Hoce li neko zaustaviti Seselja

Jednostvnim i svakom razumljivim recnikom lider i predsednicki kandidat radikala obraca se onoj trecini nepismene i polupismene, musave i kaljave Srbije, koja ima potrebu da bude vodjena cvrstom rukom, verujuci da joj ona osiguravava i sigurnost. Na tu "socijalnu prasinu" (S. Inic) Seselj racuna i njoj se obraca, pa je verovatno zbog toga nedavno i rekao da ne brine za svoju politicku buducnost "dok je u Srbiji ovoliko politickih budala"

Pise: Milanka Saponja-Hadzic

Uspeh Srpske radikalne stranke na saveznim izborima, na kojima je dobila nesto manje od 800.000 glasova i 16 poslanickim mesta u jugoslovenskom parlamentu, a potom osvojila i lokalnu vlast u Zemunu, nije uzmenirila samo etnicki saroliko stanovnistvo ove beogradske opstine, vec i one koji strahuju da se jugoslovenske tragedija mora okoncati tamo gde je i pocela - u Srbiji.

Bez obzira sto lider radikala Vojislav Seselj, vrseci vlast u Zemunu koji je za njegove potrebe postao grad da bi on bio gradonacelnik, deluje uljudjenije u svojim nastupima nego prethodnih godina, zadrzao je istu retoriku i doslednost u "osvajanju srpskih zemalja" s pocetka rata. U tim nastupima se ne osvrce na to sto su ti prostori sada bez Srba i nade da ce ih uskoro tamo i biti, a za sta i on, i njegovi radikali imaju velike zasluge. Od njegovih "poseta" sada vise ne strahuju Hrvati i Muslimani, nego seljaci iz prigradskih sela, koji su za svaki slucaj "pripremili puske", koje mogu zatrebati da bi sacuvali, ako ne glavu, onda imovinu od novih reformatora i crtanju karata sklonih radikala. Po bogatijim sremskim selima oni skupljaju potpise, organizuju "referendume" i salju dokumentaciju u Skupstinu Srbije sa zahtevom da se njihovi planovi realizuju.

"Gradonacelnik" Zemuna je za proteklih sto dana zaveo rad i red, postavio opstinske cinovnike na "svoje" mesto, a najvecu efikasnost pokazao u rasprodaji zemunskih malih i velikih "ikona" - Veliko ratno ostrvo, Stara kapetanija, stogodisnja sinagoga (sada srpska kafana) i pokazao da Zemunci mogu dobiti sve - ako dobro plate.

Vise vlasti na sve to ne reaguju, i ne oglasavaju se, vec pustaju da se radikali tako "igraju", ne hajuci ni najmanje za uznemirenje koje to izaziva kod neduznih Sremaca. Javnosti je ostalo samo da ceka kada ce neko od vladajucih socijalista ponovo da uzvikne "Seselja je trebalo ranije zaustaviti", uz dosta opreza da to ne bude kasno, da istu recenicu ne izgovore radikali, uz Milosevicevo ime i tako postanu nasa konacna sudbina. Za to jos nema ni nagovestaja, samo precutna tolerancija i medjusobno uvazavanje, i to ne od juce.

Vojislav Seselj je prvi politicar u Srbiji koji je javno, za vreme sopstvene izborne kampanje za republickog poslanika, a ubrzo posle registrovanja Srpske radikalne stranke, rekao da Slovence treba pustiti da "odu" iz Jugoslavije, a istu recenicu je za kratko vreme izgovorio za skupstinskom govornicom tadasnji predsednik Skupstine Srbije Pavic Obradovic. Od tada pa do danas, radikali su "igrali" razne uloge, a njihov cilj je uvek bio pruzanje neke vrste logisticke pomoci socijalistima za poslove koje oni nisu hteli (javno) ili nisu smeli sami da izvedu. U njih spadaju i "ciscenje" srpskih zemalja (uz najstrasnije zlocine), "humana" preseljenja nesrba iz SR Jugoslavije, obelezavanje domacih "kvislinga, izdajnika i stranih placenika..." .

Posle kraceg raskida "prijateljstva", kada su radikali precenili da mogu da zamene socijaliste, nedavno su ponovo poceli da im pruzaju dobre usluge i pokazali zavidan rezultat u postizanju zajednickog cilja - blacenju, svadjanju, a verovatno i konacnom rasturanju tesko sklopljene koalicije "Zajedno", kao jedinog ozbiljnog politickog protivnika. Ali pre nego sto je taj posao okoncan ima znakova da su socijalisti krenuli u potragu za novim saveznikom, kojim bi se suprostavili aktuelnom partneru.

Izbornu kampanju Slobodan Milosevic je, verovatno slucajno, poceo istog dana kada je u javnost dospela informacija da je prodajom PTT obzebedjen novac, koji ce Srbiji obezbediti kratkotrajni socijalni mir i verovatni nastavak vladavine socijalista.

Ako zaista dodje do raspada "Zajedno" i na predstojece izbore izadju kao pojedinacne stranke, socijalistima najozbiljnija konkurencija mogu biti radikali. Posto se pokazalo da su i tzv. leva i desna (sve desnija) koalicija nemocne da dodju do resenja koje bi otvorilo perspektivu gradjanima, prosecnom biracu radikali mogu izgledati kao pravi izbor, pa ta pretnja postaje ozbiljna cinjenica.

Jednostavnim i svakom razumljivim recnikom lider i predsednicki kandidat radikala se obraca onoj trecini nepismene i polupismene, musave i kaljave Srbije, koja ima potrebu da bude vodjena cvrstom rukom, verujuci da joj ona osiguravava i sigurnost. Na tu "socijalnu prasinu" (S. Inic) Seselj racuna i njoj se obraca, pa je verovatno zbog toga nedavno i rekao da ne brine za svoju politicku buducnost "dok je u Srbiji ovoliko politickih budala". On zna sa kim ima posla i kako sa takvima treba.

I tzv. leva i desna koalicija postavile su kao centralno pitanje - nacionalni interes, ali poraz je cinjenica koja se vise ne moze nicim sakriti. Upravo na tom osecanju poraza, ponizenja i socijalne bede, koji proizvode potrebu za osvetom, radikali grade sopstveni uspon. Oni su ostali dosledni u obecanjima, datim jos pocetkom rata, da ce se sa neprijateljima brutalno obracunavati, sto su i dokazali. Negujuci u najnizem socijalnom sloju potrebu za nekom vrstom terorizma, posle Hrvata i Muslimana, sada paznju biraca usmeravaju prema Albancima i resavanju kosovskog pitanja, obecavajuci nova surova razracunavanja i revans, oni odlazu nesvesnu potrebu naroda da prizna poraz u koji ga je odvela dosadasnja politika.

Mozda bi Srbiji u ovakvoj situaciji mogao da pomogne samo jedan Vili Brant, koji bi trebalo najpre da klekne pred sopstveni narod, a potom i susedne. Da ga imamo pripadao bi nekoj drugoj Srbiji, cija je snaga u ovom casu tolika da joj preti sudbina Vajmarske Republike.

Da li su na neki slican pakao mislili socijalisti kada su prodali Postu, u strahu od razornih socijalnih nemira koji prete, da li o njemu razmisljaju lideri koalicije "Zajedno" kada se svadjaju oko onoga sto nikada nece osvojiiti, da li je cas da urade nesto zajedno, kad ne mogu odvojeno?

Dosadasnji uspeh socijalista u "vladavini dosjeima" ne moze se dugo nastaviti, jer on ne moze da umiri gladne i nesrecne. Opozicija koja voli sebe da naziva demokratskom, a uporno zagovara destruktivni nacionalizam i ocekuje da joj energija akumulirana tokom demonstracija pomogne da bar delimicno ostvari ratne, a naziva ih nacionalnim, ciljevima - pokazala je kako moze da vrsi vlast, na lokalnom nivou. Odmah posle mukotrpnog priznavanja rezultata izbora suocila se sa nedostatkom strucnjaka, problemom koji vec dugo imaju i socijalisti. Ali obe strane ostaju cvrsto ukopane u sopstvene rovove.

Posle sve grubljih medjusobnih optuzbi i sve izvesnijeg cepanja koalicije "Zajedno", sve cesce se postavlja pitanje zasto socijalisti i opozicija ne bi formirali vladu, koja bi napravila zajednicki program izlaska iz krize, bez "patriotskog" nadmudrivanja, a koja bi bar otvorila neku perspektivu. Ako izadju na izbore stranke pojedinacno tesko mogu ocekivati bolje rezultate nego na prethodnim, a prema dosadasnjem iskustvu, ne treba ocekivati da ce se lideri posle toga povuci i ustupiti mesto sposobnijim.

Verovatno bi od visestranacke vlade najvise koristi imali socijalisti, jer bi u njoj mozda zadrzali dominaciju, a pred svetom dobili bar delimicno demokratsku legitimaciju. To bi, mozda, bio i jedan od nacina da ne dodje do potpunog sloma i valjanja mase po ulicama, jer u takvim situacijama dominantnu ulogu nikada ne dobijaju demokrate.

Takav dogovor bi mogao biti i trenutak da neko ponovo kaze "Seselja je trebalo ranije zaustaviti" i da se zaustavi njegov razorni nacional-populizam. Da li su takvi zahtevi preveliki?