RASIZAM I KSENOFOBIJA U JEZIKU

Ranko Bugarski

Zavisno od nacina na koji se upotrebljava ili zloupotrebljava, jezik je u stanju kako da oblikuje tako i da izrazi ceo raspod ideologije, politickih shvatanja i kolektivnih osecanja, ukljucujuci i ona tako destruktivna kao sto su etnonacionalizam, sovinizam, rasizam i ksenofobija. Ova dva poslednja, koja cine jedini predmet nase paznje u ovom prilogu, izdvajaju se time sto mogu najjasnije da se ispolje u dva sustinska oblika - ocitom ili eksplicitnom, i prikrivenom ili implicitnom. Onaj prvi je bezobzirno agresivan, lako se registruje i utoliko je dostupniji argumentima i osporavanju. Nasuprot tome, ovaj drugi je teze uhvatljiv, neretko moze da prodje i neprimecen, pa otuda na duzi rok mozda nanosi jos vecu stetu.

Da se najpre pozabavimo rasizmom. Dobro je poznato da izvesne rase, etnicke ili nacionalne grupe, kao i svakovrsne manjine, vec dugo predstavljaju njegove glavne mete. Duboko su ukorenjene i rasirene predrasude prema Jevrejima i Romima u Evropi i drugde, prema crncima u SAD itd. Po tradiciji koja se odrzala do danasnjeg dana, na takve grupe neretko upucuju eksplicitno rasisticki nazivi tipa "smrdljivi Zidovi", "prljavi Cigani" ili "te proklete crncuge". Kako vidimo iz ovih primera, i sami etnonimi - nezavisno od uvredljivih prideva - cesto su pogrdni; kao dodatni primeri iz srpskohrvatskog mogu se navesti "Civutin" za Jevrejina, "Cigos" za Roma, "Siptar" za Albanca i "Turcin" za Muslimana. Tokom ratnih godina siroko rasprostranjena praksa izjednacavanja svih Srba sa cetnicima, a svih Hrvata sa ustasama takodje nosi rasisticki prizvuk.

Posebno grub primer primitivnog, razgolicenog rasizma prerusenog u odoru etnickog vica, a na racun Muslimana koji ne jedu svinjsko meso pojavio se u beogradskim "Vecernjim novostima" od 14. oktobra 1994. (prenelo "Vreme" br. 230): "Zasto je u Sarajevu zabranjeno da se jede svinjetina? - Valjda zato sto je to u njihovim uslovima pravi kanibalizam". U poredjenju s ovim, sledece toboz saljiva egzibicija na adresu jednog drugog bivseg jugoslovenskog naroda moze da deluje kao umereno rasisticka: "Statistika je neumoljiva, s brojkama nema diskusije. Tako saznajemo da je u Sloveniji nezaposlenost u poslednjih nekoliko godina porasla deset puta i da 75 hiljada Slovenaca zivi uz pomoc drzave. Ali... Zar ima toliko Slovenaca?" ("Politika", 14. juli 1996).

Sve je ovo ruzno i tuzno, ali je u naznacenom smislu jos gora srazmerna "suptilnost" implicitnog verbalnog rasizma. Poznat primer iz engleskog jezika predstavlja diferencirana upotreba prideva kao ethnic, racial i tribal u zavisnosti od dela sveta o kojem je rec. U jednom skorasnjem izvestaju pod naslovom "Ethnic, Racial, and Tribal: The Language of Racism?" (Etnicko, rasno i plemensko - jezik rasizma?), leksikograf Ramesh Krishnamurthdz (Rames Krisnamurti) iz istrazivackog tima Collins Cobuild (Kolins Koubild) u Birmingemu, Engleska, saopstava nalaze ispitivanja velikog korpusa novinskih clanaka, recnickih definicija itd. On navodi, primera radi, da termin ethnic preovladjuje kada se pise o zemljama kao sto su Jugoslavija (sa njenih "sest glavnih etnickih grupa") i Velika Britanija (gde, medjutim, isti atribut zapravo znaci "crni" ili "crni i azijskog porekla"), a da se racial upotrebljava za Juznu Afriku ali tribal za zemlje kao Kenija - sve to u priblizno uporedljivim kontekstima. Izbor termina tako je odredjen zemljom ili regijom o kojoj se govori - sto je svakako primer prikrivenog rasizma. (Primetimo u prolazu da tribal nosi primetnu negativnu konotaciju, upravo kao i plemenski u srpskohrvatskom; a takodje, u vezi sa malopre upotrebljenom reci azijski, da je ona neutralna kao i imenica Azija, a nasuprot izvedenicama Azijat, azijatski koje su nekako pejorativne: da li se to rasizam ovde uvlaci u proces tvorbe reci?).

Da se jos jednom vratimo Muslimanima, koji zajedno sa Albancima predstavljaju omiljenu metu skorasnjeg srpskog sovinistickog nacionalizma. "Diskretan" primer implicitnog (u ovom slucaju "ortografskog") rasizma pruza nam praksa pisanja njihovog imena malim umesto velikim pocetnim slovom m, cime se oni od njihovog deklarisanog nacionalnog statusa precutno svode na konfesionalnu grupu. Slicno tome, cesta upotreba karakteristicnih izraza kao orijentalni lelek u vezi s popularnim novokomponovanim narodnim pesmama otkriva da se ne protestuje toliko protiv njihovih nesumnjivo mizernih muzickih kvaliteta koliko protiv njihovog orijentalnog (to jest, "turskog") izvora. Isto tako, nosioci muslimanskih i drugih "nesrpskih" imena nekada su predmet podozrenja, pa i javne poruge od strane domacih "patriota".

Prelazeci na ksenofobiju, nalazimo da je ovaj fenomen duboko ukorenjen na Balkanu i u Istocnoj Evropi uopste uzev, povremeno se graniceci sa nacionalnom paranojom. Kod Srba su vekovne predrasude i strahovi izazvani svime sto je nepoznato i drukcije imali udela u stvaranju narocite nacionalne mitologije koju ilustruju kosovski mit i s njim povezana vizija Srba kao izabranog "nebeskog naroda". Danasnji odrazi ovoga, vesto usmeravani od autoritarnog politickog rezima ruku pod ruku sa uticajnim delovima intelektualne i duhovne elite, jesu antievropska osecanja, prezir prema kosmopolitizmu i "mondijalizmu", zlovolja prema "novom svetskom poretku" i "belosvetskim mocnicima", bes usled navodne zavere celog sveta protiv nesebicnog i neduznog srpskog naroda u stalnoj opasnosti od izumiranja putem genocida, itd.

Sto se tice jezika, glavni pokazatelj latentne ili manifestne ksenofobije u jednom ili drugom obliku uvek je bio purizam, kao psiholoska reakcija na osecanje (bilo ono utemeljeno ili ne) da je sopstveni jezik ugrozen stranim uticajima - a s njim i sopstveni etnicki i kulturni identitet, tradicionalni sistemi vrednosti i drugo. Sam po sebi, jezicki purizam je odraz sveopsteg ideala cistote, odavno afirmisanog u raznim domenima, od religije (cistota nevinosti) preko biologije (ciste rase) do metalurgije (cisti metali). Cinjenica da se sustina jezickog purizma nalazi u insistiranju na izbegavanju stranih reci najbolje ukazuje na inherentno ksenofobijski karakter tog fenomena, koji se dakako moze javiti u razlicitim oblicima i stepenima zavisno od okolnosti. U bivsoj Jugoslaviji, na primer, severozapadni delovi su iz istorijskih razloga bili izrazitije puristicki orijentisani od jugoistocnih, i ova razlika je i dalje na snazi. Medju novim drzavama nastalim na njenoj teritoriji, Hrvatska prednjaci u ciscenju svog javnog jezika od "srbizama" i internacionalizama, uzurbano ih zamenjujuci ozivljenim hrvatskim arhaizmima i regionalizmima ili novostvorenim, cesto vestackim "kroatizmima". Tu se suocavamo sa nekom vrstom pretezno jednosmerne ksenofobije - u sustini, srbofobije ili "jugofobije". S druge strane, u danasnjoj Srbiji ima znakova prezivljavanja nekakve jezicke nacionalne megalomanije pre nego ksenofobije, koja se ocituje narocito u glorifikovanju srpske cirilice kao najsavrsenijeg, a verovatno i najstarijeg pisma na svetu.

A opstije govoreci, u slucaju ksenofobije kao i rasizma sa eksplicitnim tvrdjenjima je po pravilu lakse postupati nego sa implicitnim vrednosnim sudovima. Proglasi tipa "Svi strani uticaji u jeziku su stetni i moraju se spreciti po svaku cenu" mogu se odmah osporiti i pobiti navodjenjem niza cvrstih argumenata. Ali stvari su mnogo manje ocigledne kada se manje-vise ista stanovista samo indirektno nagovestavaju, kao na primer brizljivim - koliko god manje primetnim - izbegavanjem upotrebe "stranih" leksickih elemenata u jezickoj praksi. Na isti nacin, jedno je odsecno ustvrditi kako je samo cirilica dostojna pravog Srbina dok latinicu treba ostaviti Vatikanu i njegovim sledbenicima, ukljucujuci srpske izdajice, ali je sasvim nesto drugo precutno se odreci "tudjeg" pisma u licnoj upotrebi. Na ovaj potonji nacin "ciscenje" se moze neprimetno unapredjivati sve do faze u kojoj jezicko i kulturno siromasenje mogu da se izrode u autisticku samodovoljnost.

Na kraju, kako se mozemo suprotstaviti rasizmu i ksenofobiji u jeziku? Na ovo pitanje nema, razume se, jednostavnog odgovora, ali ce biti dobro ako za pocetak ne zaboravimo da se nesto sto se podstice jezickim sredstvima moze takvim sredstvima i odvracati. Drugim recima, bitka protiv jezicki izrazenog rasizma i ksenofobije moze se voditi i dobiti samo u areni samog jezika. Sluzeci se jednim drukcijim recnikom, razvijajuci jedan prosveceniji i ubedljiviji diskurs kako bismo ukazali na opasnost precenjivanja sopstvenog na racun tudjeg, kao i na one koje sobom nose primitivna uskogrudost i arogantni govor mrznje, mi mozemo da doprinesemo procesu obrazovanja buducih generacija za zivot u svetu sa vise tolerancije i kompromisa, vise respekta prema vrednosti i dostojanstvu drugosti. Vidici jednog interkulturalnog pristupa zivotu i obrazovanju, premda niposto ne predstavljaju gotov univerzalni lek za boljke nase danasnjice, na duzi rok lako mogu da ponude najbolju - stavise, mozda i jedinu - perspektivu za prevazilazenje pogubnih posledica produzenog uticaja rasistickog i ksenofobicnog misljenja i delovanja, u stvarima verbalnog izraza kao i u drugim domenima ljudskog ponasanja.

(Autor je profesor Univerziteta u Beogradu. Tekst je napisan kao prilog raspravi na Medjunarodnom skupu o multikulturalnosti).