Portret: Loran Kabila, novi lider Zaira

Mobutu je sam sebi skrojio sudbinu a Kabili tek predstoje iskusenja za koje valja sacekati i videti da li ce dugogodisnji marksista i revolucionar, bez obzira na "repove" iz proslosti, uspeti da nadje odgovor u vidu opredeljenja za trzisnu ekonomiju, demokratiju i postovanje ljudskih prava.

Predrag Stamenkovic
dopisnik NNB iz Hararea

Loren Kobila

Svrgnuti zairski diktator Mobutu Sese Seko (66), koji tesko oboleo sada moljaka po svetu za azil, i njegov naslednik Loran Kabila (56) nasli su se na suparnickim stranama jos pre vise od tri decenije.

Kabila, rodjen u plemenu Luba, u nekadasnjoj Katangi, tek je usao u dvadesete godine a vec je postao vatreni pristalica marksisticki orijentisanog Patrisa Lumumbe, prvog premijera posle nezavisnosti u Kongu.

Bilo je to u vreme zestokog rivalstva tadasnjih supersila, kada je Mobutu odigrao pravu kartu i, uz pomoc Zapada, posebno Vasingtona, uspeo da najpre ugusi oruzani otpor lumumbista a zatim da se 1965. godine vojnim pucem domogne vlasti.

Kabila je tada morao da bezi od Mobutuovih vojnika, spas je potrazio na krajnjem istoku zemlje, na obali jezera Tanganjika, gde je bio jedan od lidera Narodne revolucionarne partije koja je bila "zagrejana" makrsizmom, tada popularnim na raznim africkim meridijanima.

Ce Gevarin saborac

Medjutim, izgleda da Ce Gevara nije imao bas lepo misljenje o Kabili i nekim drugim tamosnjim marksistima-revolucionarima pa je ostao samo sedam meseci i nikad se vise nije vratio na "crni kontinent".

Njemu se pripisuje da je tadasnjeg Kabilu i slicne opisao kao one koji "najvise vremena provode putujuci od jedne do druge prestonice moljakajuci za pomoc, uzivajuci u zenama i picu dok zanemaruju bitku protiv neprijatelja".

Vise od deceniju i po, tvrde upuceni, Kabila je u jednom zabitom podrucju u provinciji Istocni Kivu imao neku vrstu oslobodjene teritorije, gde je Mobutuova armija retko zalazila.

Iz tog perioda takodje ima veoma suprotstavljenih svedocanstava o liku i aktivnosti Kabile, od takvih kojima se velica kao istinskog revolucionara do onih u kojima se predstavlja za despota koji je dokazivao da revolucija ume da jede vlastitu decu.

Njegovim borcima se pripisuje da su 1975. godine oteli trojicu americkih studenata koje su oslobodili posle preko dva meseca posto su prethodno iznudili skoro pola miliona dolara ucene.

Nije lako uvek utvrditi sta je prava istina u svim takvim pricama i svedocanstvima jer kazu njegovi simpatizeri Kabila je oduvek bio "istinski revolucionar", takav koji je na razne nacine umeo da se bori za "dobrobit partije i naroda".

To se moze cuti i od njegovih zemljaka iz etnicke zajednice Bemba koji tvrde da je bio "autoritet za postovanje posto je bio sazdan od postojanih principa".

Ali, cak i medju Bembama nadje se poneko ko primeti da se Kabila godinama bavio prodajom zlata iskopanog na "oslobodjenoj teritoriji", ciji prihod je bio namenjen revoluciji ali da on ipak ima dve kuce u Dar es Salamu a jednu u Kampali.

Mnogi nisu uzimali Kabilu i njegov pokret isuvise ozbiljno, sto se najvise osvetilo Mobutuu, tako da je tek sada pocelo ozbiljnije traganje za njegovom licnom, posebno revolucionarnom biografijom, sto je i razlog da se u prvim pisanijama o toj enigmi iz Afrike cesto krece izmedju traca i istine.

Ponekad nije lako uci u trag Kabilinom delovanju, narocito u poslednjih desetak i kusur godina, koje je izgleda proveo krstareci izmedju Tanzanije, Ugande i jos nekih africkih zemalja. To je otezano i zbog toga sto se kretao koristeci sijaset razlicitih imena, nije dobijao publicitet jer se ocigledno jos nije verovalo u to da je on taj koji ce biti u stanju da srusi Mobutuov rezim.

Medjutim, to se ipak dogodilo pre nedelju dana kada su Kabilini borci najzad usli u Kinsasu posle uspesne ofanzive zapocete prosle jeseni, pre sedam meseci, osvajanjem Gome, grada u blizini granice prema Ruandi.

Rat bez okrsaja

Mobutuov rezim je bez svake sumnje dao neposredan povod za rat kada je proslog septembra odlucio da se nekoliko stotina hiljada manjinskih Tutsa, takozvanih Banjamulenga, starosedelaca vec najmanje dva veka u istocnom Zairu protera u Ruandu.

Kabila je, bar za mnoge, iznenada "vaskrsnuo" i stavio se na celo oruzanog otpora, dok upuceni smatraju da je ustanak bio relativno dobro pripremljen od samog pocetka jer se planirao i u Kigaliju i Kampali gde su poodavno imali nesredjene racune sa Mobutuovim rezimom dok istovremeno imaju blisko ili dalje plemensko srodstvo sa zairskim Tutsima.

Kabila je od pocetka uzivao vojnu pomoc Ruande, Burundija i Ugande, nesto docnije i Angole, cak su neke vojne staresine komandovale ili "savetovale" ustanicima.

Medjutim, tesko je poverovati da bi Mobutu doziveo toliko vojnih poraza i gubitak predsednicke fotelje da nije tokom vise od tri decenije beskrupulozne diktature i pljacke zemlje doziveo da ga napusti vlastiti narod koji ga je svojevremeno slavio kao "oca nacije".

To je bio gradjanski rat u kojem je bilo relativno malo nastradalih medju suparnicima ali su zato, po svoj prilici, najveci ceh platile Hutu izbeglice koje su u Zair stigle pre tri godine nakon sto su njihovi ekstremni saplemenici masakrirali mozda cak milion tamosnjih manjinskih Tutsa, sada na vlasti u Kigaliju.

U izvestajima predstavnika UN tvrdi se da postoji vise masovnih grobnica sa Hutu izbeglicama na mestima kuda su prosli ustanici, sto, prema ocekivanju, Kabila nastoji da odlucno demantuje pa je cak nedavno zatrazio od Generalnog sekretara UN Kofija Anana da "dodje i licno se izvini" za takve optuzbe.

Kabila, koji se samoproklamovao za predsednika republike jos pre nego sto su njegovi borci usli, prakticno bez otpora, u Kinsasu, skoro citavu svoju politicku platformu sveo je na bitku protiv Mobutuovog rezima.

Doduse, ponegde se tvrdi da postoji neki dokument na dvadesetak stranica koji opet govori najvise o potrebi zbacivanja Mobutuovog rezima, borbi protiv korupcije, tu i tamo pominje se i demokratija a najvise obnova zemlje.

Tek u poslednje vreme, posle ustanickih uspeha, Kabila se cesce nalazio na meti novinara kojima je uglavnom govorio o istim ili slicnim ciljevima njegove borbe.

"Moramo da obnovimo zemlju i izgradimo moderno drustvo - to su ciljevi za koje se dugo borimo", rekao je nedavno Kabila.

"Diktatura i korupcija moraju da odu jednom zauvek iz ove zemlje", izjavio je Kabila u jednom od mnogih intervjua, karakteristicnih najcesce po tome sto se ne ulazi bas mnogo u detalje realizacije takvih ciljeva.

Demokratija moze da priceka

Medjutim, Kabila je vec poceo da prepravlja takav scenario. Nije odrzao vlastito obecanje da ce vladu formirati u roku od tri dana, zeli da u njoj njegov Savez demokratskih snaga ima dominantnu ulogu dok predvidja da u privremenu vladu mogu uci samo pojedini patriotski politicari (znaci nema mesta za predstavnike bivseg rezima) i to u individualnom svojstvu posto ocigledno planira da na ovaj ili onaj nacin "privremeno" zamre visestranacka aktivnost.

Tek na insistiranje sa raznih strana, Kabila je pomenuo da ce se odrzati izbori, ali u roku od godinu dana, sto se objasnjava tvrdnjom da bivsi Zair, sada ponovo Demokratska republika Kongo ima prece stvari posle vise od tri decenije diktature i gradjanskog rata.

Kabila i njegovi saradnici smatraju da demokratija moze malo da priceka, a posebno da je neophodno da se 43 miliona stanovnika "obrazuje i pripremi" za demokratska pravila igre.

Za upucene, takvi Kabilini planovi uveliko podsecaju na ono sto se poslednjih godina zbiva u Musevenijevoj Ugandi, gde ni na poslednjim izborima nisu mogle da ucestvuju politicke stranke vec individualni kandidati.

Neke Kabiline parole takodje podsecaju na one iz ranog socijalistickog perioda u nizu istocnoevropskih i drugih zemalja, kao sto su "nema odmora dok traje obnova zemlje" i slicne.

Medjutim, euforija zbog Kabiline pobede po svoj prilici nece moci dugo da traje u ovoj prirodno prebogatoj a dozlaboga osiromasenoj zemlji miliona nezaposlenih gde se sve gleda kroz prizmu "viljuske i noza".

Mobutu je sam sebi skrojio sudbinu a Kabili tek predstoje iskusenja za koje valja sacekati i videti da li ce dugogodisnji marksista i revolucionar, bez obzira na "repove" iz proslosti, uspeti da nadje odgovor u vidu opredeljenja za trzisnu ekonomiju, demokratiju i postovanje ljudskih prava.

Uostalom ovih dana se vec dogodilo da su studenti protestovali na ulicama Kisanganija, osvojenog jos u martu ove godine, uzvikujuci parole: "Tutsi idite kuci"...