DUH VREMENA

Povratak u sumu

Agonija koalicije "Zajedno" traje previse dugo da bi se oko neizvesnosti njene sudbine mogla odrzati dramska napetost. Rekao bih da je vecini zainteresovanih i doskora tako vernih navijaca paznja sasvim popustila i sad se uglavnom mirno ceka zavrsni prizor. Preostalo je jos samo da se vidi kako ce se okoncati borba dvojice rivala za prvo mesto, odnosno za titulu glavnog krivca za raspad koji se vec dogodio. Pa cak ni to nije narocito neizvesno, posto je Vuk Draskovic u zavrsnici stekao gotovo nedostiznu prednost.

Da bi se ova prica uopste mogla nastaviti, slozimo se najpre da je sve ovo uzasno, sramno i neoprostivo, kao i da mi skoro nimalo nismo zasluzili ni ovakvu vlast, ni ovakvu opoziciju. Svako od upornih setaca ima pravo da ostane na ovoj tacki, sacuva cistotu svoje gorcine i zauvek okrene ledja Draskovicu, Djindjicu, strankama i politici. Neko ce pozeleti da proguta svoju pistaljku; neko ce se zareci da ubuduce seta samo pustim poljima.

Za one kojima nesloga opozicionih lidera ipak nije ubila svaku volju za zivotom, koji ne nameravaju da se razbole, propiju ili polude zbog Draskovica i Djindjica, uvek postoje neki izlaz i neko spasonosno rezonovanje. Tako ce, na primer, utesno zvucati ako se kaze da je koalicija "Zajedno" zapravo uspela da se odrzi neobicno dugo za ovdasnje standarde, za dinamiku i tempo sveopsteg raspadanja. Zar ne zivimo u vreme laznih saveza, prijateljstava, obecanja i laznog novca, dok su prave i stvarne samo podvale, kradje, prevare i izdaje? Barem je tako u takozvanom javnom zivotu, pa sto bi Draskovic i Djindjic bili izuzetak?

Najveci gubitnik

Njih dvojica prosto veruju da su licno mnogo dobili tokom gradjanskog protesta, pa im, za razliku od obicnih setaca, ni razlaz ne izgleda tako tragicno. Osim toga, obojica se nadaju da ce prilikom deobe Koalicije izvuci veci deo. To je pravi razlog i sto se koalicija raspada i sto se Draskovic i Djindjic medjusobno optuzuju; sto se niko ne usudjuje da preuzme odgovornost, pa agonija toliko traje. Verujem, medjutim, da ce svima biti lakse ako se ta stvar odmah shvati kao zavrsena i ako se prestane s pricom o odrzavanju koalicije "Zajedno". Ima jos vremena da se sacine i neke rezervne, svakako manje dobre, izborne kombinacije i strategije, a i ovakva koalicija mozda ima bolju buducnost ako se ne odrzava nego stvara iz pocetka.

Ali, u vrhu Koalicije dominiraju centrigufalne sile. Pristalice opozicije, koje cine jasnu vecinu u Srbiji, verovatno ce uskoro morati da se opredele izmedju stranaka i lidera koji su u njihovim ocima bili srasli. Oni koji smatraju da je najvaznije biti u dobrom drustvu i ne osecati se kriv i duzan izabrace Vesnu Pesic. Oni kojima je ona neubedljiva i premala odlucice se za Djindjica. Vuk Draskovic ce, cini mi se, biti zasluzeno najveci gubitnik, posto je upravo resio da krug svojih pristalica suzi, da ga svede samo na najvatrenije, one s kojima je i poceo svoju politicku karijeru.

O tome zasto je Draskovic odjednom tako uporno poceo da radi na srozavanju opozicionih i vlastitih politickih sansi postoji nekoliko teorija. Po njega najpovoljnije tumacenje jeste ono koje navodi veliku naivnost i glupost, ali bojim se da je to nedovoljno da objasni njegov poslednji nastup na Ravnoj gori. Ne zelim, medjutim, da se bavim nagadjanjem o svim mogucim motivima. Ne znam i ne bih voleo ni da saznam mnogo o tome. Zbog nekih ranijih valjanih gestova Vuka Draskovica, necu o njemu reci nista vise od onoga sto sada mora da se kaze.

Kralj i drzava

On je i krenuo svojevremeno od cetnika, Draze, Ravne gore i kralja, onda kada se komunizam globalno raspadao i moglo je izgledati prirodno da ce se i u Srbiji obrisati i ponistiti sve sto je na komunizam podsecalo, ukljucujuci i partizansku pobedu u onom ratu. Ne bi to bilo ni prvo ni poslednje preuredjivanje istorije. Ne znamo sta bi se desilo da je to tada uspelo, ali znamo da je Milosevic spasao nesto od komunizma upravo manipulisanjem najekstremnijim nacionalizmom. Ta morbidna kombinacija bila je tako delotvorna da je nije mogao ugroziti ni dolazak princa Aleksandra u Srbiju, a krajnji bilans je, valjda, najgori moguci.

U svakom slucaju, zahvaljujuci odusevljenoj podrsci nacionalista, Milosevic je uspeo da potrosi mnogo od te romanticne nade, energije i iluzije o nacionalnoj obnovi. Ideja restauracije monarhije i tema takozvanog nacionalnog pomirenja, odnosno rehabilitacije cetnika, izgubile su mnogo od prvobitne privlacnosti, a zemlja se suocila s hitnijim, krupnijim i vitalnijim problemima.

Vuk Draskovic je morao biti svestan ovih promena. Poslednjih godina ni sam nije mnogo insistirao na kralju i Drazi, osim koliko da odrzi neku doslednost i kontinuitet. Otud tako neobjasnjivo i nelogicno izgleda njegov gromoglasni povratak u sumu, odnosno na Ravnu goru, gde je ponovo, kao nekad, okupio i zivopisnu gomilu navodnih ratnika i ustanika koji su, senlucenjem iz kalasnjikova, demonstrirali navodnu borbenu gotovost. Sam njihov vodja, kojem kravata sve manje pristaje, porucio je svima koji to ne znaju da je republika isto sto i komunizam.

Zveckanje oruzjem

Pa, eto, to je taj lepi, beskrajno dragoceni poklon Slobodanu Milosevicu. Draskovic mu, kao glavnu izbornu temu, nudi valjda jedinu bitku u kojoj Milosevic sigurno moze da pobedi, posto je dobijena pre vise od pola veka. U medjuvremenu je Milosevic pogubio sve sto se pogubiti moglo, tako da mu svakako vise godi da ga neko podseti na uspehe njegovih dalekih prethodnika. Bilo bi mu mnogo lakse da slusa i da odgovara na optuzbe o pola veka komunizma, nego na optuzbe o deset godina svoje vlasti, ili o perspektivi Srbije. Bezbolnije je, naime, vratiti Karadjordjevicima jedan dvor nego Krajisnicima sve sto su izgubili.

Argumenti u nacelnoj raspravi o monarhiji i republici su poznati i ovde nisu ni od kakvog stvarnog znacaja. Ali, moralo bi biti ocigledno da polugladne ljude vise zanima nesto sto dolazi, nego nesto sto je bilo davno. Pri tom je takodje jasno da se ni price o Drazi ni o monarhiji ne mogu uspesno predstaviti kao glavni problem buducnosti Srbije. Naime, ako je vec rec o modernoj monarhiji, gde kralj nema stvarnu vlast, tek tada se ne vidi zasto bi njegov povratak morao biti tako spasonosan.

Najzad, kad bi rezim u Srbiji zaista ozbiljno zazirao od povratka Karadjordjevica, vec bismo to znali po tome sto bi Seselj opet otkrio nekog svog kandidata, poput onog Nemanjica-Dolgorukog-Romanova. A ovoga puta Seselj je Draskovicu prepustio i cetnike i Ravnu goru, sto je pouzdan znak da to ne vodi nikud.

Sklon sam da zakljucim da Vuk Draskovic, iz nekih razloga, zeli da ostane samo prvi covek opozicije i da svakako propusti i ovu priliku za pobedu. Kad se neko radikalizuje i jos zvecka oruzjem uoci izbora, to vise nije samo stvar greske u proceni; to je usamljivanje i odbijanje svakog potencijalnog saveznika, sto nije radio nikada niko ko je zaista hteo da osvoji vecinu.

Ne vidim cestitog nacina da se objasni ovakvo ponasanje. Imam utisak da on silazi sa scene i u tome mu treba pomoci. Bio je cudna, protivrecna pojava, ali ko zeli da ga pamti po hrabrim i viteskim gestovima, nece imati teskoca da ih pronadje. U nekim od najgorih perioda i situacija umeo je da se postavi ispravno i reaguje ljudski. Ali, ovo zaista vise nije njegova sezona.

Stojan Cerovic

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /