Dr Vladimir Goati, politikolog, o uzrocima i posledicama unutarpartijskih odnosa na demokratske promene

Nakon sto je dobila podrsku i posle priznavanja rezultata lokalnih izbora preuzela vlast u vecim gradovima u Srbiji, opozicija se - sto je bilo i za pretpostaviti - vratila svojim sukobima umesto da nastavi sa zapocetom borbom. Opozicione stranke su tako omogucile vladajucoj partiji da se konsoliduje a sebe vratile na pocetak

Velimir Ilic

Vladajuce partije - a narocito SPS u Srbiji - potpuno su se stopile sa drzavom zahvaljujuci pedesetogodisnjoj vladavini iz koje proizilaze neki imperativi, metodi i nacini i to se ne moze lako menjati. To sto se u Srbiji i Crnoj Gori u medjuvremenu nije dogodila ni jedna smena vlasti takodje diktira tip delovanja u kome se tesko moze razlikovati gde pocinje drzava a gde prestaje partija. Osim toga, osmoza izmedju drzavnih i partijskih kadrova toliko je intenzivna da je razliku skoro nemoguce pronaci, kaze za "Nasu Nedeljnu Borbu" politikolog dr Vladimir Goati u razgovoru povodom njegove najnovije knjige "Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu".

U poglavlju "Partije iznutra" Goati ocenjuje da su "predsednici partija u obe republike vise puta demonstrirali svoju moc u internim obracunima i po pravilu lako eliminisali oponente iz 'unutrasnjeg kruga'. Imajuci to u vidu, rukovodjenje partijama u SRJ mogli bi nazvati "monokratskim", pise Goati dopunjujuci taj stav tumacenjem monokratije po Viljemu Sonfeldu: "... to je nacin dominacije koji karakterise nadmocan uticaj jedne osobe na odluke jedne grupe. Sa tom osobom tezi da se identifikuje citava organizacija. Svakako je neophodno da drugi vazni rukovodioci saradjuju sa monokratom, on ima potrebu za njihovom podrskom, ali oni ostaju u vecoj meri zavisni od njega nego sto je to obrnut slucaj". Goati dalje navodi Sonfeldovo tumacenje drugog oblika rukovodjenja, "oligarhijskog", cije je bitno obelezje to sto "...jedna uska koalicija vrsi nesrazmeran uticaj na kolektivne odluke grupe. Uticaj svakog rukovodioca nije nuzno identican ali duboke nejednakosti ne mogu po definiciji deliti najvise rukovodioce, tojest oligarhe. Sluzbeni sef organizacije je mozda mocniji nego bilo koji od njegovih kolega - u stvari je to cest slucaj - ali ovi potonji kolektivno su uvek uticajniji nego on".

Na pitanje da li je ovako dug prelazni period ka demokratizaciji na prostorima Jugoslavije posledica samo prethodnih godina jednopartijske vladavine ili i ovdasnjeg precesto nakaradnog shvatanja demokratije, Goati istice da je uocljiva inercija prethodnog sistema i da se na osnovu kadrovskog kontinuiteta moze govoriti o istim partijama koje su dozivele kadrovske promene.

- Sto se tice opozicionih partija - one su razlicito nastajale ali su preuzimale neke organizacione seme koje je imala prethodna vladajuca partija, menjajuci programska opredeljenja i ciljeve, smatra Goati.

Da li se u nacinu organizovanja i funkcionisanja sadasnjih partija mogu prepoznati recidivi monokratskog rukovodjenja iz vremena Saveza kominista?

- Kad posmatramo slicne nacine rukovodjenja i delovanja i u opozicionim partijama ne mozemo iskljuciti momenat da su, u jednom trenutku, na opozicionoj sceni svi lideri partija bili bivsi clanovi SK. Recimo, posle izbora 1993. godine veliki broj novih poslanika Skupstine Srbije prethodno je bio cak u rukovodstvima bivseg SK. Bez obzira na nove okolnosti oni su svesno imitirali obrasce, delovanje i ponasanje svoje nekad maticne partije.

Da li te matrice organizacije i delovanja smetaju ovdasnjim strankama da prelazni period demokratizacije ucine brzim i efikasnijim, a opozicione partije konkurentnijim u borbi za vlast?

- Mozemo govoriti o tendencijama personalizacije vlasti kroz predsednike partija. Recimo, u statutima nekih opozicionih partija donetim posle 1990. godine uocava se tendencija ekspanzije prerogativa predsednika partije. Razlozi za to nisu iskljucivo u neutazivoj volji za moc partijskih lidera, nego i u politickoj nuznosti da se lideru omoguci da vazne odluke donosi brzo, ponekad trenutno, sto kolegijalni organi nisu u stanju da cine. U toj imanentnoj zakonitosti politike lezi osnovni razlog zbog kojeg politicke partije ne mogu da budu "zajednice jednakih". Neophodnost centralizacije inicijative i odlucivanja u opozicionim partijama dodatno je potencirana time sto su one od 1990. do 1995. bile suocene sa izuzetno cvrsto organizovanjim eks komunistickim partijama pa su na ucvrscivanje vlastite organizacije bile prinudjene potrebama politicke borbe. Dakle, vidljivi su talasi tog centralizma.

Koliko takav nacin organizacije i funkcionisanja opozicionih partija usporava demokratsko i politicko sazrevanje i stranaka i njihovih pristalica?

- Moze se govoriti i o tom uticaju ali mislim da neuspesi opozicije i u Srbiji i u Crnoj Gori nisu velikim delom rezultat nekih organizacionih slabosti opozicionih partija.

Ocigledno je da ne postoji zajednicki i iskljuciv razlog za neuspehe srbijanske i crnogorske opozicije ali su u poslednje vreme evidentni unutarpartijski i unutarkoalicijski lomovii u opozicionim ali i u vladajucim strankama. Sta je, po vasem misljenju, razlog?

- Razliciti su i uzroci i lomovi i zaista je tesko naci neku zajednicku crtu Moze se, medjutim, konstatovati da postoje i kadrovske promene bez lomova. Recimo, Socijalisticka partija Srbije je 1995. iz rukovodstva eliminisala jedan broj najvidjenijih kadrova, slicno se dogodilo i nedavno, a da to nije izazvalo nikakav unutarpartijski protest. Zato se postavlja pitanje da li rukovodstvo u vladajucoj partiji ima ikakvu samostalnu fazu i da li clanstvo daje podrsku bilo kome izuzev prvom coveku partije. Ocigledno je da baza u ovom slucaju dozivljava partiju kao partiju jednog coveka.

S druge strane, ovo sto se dogadja unutar Demokratske partije socijalista u Crnoj Gori nije donelo smene u partiji ali su ocigledne koncepcijske razlike pa cak i izvesna ravnoteza uticaja izmedju dve grupe. U DPS, zapravo, postoji pluralizam lidera.

Slicno je i u opoziciji ali se lomovi reflektuju kroz stvaranje frakcija koje, videli smo, od slucaja do slucaja, prerastaju u nove partije. Kad je rec o opozicionim strankama sukobi se po pravilu zavrsavaju pobedama lidera i eliminacijom grupa.

Koliko do sada steceni gubitnicki mentalitet opozicije i, potom, delimicno osvajanje vlasti na lokalnom nivou doprinose sukobima na opozicionoj sceni?

- Gubitnicko osecanje - a opozicija do sada nije dobila izbore tri puta na saveznom i republickom nivou - jeste podsticalo sukobe u opoziciji. Ako bi sada merili energiju, snagu, sredstva i vreme koje je opozicija od 1990. utrosila u borbi sa vladajucom partijom na jednoj i u medjusobnim sukobima na drugoj strani - mislim da je neuporedivo vise energije izgubljeno u uzajamnim obracunima opozicionih stranaka. Po mom misljenju, ne postoji uverenje da se moze pobediti i svi ti opozicioni sukobi su, zapravo, borba za drugo mesto, borba ko ce biti "najvazniji drugi".

Medjutim, u zemljama stabilne demokratije i duge demokratske tradicije nepisano je pravilo da posle poraza na izborima lideri partija koje gube odlaze sa scene, podnose ostavke ili bivaju smenjeni. Kako objasnjavate cinjenicu da kod nas takvih promena nije bilo ni u jednoj partiji, bez obzira na uzastopne neuspehe na izborima?

- Izrazita je razlika izmedju nas i zemalja stabilne demokratije. U njima partije sebe ozbiljno dozivljavaju i lideri odlaze, bez obzira cak da li u porazu ima i licne krivice. Najsveziji primer je smena u britanskoj vladi.

Kod nas to nije slucaj. Lideri ostaju i posle vise poraza i to neminovno podstice atmosferu rezignacije i potistenosti i u partijama i medju pristalicama i simpatizerima. Jer, ako ne postoji vera u pobedu - malo cete ljudi privoleti da se bave politikom.

Medjutim, za svoj ostanak na celu stranaka su najmanje krivi lideri. Rec je o nesposobnosti unutar partije koja ne tripi gubitnicku psihologiju. Ipak, i kod nas ce verovatno doci drugo vreme. Uspostavljanje koalicija i u Srbiji i u Crnoj Gori bio je korak ka prevazilazenju samo jedne od slabosti opozicije. U tromesecnom protestu koji je, zapravo, bio samo nastavak novembarskih izbora opozicija je uspela da privuce i dobije podrsku sirokog sloja gradjana za plan ostvarivanja demokratskih reformi i stvaranje preduslova za fer izbore. Nakon sto je dobila podrsku i posle priznavanja rezultata lokalnih izbora preuzela vlast u vecim gradovima u Srbiji, opozicija se -sto je bilo i za pretpostaviti - vratila svojim sukobima umesto da nastavi sa zapocetom borbom. Opozicione stranke su tako omogucile vladajucoj partiji da se konsoliduje a sebe vratile na pocetak.

Sta se jos, osim evidentne sujete i narcisoidnosti partijskih lidera u borbi za vlast, moze smatrati uzrokom i posledicom ovakvog stanja posle preuzimanja vlasti u nekim gradovima nakon Gonzalesovog izvestaja?

- Opozicija je do sada imala prilike da izvuce pouke kako i koliko narcisoidnost partija i lidera moze biti surovo kaznjena. Osvojena vlast u vecim gradovima predstavlja, zapravo, ostrvca i oaze u prostoru kojim dominira druga partija, poistovecena sa drzavom na svim nivoima. Cinjenica je da sada vlast cini sve da i te male oaze ne funkcionisu i radi to na razne nacine. Kohabitacija opozicione koalicije na lokalnom nivou i vlasti ostvaruje se tesko ili najcesce nikako sto, iskustveno uzevsi, nije slucaj u drugim zemljama, recimo Italiji gde su komunisti vladali na lokalnom nivou u nekim sredinama. Ovde takve demokratske spremenosti na kompromis nema i umesto kohabitacije mi imamo hladni a ponegde i vruci rat izmedju vlasti i nove lokalne vlasti.

Da li bi se bas samo odnos vlasti prema opoziciji mogao smatrati razlogom krize u opoziciji i medju koalicionim partnerima?

- To sto dominatni, vladajuci rezim zeli i pokusava da eliminise ta ostrvca lokalne vlasti jeste samo jedan uzrok. Drugi je to sto unutar same pobednicke koalicije ne postoji dovoljno saglasnosti. Postoje strahovite centrifugalne sile gde svako vuce na svoju stranu i zbog toga opoziciona vlast koalicije ima tendenciju da se sama po sebi raspadne. To je znak nesposobnosti opozicije da medjusobno saradjuje.

Kako to pomanjkanje politicke pameti na prostoru i u okolnostima u kojima je osvojena lokalna vlast tumaciti u kontekstu potrebe da se stvori i ostvari bar minimuma zajednickih interesa i ciljeva, ukoliko se ozbiljno zeli konkurisati vladajucoj partiji na sledecim izborima?

- Sve ovo govori o tragicnoj nesposobnosti opozicije da neke svoje trenutne, dnevne netrpeljivosti i borbu za licne prednosti, cak i licne potrebe, potisne i stavi u drugi plan radi opstih ciljeva za cije ostvarivanje je dobijena siroka podrska u postizbornom protestu. Takve teznje ka uskim, parcijalnim i licnim interesima mogu znaciti i kraj Koalicije. Tesko je objasniti taj ljudski koeficijent ali ga niposto ne treba zanemariti. Jer, to se ne moze nazivati objektivnim okolnostima niti krivicom socijalista.

Koliko su, ako se sve to ima u vidu, lideri i opozicione partije u ovom trenutku sposobni i zreli da se okupe i odrze bar minimum zajednickih interesa?

- U praksi se dobija odgovor da stranke - koalicioni partneri - prema onome kako se ponasaju - izgleda nisu istinski spremne za koaliciju. Razjedinjenost i usitnjenost opozicije a time i stalni porazi na izborima kao da su njena sudbina.

Ali, zar opozicija takvim ponasanjem upravo sama sebi ne odredjuje sudbinu?

- Mozda je bolje reci da je to perspektiva opozicije, sudeci na osnovu onoga sto je do sada cinila.

Postoji li onda neki moguci modus vivendi Koalicije i opozicije uopste?

- To je pitanje politickog izbora i politickih odluka. Ono sto bi sigurno mogao da bude cilj - a ja to mogu samo pretpostvaiti - jeste da se obezbede ravnopravni uslovi za demokratske izbore. Jer, mi smo jedina postkomunisticka zemlja u ovom delu sveta u kojoj je stepen ravnopravnosti ucesnika na izborima smanjen u odnosu na 1990. godinu. Medjutim, ne vidi se da se ide ka tom cilju niti vlast bas pokazuje narocitu zelju da ostvari tu ravnopravnost - sto je, u krajnjem slucaju, i razumljivo jer ni jedna vlast nece doprinositi ravnopravnosti uslova bez velikog pritiska. A bez jedinstvenog pritiska - pokazalo se to tromesecnim protestom - vlast sama od sebe nece biti spremna ni na kakve ustupke i koncesije.