Dvostruko vezani cvor

Umnozili su se razlozi da se posebnost u politickom statusu kosovskih Albanaca jos vise iskaze nego u prethodnoj Jugoslaviji. U svakom slucaju, Albanci koji cine oko 17 odsto stanovnistva postojece federacije, i drugi su u njoj po brojnosti, ne mogu da se tretiraju u istoj ravni kao, na primer, Rumuni, Bugari ili bilo koja druga manjina

Pise: Milenko Markovic

Razgovori politickih stranaka u Njujorku 7. i 8. aprila ove godine kao i neki raniji slicni razgovori pokazali su da je sustina spora u tome da li se resenje za kosovski problem trazi u okvirima Srbije i SRJ (srpska strana, ukljucujuci i odsutni SPS iz tih razgovora), ili se insistira na drzavnoj nezavisnosti Kosova (albanska strana).

S obzirom da je rat zavrsen i da jacaju pritisci (unutrasnji i spoljni) za demokratske promene u Srbiji i Crnoj Gori, trebalo bi ocekivati da se razmislja na nov nacin, izvan istorijskih zabluda, mitova i etnocivilizacijskih predrasuda - da se daju realniji odgovori za kosovsko-albansko pitanje nego sto su davani do sada. Generalno uzev, ti odgovori crpli su se iz evropske proslosti, ne obaziruci se na evropsku sadasnjost i trendove prema buducnosti. Imam u vidu nekoliko takvih pitanja.

Prvo. I kod srpske i kod albanske inteligencije, a njihov glas se slusa i u srpskom i u albanskom narodu, prisutna je opsesija o nacionalno-drzavnom zaostajanju iza modernih zapadnoevropskih nacija i o potrebi da ono sto je propusteno u proslom i pocetkom ovog veka nadoknadi krajem ovog veka, stvaranjem etnicki homogenih drzava. S tim u vezi je na razlicite nacine izrazavano uverenje o nepravednosti drzavnih granica. Albanci smatraju da je kao rezultat balkanskog rata priblizno polovina albanske populacije ostalo izvan albanske drzave (krajem 1912). S druge strane, poznato je da su srpski nacionalni ideolozi insistirali na "nepravedno", prema srpskom narodu, povucene granice unutar druge Jugoslavije.

Uvazavajuci to kao realno prisutni sastojak istorijske svesti koji je nacionalizam obilato koristio, mogli bismo se zapitati: da li su etnicke drzave jedini oblik zastite kolektivnih i gradjanskih prava za nacionalnosti koje su se, iz razlicitih istorijskih okolnosti, zatekle izvan granica maticnih drzava. Koliko su u savremenim istorijskim okolnostima takvi zahtevi realni, s obzirom ne samo na poraz velikosrpskog projekta u tek okoncanom ratu na tlu bivse Jugoslavije, nego i s obzirom na evropska iskustva, imajuci u vidu da smo, kako-tako, ipak deo te Evrope.

Drugo. Mogu se razumeti albanska nezadovoljstva nepravednim granicama nakon balkanskog rata. Ali ta nepravda nije pocinjena samo prema Albancima. Zalbe bi mogle imati i neke druge balkanske i njima susedne zemlje. Zar u tim ratovima nisu najgore prosli Makedonci kojima tada nije priznata ni nacionalna posebnost, a kamoli nacionalna drzava.

Ispravljanje drzavnih granica na Balkanu moglo bi povuci za sobom niz negativnih konsekvenci, a mogao bi biti i nepozeljan presedan i za neke druge prostore u Evropi i svetu. Jer promena granice prema jednoj drzavi (Albaniji u ovom slucaju) moglo bi da podstakne ambicije i drugih balkanskih zemalja da traze reviziju granica prema Srbiji i SRJ. To bi pretpostavljalo reviziju nekoliko medjunarodnih ugovora kojima se pre 70 ili 100 i vise godina utvrdjivale granice Kraljevine Srbije i dveju Jugoslavija prema Madjarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. U tom slucaju Makedonija bi se mogla naci u posebno teskom polozaju. To bi nesumnjivo dovelo do promene odnosa snaga, a time i do izvora novih nestabilnosti na Balkanu.

Trece pitanje je mogu li Srbi i Albanci zajedno, buduci da su dve razlicite etnicke skupine, konfesije, kulture. Mogu li oni zajedno, ne samo zbog godina represija od strane aktuelnog srpskog rezima, nego i zbog istorijskog pamcenja u kojem su Srbi zapamceni uglavnom kao porobljivaci i kolonizatori? Na ova pitanja moglo bi se replicirati protivpitanjem: koliko je etnicka i civilizacijska bliskost uslov bez kojeg nije moguca stabilnost multinacionalne zajednice? Tu, rekao bih, nema nekog cvrstog pravila. Niti je etnocivilizacijska bliskost prednost niti je odsustvo takve bliskosti smetnja takvoj stabilnosti. Primeri nekadasnje Jugoslavije, Cehoslovacke ili SSSR (razlaz Rusije, Ukrajine i Belorusije), pokazuju da etnicke bliskosti nisu sigurna garancija stabilnosti visenacionalnih zajednica. S druge strane, ima primera drzavnih zajednica sa etnicki razlicitim nacijama koje se razlicito ponasaju: neke su vise stabilne (Svajcarska, na primer), neke su manje stabilne (Belgija, Kanada). Cak ima slucajeva u kojima iza zahteva za secesijom uopste ne stoje razlozi etnicke prirode (nedavni pokusaj secesije severne Italije).

Slicno je i sa verskim razlikama. Konfesije mogu da budu barijera etnickoj toleranciji, cak su sluzile i sluze kao ideolosko opravdanje verskih ratova (sukob katolika i protestanata u Severnoj Irskoj). Verske razlike u nekim etnicki mesovitim sredinama mogu da usporavaju asimilacione procese ili da budu smetnja sklapanju mesovitih brakova (kao u slucaju Srba i Albanaca). Ali nisu cinilac zbog kojeg ne mogu postojati ili zbog kojeg se rasturaju visenacionalne zajednice. Odrzavaju se zajednice razlicitih konfesija (Rumunija) i rasturaju se zajednice homogenih konfesija (bivse arapske federacije, Pakistan).

Cetvrto je pitanje sadrzano u kontroverzi: jesu li Albanci nacionalna manjina ili narod. S tim u vezi je i pravo na samoopredeljenje to jest pravo na svoju drzavu sto je jedan od osnovnih i unisonih politickih zahteva kosovskih Albanaca. Zahtev nije nov ali je potenciran raspadom Jugoslavije. Treba podsecanja radi reci da Albanci vec u prethodnoj Jugoslaviji nisu tretirani klasicnim merilima prava nacionalnih manjina. Uvazavala se brojnost (u tadasnjoj SFRJ bili su treci po brojnosti), zatim etnicka i teritorijalna kompaktnost, istorija i osobena kultura. Sama cinjenica da su se kolektivna prava Albanaca vezivala za ustavno-pravni status Kosova u drzavnom uredjenju SFRJ, svedoci o posebnosti politickog tretmana.

Ne vidim nijedan razlog da bi u aktuelnoj SRJ trebalo da bude drukcije. Naprotiv, umnozili su se razlozi da se ta posebnost u politickom statusu kosovskih Albanaca jos vise iskaze nego u prethodnoj Jugoslaviji. U svakom slucaju, Albanci koji cine oko 17 odsto stanovnistva postojece federacije, i drugi su u njoj po brojnosti, ne mogu da se tretiraju u istoj ravni kao, na primer, Rumuni, Bugari ili bilo koja druga manjina.

Problem je medjutim u tome sto se kod nas kontroverza "narod ili manjina" odmah povezuje sa pitanjima drzavotvornosti i sto se u vezi sa tim i pravo naroda na samoopredeljenje shvata iskljucivo kao pravo na teritorijalno izdvojenje. Kontroverza manjina-narod odvlaci od glavnog pitanja: sta uciniti da se otkloni postojece represivno stanje na Kosovu, da se Albanci osecaju da su na svome, da su ravnopravni, i kao gradjani i kao pripadnici nacionalnog kolektiva. Nemci, Italijani i Francuzi u Svajcarskoj ne iscrpljuju se i ne pregone se oko toga jesu li narod ili manjina, ili Valonci i Flamanci u Belgiji, vec kakvi su odnosi izmedju njih, koji stepen vlasti imaju u svojoj sredini i na nivou zajednice kao celine... Zar velikosrpski shvacen drzavni interes, po kome Srbi gde god zive ili su ziveli na prostorima bivse Jugoslavije imaju pravo na drzavu, nije dovoljno poucan? Posledice te politike su takve da Srbi u Hrvatskoj jedva da imaju i manjinski status, a Srpska republika u Bosni i Hercegovini egzistira kao podsetnik jednog istorijski promasenog velikodrzavnog projekta.

Za jedan narod unutar bilo koje slozene drzave nije presudno da li je drzavotvoran da bi ostvario gradjanska i nacionalna prava. Jer ako ne bi postojali uslovi da ostvare ta prava u toj drzavi onda bi, bez obzira da li su narod ili manjina, da li su drzavotvorni ili ne, imali sva moralna, ljudska i politicka prava da ih potraze izvan granica te drzave, u ovom slucaju izvan granica Srbije i SRJ i da u tome imaju i medjunarodnu podrsku. Zato separatizam i secesionizam nisu i apriorno pezorativni pojmovi.

I peto, koji je smisao i cemu vodi kontroverza o istorijskom i etnickom pravu na Kosovu? To je dobro poznati pristup koji nikuda nije vodio, ciji je imperativ da se prvo kaze cije je Kosovo pa onda da se uredjuju medjuetnicki odnosi. Srbi su najcesce potezali istorijsko pravo (Kosovo je srpski Jerusalim), Albanci etnicko pravo. To suprotstavljanje dva prava nedavno je eksplicirao Adem Demaci kad je rekao da je tzv. istorijsko pravo Srbije u suprotnosti sa cinjenicnim pravom Albanaca nad Kosovom, koje ce, ranije ili kasnije, da vodi u sigurno krvoprolice (NB, 22-23. 2. 1997).

Ne moze svakako biti sporna istorijska cinjenica da je Kosovo bilo srediste srpske srednjovekovne drzave, koja je zajedno sa kosovskim mitom znacajan cinilac istorijske i nacionalne svesti i duhovne kulture srpskog naroda. Ali se iz te cinjenice ne mogu izvoditi srpski primat i osporavanja legitimnosti prava Albanaca na Kosovo kao na svoju domovinu... Jos manje da se na osnovu istorijskog prava Albancima dodeljuje podredjeni polozaj na Kosovu ili da se tretiraju kao pridoslice koje treba proterati. Te ideje srpskog nacionalizma najvise su naskodile srpskom narodu, posebno Srbima na Kosovu.

Ni kosovski problem, ma koliko se razlikovao od srpskog problema na prostorima bivsih jugoslovenskih republika, ne moze se na dobar nacin resavati "svadjom" istorijskog i etnickog prava vec priznavanjem i uvazavanjem oba prava. Nov pristup kosovskom problemu umesto ispolitiziranog pitanja "cije je Kosovo" trebalo bi da u prvi plan stavi pitanja kakvo Kosovo i kakvi odnosi Srba i Albanaca na Kosovu u duhu savremenih evropskih iskustava.

Traganje za resenjima

Imajuci u vidu takav stav medjunarodne zajednice ali i stavove politickih stranaka na albanskoj i srpskoj strani od tri moguce opcije - siroke autonomije (u stvari autonomija iz 1974), nezavisno Kosovo i federalni status Kosova u okviru postojece federacije - najrealnije izglede imalo bi neko resenje u okviru trece opcije. Jer prva opcija nije prihvatljiva za Albance (a pitanje je koliko bi bila prihvatljiva i za srpski rezim), a druga opcija (nezavisno Kosovo) nije prihvatljiva ne samo za srpsku stranu, nego, kako smo videli, ni za medjunarodnu zajednicu.

Cini mi se da bi traganje za politickim statusom Kosova trebalo da ukljuce tri ili cetiri osnovna zahteva: prvo, da se nadje spojna tacka izmedju samoodlucivanja kosovskih Albanaca, odnosno nekog oblika teritorijalno-politickog subjektiviteta Kosova, i drzavnog suvereniteta Srbije i SRJ; drugo, da se Srbi na Kosovu i Albanci na nivou Srbije i SRJ obezbede od majorizacije vecine; trece, da funkcionisu institucije demokratije i trzisno-svojinskog sistema (politicki pluralizam, gradjanska prava, privatizacija i sl.) sto su inace i zahtevi Evropske unije prema Srbiji i SRJ; cetvrto, da uzajamno prihvatljiv ustavno-pravni status Kosova bude podlozan bilateralnim ugovorom SRJ i Albanije i odgovarajucim garancijama medjunarodne zajednice (Ujedinjenih nacija i Evropske unije).

Bez obzira kako ce se zvati (autonomija, teritorijalno-politicka, svakako, federalna jedinica, republika, specijalni status i slicno), Kosovo moze opstojati kao visenacionalna zajednica ukoliko ce obezbedjivati dve bitne stvari: a) samostalnost (ustavno-pravnu, politicku i ekonomsku) u odnosu na republicki i federalni centar i b) institucionalnu sigurnost Srba i Albanaca od represija, progona i raznih vidova diskriminacija po nacionalnoj osnovi.

... U traganju za novim resenjima Kosovskog problema, a zapravo o tome se radi, nezaobilazna su savremena evropska iskustva kao sto su Juzni Tirol, Spanija, Belgija ili Alandska ostrva i svakako preporuke Evropske unije... Ne bi trebalo zanemariti ni dejtonski ustav Bosne i Hercegovine i status koji je njime odredjen za oba entiteta posebno za srpsku republiku, pa ni neprimenjeni plan Z-4 za tzv. Republiku Srpsku Krajinu. Mozda ne bi bilo suvisno da se kroz kriticki filter propuste i pozitivna i negativna iskustva funkcionisanja ustava iz 1974. godine.

U svakom slucaju resavanje kosovskog problema morace da startuje kao deo projekta demokratske redestribucije drzavne vlasti u Srbiji i SRJ. Na putu do toga treba prevladati shvatanje kojeg se drzi aktuelna vlast u Srbiji da samo centralizam obezbedjuje drzavno jedinstvo Srbije. Konfliktnosti ne samo na relaciji Srbija- Kosovo-Vojvodina, nego i u federaciji, u odnosima sa Crnom Gorom, pokazuju da snage centralizma i unitarizma nisu slabe. Univerzalno je svojstvo drzavnog centralizma da u svakoj disperziji moci, u svakoj redistribuciji centralne vlasti i decentralizaciji odgovornosti vidi pretnju drzavnom jedinstvu. Nedavno isticani zahtevi Velsana i Skotlandjana za veci stepen samostalnosti konsternirali su engleske konzervativce jer su u njima videli glavnu pretnju opstanku ujedinjenog kraljevstva.

Istorijska dilema u resavanju kosovskog problema nije na relaciji centralizam-secesionizam (mada onaj prvi podstice onaj drugi) vec na relaciji centralizam-demokratija. Poseban politicko-pravni status Kosova ne bi bio nikakav ustupak Albancima, niti bi obnavljanje vojvodjanske autonomije ili opstinske samouprave bio cin razbijanja drzavnog jedinstva Srbije, nego su unutrasnja potreba, conditio sine qua non postojanja demokratske Srbije.

Izgledi za kompromis

Moguce je za albansku stranu i pitanje iz jednog drugog ugla. Buduci da albanska strana smatra da nezavisnost Kosova nema alternativu i da stav medjunarodne zajednice o nemenjanju granica dozivljava samo kao privremenu prinudu (kao sto je i odlaganje parlamentarnih izbora objasnila pritiskom spolja), moze se pretpostaviti da bi toj strategiji, ukoliko se na njoj insistira po svaku cenu, vise odgovarao Milosevicev nacionalizam nego jedna stvarno demokratska vlast u Srbiji. Moguce je, medjutim, pretpostaviti da albanskoj strani ni opozicija ne uliva dovoljno poverenja da bi ona mogla biti pouzdan garant takvog demokratskog resenja kosovskog problema koje bi ucinilo suvisnim opredeljenje za drzavnu nezavisnost Kosova.

Kad je rec o opoziciji (o koaliciji "Zajedno"), osim sto se nacelno izjasnila za autonomiju Kosova unutar Srbije, nista drugo odredjenije nije rekla. Ona je ispred aktuelnog rezima utoliko sto je prihvatila i sto vodi dijalog sa albanskom stranom. I to, bez sumnje, nije malo. Ali bi opozicija morala da bude mnogo uverljivija da nije taoc tradicionalno-mitoloskog i velikosrpskog gledanja na Kosovo.

Takva potreba postoji zbog otvorenih ili skrivenih racunica (i u poziciji i u opoziciji) da ce kad-tad doci do pripajanja delova Bosne i Hercegovine Srbiji. Takve racunice prvo, otkrivaju neiskren odnos prema Dejtonskom sporazumu i drugo, one ne pomazu stavovima srpske strane da resenje kosovskog problema zadrze u okvirima Srbije i SRJ. Jer u razgovorima sa kosovskim Albancima ne bi mogao da se odrzi dvostruki kriterij po principu: sto vazi za Srbe u BiH ili sto je vazilo do juce za krajinske Srbe u Hrvatskoj ne vazi za kosovske Albance. Zasto u nekom globalnom resenju za Kosovo ne bi moglo da se predvidi da i Albanci, poput bosanskih Srba, imaju pravo na specijalne odnose sa Albanijom?

Istini za volju, kad se sve sabere, mogucnosti za kompromis nisu velike. Jer su se i jedna i druga strana posluzile "olako datim obecanjima", mada je jedna to cinila u naletu ekspanzije a druga u odbrani od represije. Sada je u cilju nalazenja nekog koliko-toliko zadovoljavajuceg resenja neophodno odreci se nekih takvih nemalih obecanja, sto je svakako rizik i za lidere i za stranke. One su sada na velikom testu koji treba da pokaze sta im je vaznije: uskostranacki interesi ili interesi naroda.

Medjutim, mogucnosti za kompromis nisu ni za potcenjivanje. Jer bez obzira cime su bile motivisane, cinjenica je da su obe strane izbegle rat na Kosovu, iako je on plamteo na drugim prostorima bivse Jugoslavije i da, i na jednoj i na drugoj strani, preovladava stanoviste da se iskljucivo mirnim putem traga za resenjem kosovskog problema.

Bitno je, razume se, da li postoji politicka volja da se razmatraju razlicite opcije mimo sukoba oko teritorija i drzavnih granica, mimo sukoba oko istorije, oko toga cije je pravo na Kosovo meritornije - istorijsko ili etnicko.

Srbija nema veliki manevarski prostor. Ili ce krenuti putem demokratije ili ce se jos dublje zaglibiti u nekom obliku diktature sa predznakom dopingovanog nacionalizma... Albanska strana ne bi trebalo da je ravnodusna prema ovoj drugoj alternativi, jos manje da ocekuje vise za svoju stvar ako je na vlasti represivni rezim. Kosovo je neka vrsta dvostruko vezanog cvora: ne moze se demokratizovati Srbija ako se ne nadje resenje za Kosovo niti za Kosovo moze biti pravog resenja bez demokratske Srbije.

(Autor je predsednik Udruzenja za saradnju sa susednim narodima).

Ovaj tekst predstavlja skracenu verziju pripremanog izlaganja za neodrzani dijalog Kosovu izmedju albanske i srpske strane na nivou nevladinih organizacija.