POUCNA PRICA O POLOZAJU NAUKE U SRBIJI

Ljubisa Rajic

Na tribini Udruzenja univerzitetskih profesora i naucnih radnika Srbije o finansiranju nauke govorio je pomocnik republickog ministra za nauku i tehnologiju Vladimir Davidovic. Posto se nama obicnim smrtnicima u nauci retko dogadja da cujemo ziv glas sa visina - obicno se sa nama opsti cirkularnim telefaks porukama - zeljno smo ocekivali da cujemo sta je nasa buducnost. I culi smo. Ovo je ono sto sam zapamtio.

Godine 1994. objavljena je projekcija cetvorogodisnjeg razvoja nauke u Srbiji kao opsti deklarativni dokument. Iza njega nije sledilo vise nista. Pomocnik nije odgovorio na pitanje zasto se ostalo na pukoj deklaraciji. Sada pocinju pripreme za novu cetvorogodisnju projekciju, ali je pomocnik redao da niko ne moze danas reci sta ce biti za pet godina. Iz cega valjda treba izvuci zakljucak da ni ubuduce nece postojati politika razvoja nauke.

Zakoni i pravilnici koji uredjuju nauku i visokoskolsku nastavu jesu, najblaze receno, manjkavi i protivreci. Pomocnik je izneo da ce se odabrani delovi nauke ubuduce finansirati po svetskim merilima. Nije izneo po kakvim ce se svetskim merilima raditi i kako ce se ta svetska merila primeniti u nasim uslovima. Zauzvrat je obecao da ce se ojacati nacionalne nauke i da ce se one finansirati po nasim merilima. Nije objasnio sta su to nacionalne nauke i sta su domaca merila. Posto je pominjao arheoloski atlas, moze se ocekivati da na primeru arheologije jednoga dana Ministarstvo pokaze kako arheologija postaje nacionalna nauka, to jest, kako se iskopavanja rade na srpski, a kako na svetski nacin. Po dosadasnjem iskustvu bice da je nacionalni pristup u finansiranju nauke snalazenje pomocu stapa i kanapa. Za arheologe valjda preko motike pozajmljene od najblizeg seljaka. Sto bi valjalo patentirati u svetskim razmerama.

Onda je pomocnik objasnio da Ministarstvo za nauku i tehnologiju funkcionise uglavnom kao skretnicar koji preusmerava sredstva koja dodeli Ministarstvo za finansije i nema nikakav uticaj na njih. Nije bilo pristojno pitati cemu onda sluzi Ministarstvo za nauku i tehnologiju.

Ocekuje se da se za nauku izdvaja jedan procenat bruto nacionalnog proizvoda godisnje, ali je to tesko sprovodivo. Zato se moglo cuti da na sednici vlade, na takav zahtev, odmah usledi kontrazahtev: Neka nauka dokaze da doprinosi jedan posto bruto nacionalnom proizvodu. To jest, neka naucnici dokazu da su korisni. Posto se od drugih to ne trazi, moze se zakljuciti da su, na primer, policajci ili pomocnici ministra a priori korisni i ne podlezu dokazivanju. Od pomocnika se inace nije moglo cuti koliko se uopste izdvaja za nauku. Valjda drzavna tajna.

Za utehu, pomocnik je predlozio preraspodelu sredstava unutar nauke i nastave. Nije objasnio kako. Valjda cemo se snaci. Ionako odavno preraspodeljujemo iz nicega u nista kako bismo dobili nesto. Sto je primer finansijskog perpetuum mobile. U cemu uglavnom uspevamo. Sto je pomocnik pozdravio toplim osmehom.

Sredstva za casopise nisu ukinuta. Kaze pomocnik. Kanazirovo pismo je fatamorgana. Naglo zavrucilo, pa nam se valjda pomutilo pred ocima. Skocio pritisak, sta li. Casopisi se, kao i sva ostala literatura, nabavljaju od sredstava za projekte. Kaze on. Koja se redovno uplacuju. Kako pristizu. A slabo pristizu. Ali su ljudi dovitljivi i snalaze se, sto je pomocnik toplo preporucio kao recept za nabavku casopisa. Na primer, svako moze da se pretplati na casopis kao pojedinac jer je to jeftinije nego da se pretplacuje institucija. I jos moze da nabavi stare brojeve po snizenoj ceni. Prisutni su bili zadivljeni mogucnoscu da prate razvoj nauke unazad. I to za jeftine pare.

Plate ne kasne. I to kaze pomocnik. Jedino su podeljene na porcije. Ali sve ce biti bolje kada se privreda bude sredila. Nije rekao kojeg stoleca. Osetili smo zelju da zapevamo u horu: "Oj, platice iz cetiri dela, kad ces opet biti cela". I redovna.

Onda je najavio racionalizaciju. Nauka je prevelika, ima previse instituta, fakulteta, univerziteta. I to treba da se smanji. Ali da se mi sami dogovorimo sta cemo da ukidamo. Jer ni samoupravna vlast nije ukidala, pa sto bi ova. Bolje da se mi sami svadjamo, pogadjajuci sta su naucni prioriteti vlasti. Mozda bi se od toga mogao napraviti i dobar projekat. Ili bar bingo. Ko pogodi sta vlast hoce, nece biti ukinut, nego ce se ugasiti sam od sebe.

Onda je pomocnik izjavio da proizvodimo previse univerzitetski obrazovanih ljudi koje privreda ne moze da apsorbuje. Zbog cega to treba smanjiti. To je, valjda, posebno dobro za drzavu sa malim procentom visokoobrazovanih i velikim procentom nepismenih. Uostalom, mi i nemamo neku visokotehnolosku proizvodnju, pa nam visokoobrazovani i ne trebaju.

Jeste da je mnogo mladih strucnjaka otislo u inostranstvo, ali je to dobro posto nam odande pomazu. Na primer - ilustruje pomocnik - za vreme sankcija su nam slali casopise i knjige, cak kupovali hemikalije i tako pomogli da prezivimo. Iz cistog rodoljublja. To nas je obradovalo. Svaki castan gradjanin uvek treba da voli drzavu vise nego sto drzava voli njega. Jer gde bi nam bio kraj kada bismo trazili da nas drzava voli. Pa jos i finansira. Ona mora da organizuje uvoz ozbiljnijih stvari. Na primer, pice i cigarete. Kad bi bili neki naucnici, smislili bi kako viski moze da se upotrebi umesto reagensa. I svi bi bili zadovoljni. Jer naucnici bi dokazali da stvaraju jedan posto nacionalnog proizvoda.

Posle je pomenuo brze pruge i zavarivanje sina i jos ponesto slicno. Sto se sve radi za potrebe privrede, a ide na budzet za nauku. Nije pomenuo sta ce razvojna istrazivanja za privredu na drzavnom budzetu. Valjda zato sto je i privreda na drzavnom budzetu. A o tome nije pristojno pricati.

Usput je obradio odnos izmedju sankcija i epidemije slinavke i sapa. Koju nijedan patofiziolog nije utvrdio. Ali tako je to kod nas, nece naucnici da veruju vlastima, pa to ti je. Valjda se virusi bolje vide iz Ministarstva nego pod elektronskim mikroskopom.

Onda je pohvalio "Vincu" i obrazlozio potrebu za akceleratorom. Prvo je rekao da se dete rodilo, pa da ga valja ljuljati. Onda je rekao da ne zna tacno cemu ce sluziti taj akcelerator, ali da vredi probati. Pa je dodao da se u "Vinci" na tom reaktoru nista ne radi vec dvadeset godina, ali ko moze da tvrdi da se nece raditi na akceleratoru. I jos je nesto rekao o njemu, ali se ne secam. Jedino nije rekao da li ce dati pare i za rad na akceleratoru (i reaktoru). Bez kojih ce i reaktor i akcelerator ostati gomila besmislenih uredjaja. Iz kog je razloga reaktor i dosad uglavnom stajao. Uostalom, sto ne bi jedan akcelerator mogao da bude kao fabrika medijapan ploca. Ili fabrika celuloze. I njih naprave, pa ne rade. I nista. I ko to kaze da uz investiciju treba da idu i pare za materijalne troskove i plate. Nek se snadju. Tu je nesto pricao o tome da pozajmimo strucnjake iz Cernobila. Jer su jeftini. Nije samo rekao zasta da ih upotrebimo.

Pa je pricao o tome koliko drzava daje za nauku. Nije rekao koliko uzme natrag preko poreza, dazbina, manipulativnih troskova. Nismo ni mi racunali. Dzepni kalkulatori ne rade negativne brojeve.

Bilo je i drugih stvari - Japana, Amerike, medjunarodnih recenzija, sankcija, potcenjenih nacionalnih nauka i lepih predavanja za brucose. Bas kao u onoj "Vasar je bio, a na vasaru sablje, pistolji..." Ali o tom nekom drugom prilikom. Velike su to stvari, ne moze jedan prost naucni mozak da svlada svu tu pamet odjedanput. Mora da se slegne, da sazri. Ne cuje se svaki dan glas bozji.

Negde pred kraj je objasnio da ne bi trebalo da previse kukamo. I dodao da u Rusiji i Ukrajini vrhunski naucnici imaju platu od 50 dolara mesecno. Pa sta. Mi smo imali pet maraka, pa se opet ne pravimo vazni.

Pred rastanak je ispricao jednu poucnu pricu, to jest jedan poucan vic: Osude dvojicu na smrt vesanjem. Optimista kaze: Ovo je grozno. A pesimista kaze: Cuti, moze biti i gore. I sutra preinace presudu u smrt nabijanjem na kolac.

Lepo. Na kraju smo culi i koja je dugorocna strategija razvoja nauke u Srbiji. Samo jos da neki novi Andric napise "za buducnost cuprija".

(Autor je clan Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije)