REPORTERSKI ZAPIS IZ IZBEGLICKOG CENTRA “SLJIVOVICA"

U cetiri barake zemunskog “Planuma" pod strogom kontrolom bili su smesteni srebrenicki Muslimani. U iste krevete su potom smestene srpske izbeglice, uglavnom iz bivse RSK

Zoran Tmusic

- Rekao mi je milicioner iz Cajetine da mu je bilo lakse paziti srebrenicke Muslimane nego nas 200, pojasnjava opstu atmosferu u izbeglickom centru “Sljivovica" podno Zlatibora, starija zena, dok se u isto vreme Snezana Krstanovic iz Sarajeva zali kako je nijedan Srbin u centru nije zastitio od fizickih napada Muslimanke Mejre Osmanlic, glavne kuvarice i po recima izbeglica, nezvanicnog sefa celog izbeglickog centra. “Vi ste svi izdajnici, sram vas bilo, samo na sebe mislite. Kada naucite da budete slozni onda cete imati drzavu, a ovako cete se svi potrovati od pljuvanja jednih na druge", glasno i preteci opominjala je Snezana ne cujuci komentare na svoj racun: “Ma, pusti je, malo je zastranila" i “Sta ce, nije joj lako, dete bolesno, a muz propao".

Od avgusta 1995. do aprila 1996, u cetiri barake zemunskog “Planuma" pod strogom policijskom i kontrolom medjunarodnih humanitarnih i zdravstvenih organizacija bili su smesteni srebrenicki Muslimani, koji su se, podsecamo, bezeci pred ofanzivom bosanskih Srba, predali pogranicnim jedinicama Vojske Jugoslavije. Cetiri meseca kasnije u iste krevete su smestene srpske izbeglice, mahom iz bivse RSK.

Sam ambijent u kojem se nalaze barake podseca na filmske scene iz napustenih vojnih baza u pustinjama Novog Meksika. Desetak kilometara od Cajetine i dvadesetak od Uzica cest su razlog da pojedini odustaju od pokusaja da se domognu kakvog posla, a cesto i neophodnog leka.

Predstavljajuci se kao predsednik osmoclanog izbeglickog odbora Savo Vujanic, rodom iz Benovca, kaze da su uslovi u barakama “vise nego teski". “Zimus dva meseca nismo imali drva, a ovde ima blizu pedesetoro dece i mnogo starih i bolesnih ljudi. Hrana je jednolicna i ne sadrzi ni minimum potrebnih kalorija. A kada i nesto dodje kuvarica Mejra to zbrcka, a to se ne mili ni pogledati, a kamoli jesti. Jednostavno, baci ’kosku’ medju nas i mi izginemo svadjajuci se, ali valjda je to tako sto smo Srbi", priznaje Savo ciji izbeglicki put vodi od Rijeke, pa preko Benkovca, Sombora, Knjazevca, Zabara do, kako rece, ove zlatiborske pustinje.

Nevenka Paspalj iz Like prica kako ju je rodjak, bivsi predsednik RSK Mile Paspalj savetovao da uoci “Oluje" ponese samo nekoliko decijih sitnica jer ce sve brzo proci. “Lazovcina. Slagao je i tada i posle kada sam ga srela u Rumi i kada je toboze zapisao brojeve patika za moje sinove i rekao da ce im kupiti nove. Cula sam da je danas zamenik direktora u nekoj banci u Beogradu, pa vas molim da ovo napisete da ga podsetim da su oni brojevi 37 i 38".

A kakve su izbeglicke muke svedoci i vapaj mlade zene koja placuci isprica da nema novca za kiselo mleko potrebno njenom detetu uz nekakve pilule. Dok je pricala pedesetak okupljenih se, valjda po ko zna koji put, pocelo zestoko prepirati oko imena krivaca za svoje nevolje. U opstoj galami najcesce je pominjano ime predsednika Srbije i Bratislave Morine. Sto ne dodju da nam bar ko ljudima kazu - situacija je takva i takva, morate jos deset godina ostati ovde i tacka. Jok, oni se posakrivali ko misevi", gnevno prica Dusko Pupovac iz Benkovca koji deli sobu u baraci sa suprugom, dvoje dece, majkom i ocem. “U Benkovcu mi je, kaze, ostala kuca, vinograd, dobar posao, sve... Moja najveca greska u zivotu je sto sam uzeo pusku u ruke, jer zbog toga sam dospeo u situaciju da moja deca zive od corbe bez mesa i po sedam dana ne okuse slatkise.

Nedelja je predvece. Na izlasku iz izbeglickog centra, na prasnjavom igralistu dvadesetak malisana jurca za loptom. Ali, ucinilo se da u toj trci nema one vesele decje graje. Cule su se smao psovke i pretnje. One ratnicke.