Dnevnik

Zdravstvo je tamna strana price o tome kako smo "svi pomalo socijalisti". U Sloveniji je, ipak, nekako ostao na snazi post-socijalizam sa "ljudskim likom". U SRJ, na zalost, socijalisti imaju samo jedan lik, a taj mi nikad nije izgledao narocito ljudski

Pise: Svetlana Vasovic-Mekina

15. maj, cetvrtak

Miso Alkalaj, predstavljen kao komentator "Dela" koji je tek nedavno poceo da upraznjava pisanje jer do tada uopste nije novinar nego direktor racunarskog centra na Institutu "Jozef Stefan". Posto Alkalaj nije uspeo da se posveti svojim konkretnim novinarskim iskustavima, Tijanicu nije preostalo drugo do da uprilici svoj uobicajeni "One-man-show".

Istina je da Tijanica nisu zaobisla neprijatna pitanja (zasto je usao u vladu, zasto ljudi kao on daju podrsku Milosevicevom rezimu, kakav je njegov odnos prema "prijateljici Miri Markovic", itd.) tog "robustnog i glasnog Srbina koji izgleda kao neki Titov poklon s Burme" (Tijanic o sebi) nije omelo da mesavinom starih stosova i dvosmislenim odgovorima citava dva sata zabavlja prisutne. "Znate, bas mi je milo kad slusam te vase rasprave o 68. clanu Ustava i o tome da necete u Evropu. Bas mi je drago - i vi se ponasate kao Srbi! Jasno, niste mogli da zivite sedamdeset godina zajedno sa nama a da nas odnos ne bude reciprocan". Toliko na racun najnovijeg trenda u Sloveniji, "evroskepticizma", ciji je jedan od vatrenijih pobornika upravo i pomenuti Tijanicev "partner" Miso Alkalaj. Kada se pak publika obrusila na Tijanica pitanjima o spornom resavanju albanskog pitanja u SRJ, urednik "Gradjanina" je uzvratio protivnapadom: "Lako je vama da sada bistrite albansko pitanje na Kosovu; vi ste svoje nacionalno pitanje resili. Nego, kazite mi, ko sada ugnjetava koruske Slovence?! Secam se, nekad smo u Beogradu svake dve godine demonstrirali zbog koruskih Slovenaca. Svake dve godine smo mlatili Austrijance, busili im gume i razbijali austrijski konzulat. I skandirali 'ne smete da nam dirate nase Slovence'. A danas? Citam slovenacku stampu ali nesto ne mogu da se setim da je u poslednje vreme neko pisao o ugnjetavanju koruskih Slovenaca".

Na Tijaniceve tirade o tome kako nacionalni interes najbolje brane novinari koji svoj posao obavljaju ne razmisljajuci politicki, Alkalaj se drzao "sigurnog terena"; upozorio je na razliku izmedju Srba i Slovenaca (i svega ostalog sto cini dva drustva) koja proistice iz toga sto su, za razliku od srpskih slovenacki problemi drugaciji, posto je u Sloveniji "pluralizam". Iz dokumentacije izvlacim par novijih "radova" ovog kompjuteriste-novinara, objavljenih u Delu: esej u kome uzasnuti Alkalaj razvija tezu o opasnostima "Evroslavije", zgrozen clanak nad srpskom propagandom na Internetu, drzavotvorni clanak u kome ostalim drzavljanima savetuje "drzavotvoran odmor" izvan rivalske Hrvatske ili, ne daj boze, "osvedoceno neprijateljske SRJ", i slicno. Stil je jednostavan, kratke recenice, olaki atributi: "Na ulicama Beograda su se danas nasli oni koji su se daleke 1989. godine drali 'Ocemo oruzje'!... Uz studente koracaju 'vikend borci' koji su se o slobodnim vikendima vozili na Pale i sa okolnih brda pucali na Sarajevo... Nikada nisam mislio da cu ikada glasati za Milosevica. A ovaj put zelim da nadmudri protivnike i odrzi se na vlasti...", zakljucuje tekst inspirisan studentskim demonstracijama u Beogradu (u kome autor eksplicitno podrzava Milosevica, posto bez njega preti opasnost da Srbi Slovence - presisaju). Moram da priznam da sam na tribinu otisla, zapravo, da uzivo vidim kako ce se Alkalaj koji, zahvaljujuci svom angazmanu u najvecem slovenackom dnevniku cak i u Sorosevim ocima slovi kao "lucidni posmatrac prilika na Balkanu", suprotstaviti grlatom Tijanicu. Tja, bila sam razocarana; bilo je upravo neverovatno da je covek, koji na papiru svoje citaoce kljuka tako radikalnim stavovima, u klincu sa Tijanicem bio tako tih, bez obzira na sve njegove nimalo prijatne provokacije. Ko zna, mozda mu se Sasa ucinio ne samo preglasnim, nego i prevelikim, ili je to jos jedan od onih tihih intelektualaca koji uz zvuke Valkira i narodnjaka kuju snove o nacionalnoj velicini - na racun drugih nacija.

16. maj, petak

Joza se, naravno, nije reinkarnirao vec su mu elektronski zivot podarila dva studenta ljubljanskog univerziteta: Martin Srebotnjak, student Akademije za glumu (AGRFT) i reziser, te njegov prijatelj Matija Marolt, student Fakulteta za racunarstvo. "Nismo ocekivali da ce strana doziveti takav uspeh", smeju se Martin i Matija i pokazuju pisma sa "najzescim" porukama "drugu Titu": "Za dom spremni! Drugovi slovenacki komunjare. Tita vise nema ali njegove sluge su ostale pa eto djeluju i po Sloveniji a, na zalost, ima ih i u Hrvatskoj. Stoga vam preporucujem da se okanite corava posla kao sto je ozivljavanje ovog monstruma... S postovanjem, Ustasa!" To je tvorcima elektronskog Tita porucio Ivan Budimir, student matematike iz Hrvatske. Slicna misljenja dolaze i iz srpske emigracije prikljucene na svetsku mrezu. "Slusajte vi mene 'drugari' iz DEZELE. Tito nije zasluzio ni jedan bit prostora na bilo kojem racunaru u svijetu. On je bio takav kriminalac, razbojnik, izdajnik i podlac...", porucuje autorima nekakav Pero Milos. Uprkos tome, Titova Tribina je prepuna i potpuno drugacijim pismima. Secam se kako sam i sama sa jedanaest godina (pod uticajem stalnih psovki mog oca na Marsalov racun, tamo negde oko cuvenog Pisma) napisala "antititoisticki esej" koga je moja isprepadana majka danima krila po kuci, pre nego sto ce ga unistiti, iz razloga porodicne odbrane i zastite. Danas ta vremena izgledaju tako daleko, a "elektronski Tito" je i ovaj put nadmudrio svoje protivnike. Uz pomoc dva "Titova omladinca" (u vreme njegove smrti netom izaslih iz pelena) i najsavrsenije tehnologije ostvario je slogan da ce "i posle Tita biti Tito". Tako u ovoj nedelji, pred Dan mladosti 25. maja, sedamnaest godina posle svoje smrti i dalje prima elektronska pisma. Podjednako, kako od obozavalaca, tako i od neprijatelja.

17. maj, subota

Uvece, vise stosa radi, gledam snimak jedne od zadnjih epizoda jugoslovenske serije "Policajac sa Petlovog brda", u kojoj kao glavni glumac i producent nastupa Ljubisa Samardzic. Storija o atipicnom jugo-policajcu, koju je na najpopularnojoj ovdasnjoj TV videla doslovno cela Slovenija, bila je svakodnevno reklamirana i najavljivana u udarnim terminima. Posle mnogo godina je to (ako izuzmemo neke stare filmove) prva refleksija (pa makar i odglumljena) beogradskog zivota na jednoj slovenackoj TV. Posle sest godina poprilicno mracne slike koja je u Sloveniji negovana na racun tog dela sveta to je pravi sok za dobar deo slovenacke publike. Nema sumnje da je ova simpaticna serija ucinila mnogo vise iliti popravljanje slike i utiska o Srbima nego svi trapavi potezi zvanicne politike.

18. maj, nedelja

"U svakom slucaju, bilo je zanimljivo videti moje stare ratne drugove u akciji. A onaj tvoj pitomac (Simetov urednik) Bosko - utrpao se u istoriju. Vise bih volio da su Judu (tako smo krstili denuncijanta iz nase redakcije Luku Micetu - prim. aut.) pitali sta misli i kako se osjeca. Pogotovo sto njemu svakih deset godina smijene predsednika. Da li je nesto pisano u "Vremenu" ili rezimskoj stampi? "Srpska Rec"? Da li vidjas Netizen-a Shiptarova? Zajedljiv k'o i uvek. Razumem ga. Malo teze razumem ljude kao sto je pomenuti "moj pitomac", inace nekada spoljni saradnik na rubrici koju sam vodila - Bosko Savkovic, covek koji je posle zavrsene "diferencijacije" redakcije naseg tadasnjeg "Studenta" dobrovoljno uskocio u kombinatoriku implantiranog sefa Simeta Cickovica i zajedno sa ostalim partijskim apartcicima (koji su nas, pod vodjstvom Mire Markovic, bukvalno samleli) doslovno se uvalio u moju, jos toplu urednicku stolicu. B. S. danas, u drugim vremenima, mudro retusira svoju biografiju, nadajuci se da su svedoci onog vremena predaleko i prezazuzeti da bi se bavili secanjima i podsecanjima. Kurazno ide cak i korak dalje i sebe predstavlja kao nekakvog heroja koji je navodno branio interese profesionalnog novinarstva.

"Tokom rata u bivsoj Jugoslaviji od metka je poginulo taman toliko ljudi koliko ih je poginulo od neodgovorne javne reci. Da je bilo onako kako smo mislili mi, koji smo 1987. godine pravili 'Student' svi oni bi bili zivi, a danas bi imali novinarstvo dostojno 21. veka", pise danas - ni ne trepnuvsi - u "Nedeljnoj Borbi" Savkovic, isti onaj koji se spremno prihvatio svih poslova koje su mu, posle nase diferenciacije, poverili partijski naredbodavaoci. Mozda je banalno, ali uzasava me kako pojedinci vesto manipulisu istorijskim jedinicama i prilagodjavaju ih svojim potrebama - kao da je zaista bio clan ondasnje "Studentove ekipe", a ne jedan od onih pomocu kojih je partija izvela svoj puc! Pitam se da li su Savkovic i njemu slicni zaista zrtve potpune amnezije ili je to samo jos jedan na ovim prostorima patentirani primer bezobraznog prekrajanja najelementarnijih cinjenica. I ne samo to - Savkovic je, zahvaljujuci, izmedju ostalog, i slucaju "Student", objavio cak i knjigu "Silovanje sedme sile". Da neko, ko je ucestvovao u inkrimisanom cinu kasnije o tome napise cak i knjigu u trecem licu, svakako je istorijski presedan.

19. maj, ponedeljak

U ljubljanskom klinickom centru istu operaciju izvodi citava ekipa, pod potpunom narkozom, tako da zapravo i ne osetis sta se desava. Na pamet mi ne pada da ovim poredjenjem i sama tovim predrasude o civilizacijskim i standardnim razlikama. Jednostavno, u Sloveniji je ipak nekako ostao na snazi post-socijalizam sa "ljudskim likom". U SRJ, na zalost, socijalisti imaju samo jedan lik, a taj mi nikad nije izgledao narocito ljudski.

Uvece nasim prijateljima iz Sarajeva, koji danas zive kao izbeglice u Londonu, saljemo dva paketa knjiga i stampe ("Nasa Borba", "Vreme", "Feral", sve sto mozemo da kupimo u Ljubljani). "Hrana za dusu", kazu. Ostalo, njihov sarajevski stan, uspomene i bivsi zivot, to im niko vise ne moze poslati. Drugo, "ono svakodnevno", valjda imaju.

20. maj, utorak

21. maj, sreda

22. maj, cetvrtak

Ipak, ima izuzetaka. Njihov glas se moze cuti u jos uvek buntovnoj "Mladini", sa kojom saradjujem vec deset godina, tacnije, od onda od kada je u Beogradu zgazen "Student". Iako je Masa bolesna, nekako uspevam da zavrsim dnevnik za "Nasu Borbu" i autorizujem intervju koji smo Igor i ja u ponedeljak, u Mariboru, za "Mladinu" radili sa prokazenim biskupom Vekoslavom Grmicem. Buntovnik i disident u katolickoj crkvi, jedan od retkih koji se javno, kao hriscanin, zauzeo protiv drzavne diskriminacije porodica bivsih oficira JNA, sjajno je definisao lik verskog fanatika:

"Verski fanatici su uvek i posvuda oni koji su zapravo najmanje verni. Zasto? Zato sto im neprestano smeta i uznemirava ih cinjenica da neko drugacije misli. To fanatiku neprestano poradja sumnju u njegovu vlastitu veru. A kada je neko samouveren, onda ga niti najmanje ne muci sta neko drugi misli. Tu mozete da vidite da je verski fanatizam najblizi NEveri. Fanatici zele da na silu osiguraju svoju veru i da se zastite pred drugacijim misljenjem... Njih nikako ne zadovoljava slobodno odlucivanje ljudi, vec ih bukvalno siluju svojim nazorima..." Iako je biskup Grmic, izgovarajuci ove reci imao na umu slovenacke prilike, ja sam, ni sama ne znam zasto, u mislima imala Srbiju, JUL i socijaliste, Cosicevske vernike-fanatike, naostrene da nas vode i u 21. vek. Amen.

(Autor je dopisnik nedeljnika "Vreme" iz Ljubljane)