prati nagli trzaj tela nadole, prema kolenima i gleznjevima. Plesaci ponekad stupaju u duetne igre: masu jedni drugima pred ocima, udaraju po partnerovim udovima. Prizor je smesan, pomalo groteskan. Sa smirajem dana intenzitet igre raste.

Ubrzo, posmatrac se ukljucuje u prizor. Insekti ne stede nikoga, njihova je namera jasna: popiti sto vise krvi neduznim nedeljnim setacima cija je jedina zelja bila da ovaj vreli dan privedu kraju pored reke. Moskitosi to nece dopustiti: u ovoj ironicnoj Apokalipsi, oni su preuzeli ulogu biblijskih skakavaca, oni besomucno ujedaju, piju krv, ostrvljuju se na svakog, ne stede ni zene ni decu. Mali, svakodnevni grehovi iskupljuju se ovde, nije Poslednji Cas, ovo je mala apokalipsa, toliko ima Visnji da nam kaze: ubod i crvenilo na kozi, poneki raskrvavljeni plik, svrab i neugodnost. Toliko smo zasluzili, toliko dobivamo.