INTERVJU: LIDIJA PILIPENKO O OZIVLJAVANJU BEOGRADSKOG BALETA

Mojoj umetnickoj karijeri nije na bilo koji nacin nuzna direktorska funkcija. Mogu da budem direktor, ali mogu i da ne budem direktor i da me to apsolutno ne dotakne - kaze Lidija Pilipenko, vrativsi se posle cetiri godine na celo baletskog ansambla Narodnog pozorista

Radovan Kupres

Samo se u prenesenom znacenju za Lidiju Pilipenko, nekada izvrsnu balerinu i poslednjih decenija izuzetno vrednog koreografa, moze reci da se posle cetiri godine vratila u fotelju direktora Baleta Narodnog pozorista u Beogradu. U njenoj nevelikoj kancelariji zatrpanoj kutijama baletskih patika nema fotelje; direktor sedi u jednostavnoj, anatomski pogodnoj i verovatno ne preterano udobnoj stolici. I ta funkcija danas nije nimalo udobna, jer su, kako i sama gospodja Pilipenko kaze, godine velikog previranja ostavile neprijatan trag na baletskom ansamblu.

- Ja cu pokusati da, radeci pre svega u harmoniji sa celim ansamblom, beogradskom Baletu vratim ne onaj pateticni sjaj o kojem se stalno govori, nego osecanje bez koga nema ove umetnosti - osecanje odgovornosti za ozbiljan rad i profesionalizam - kaze u razgovoru za "Nasu Borbu" Lidija Pilipenko. - Nisam sigurna da se nije ustalila jedna svest o direktorima, odnosno celnim ljudima kao o onima koji treba samo da figuriraju, da budu neka vrsta rekvizite. Ne mogu da pristanem na takav angazman. Mojoj umetnickoj karijeri nije na bilo koji nacin nuzna ta direktorska funkcija. Ja sam pre svega koreograf. Mogu da budem direktor ali mogu u svakom trenutku i da ne budem direktor i da me to apsolutno ne dotice.

Neizbezno je pitanje koliko se ansambl koji je gospodja Pilipenko ostavila pre cetiri godine, po dolasku Aleksandra Berceka u kucu na Trgu Republike, promenio u kvalitetnom smislu do danasnjih dana.

- Pokusavam da budem odgovorna i dobronamerna. Zelim da nadjem opravdanje za sve sto vidim. Sigurno da su ove cetiri nemirne godine, sa pogubnim periodima neigranja, ostavile posledice. I trebace nam ozbiljno vreme da prestanemo mnogo da radimo u sali a malo na sceni. Moramo biti vise na sceni. Ne zelim nikoga da krivim mada za te cetiri godine ja nisam imala pristupa ovoj kuci. Jednostavno mi je bilo receno - Zabranjeno! No, to je sada manje bitno. Najveca nesreca je sto igraci nisu igrali, a nisu igrali iz razloga koji su dobro poznati javnosti. Tako da se ja trudim da se ansambl oslobadja na sceni, da sto vise igra. Da se stvara na sceni a da sala bude put ka aplauzu.

Kada je Bercek dosao na mesto upravnika, zamolio me je da ostanem direktor Baleta, da ne ostavljam Balet u sred sezone. Medjutim, vrlo brzo se dogodilo da on i klika oko njega pocnu da se ponasaju kao da o baletu znaju vise od mene. Protiv moje zelje pozvan je da radi jedan koreograf i stavljena je na repertoar jedna predstava. Koncept je bio da me iskompromituju vrlo primitivno. Naravno, moj umetnicki, profesionalni i moralni autoritet im to nije dozvolio i ono sto mi je bila najveca satisfakcija jeste da sam tokom sve te cetiri godine odrzavala prisan kontakt sa velikim delom ansambla.

Nije tajna da je ovdasnji baletski svet, blago receno, sklon surevnjivosti, i nekorektnom rivalstvu, medjusobnom neuvazavanju. I novi stari direktor Baleta se na pocetku ovog mandata sudara s tim problemom.

- Postoje grupe ljudi koje jesu u profesiji, ali koje su umetnicki i profesionalno apsolutno beznacajne - kaze gdja Pilipenko. - Opasna surevnjivost i licemerje dolaze upravo iz tih klanova. Dugo, dugo se govorilo i pisalo o tome kako mora nesto da se ucini, da se nesto pokrene itd, itd. Pa se dovede Lidija Pilipenko. U predstavi "Samson i Dalila" za koju sam ja pisala tekst koji hor peva, u drugoj slici se kaze - Narod je izmislio Samsona/ Treba nam vodja, ne mozemo bez njega.

Nesto kasnije Samsona opominje praucitelj da se cuva onih koji ga obozavaju i koji su ga izmislili. Hor peva - Pazi, Samsone! Ne vladas ti, vladamo mi.- Mislim da bi ovo mogao biti odgovor na vase pitanje. Ali, ja se tu necu dati. Nas najveci pesnik rece - Ubi me prejaka rec. - Zasto rec i od koga. Zar od onih drugih koji jesu tu ali su bez soka, bez hrane i duha i talenta. Oni koji imaju talenta, duha, hrabrosti, koji se bave umetnoscu, izlaze na scenu, bivaju proveravani iz predstave u predstavu, dolaze na udar onih koji se bave recima. Ja, naravno, nemam nista protiv reci. Ali, koje reci i od koga. Zar oni da budu sudije, nemocnici, kukavice, koji se sakrivaju iza reci koje nisu ni vazduh u nestajanju. Ima jedna neverovatna stvar u nasem mentalitetu. Velika nam je zelja da komsiji crkne krava. I kada ta krava prezivi, pocinje problem. Ti koji pisu te opasne reci ne shvataju koliko je nasa profesija teska, puna muka, koliko je ono sto mi radimo na ivici sadomazohizma. Mene nece ubiti nikakva i nicija rec.

Osim tih problema koji proizlaze iz nesavrsenosti ljudske prirode i koji nisu specificno baletski, beogradska i, uopste jugoslovenska baletska umetnost ima i mnoge druge, ozbiljnije akutne i hronicne boljke. Po Lidiji Pilipenko, na prvom mestu su to kadrovi.

- U tri, cetiri, pet generacija rodice se jedna buduca primabalerina. Selekcija je stravicna. Smatram da ne mora da bude u razredu dvanaestoro dece. Neka bude troje. Jer, desava se i to da dete zavrsi skolu, ali nema mogucnosti da zapocne profesionalni angazman. Na nasim prostorima imate samo dva profesionalna baleta, u Beogradu i Novom Sadu. Kada bi nam sada iz skole izaslo deset savrsenih balerina, ne bismo znali sta s njima da radimo. Tokom ove cetiri godina ja sam pokusavala, obijala sam neke pragove nudeci razradjene papire, ne bi li objasnila da jedan ovako veliki grad kao Beograd ne sme da ima samo nacionalni balet. Silno sam zelele da Beogradu podarim Beograd festival balet, kao sto postoje Njujork Siti Balet, London Festival Balet itd. Taj Beograd festival balet bi imao potpuno razlicitu repertoarsku politiku od nacionalnog baleta. To se nije dogodilo. Mozda ce neko drugi biti uporniji od mene.