Smeju li dobri Srbi da slusaju strane radio-programe

Radmila Milentijevic je ipak u pravu, i Dojce Vele i ostali zaista su "nas" - to jest, njih - bombardovali, jer su obznanili sve ono sto ne bi izaslo na videlo da njih nema

Teofil Pancic

Kad smo bili mali, igrali smo se partizana i Nemaca; iz nekih razloga, niko nije hteo da bude Svaba, valjda zato sto je znao (naucilo ga u skoli) kako se njihov cetvorogodisnji izlet u ove krajeve zavrsio. Osim toga, bilo je nekako sramota biti Svaba: u "Mirku i Slavku2 i slicnim tvorevinama dotirane neopartizanske subkulture, oni su uvek izgledali kao gomila imbecila sa urodjenim krvolocnim nagonima.

Proslo je mnogo godina, poraslo se, a u svetu odraslih ljudi upoznali smo malo drugacije Nemce: pametan i vredan svet, pouzdan i od reci, koji, u najgorem slucaju, petkom voli da se obeznani od piva, da podriguje od kupusa i kobasica i urla frivolne popeuke. Ipak, stereotip Nemca kao nosioca nekog imanentnog zla koje ceka zgodan trenutak da se iskaze, ostao je prilicno zilav, iako posleratne generacije mogu da identifikuju Nemce kao okupatore samo po tome sto su dolazili na Jadran da se okupaju. U svim drugim slucajevima, mi smo odlazili kod njih, nebi li zaradili koju kintu da dignemo kucu vecu od komsijine.

Ministarka informisanja u vladi Republike Srbije Radmila Milentijevic je, izgleda, time sto je u cvetu mladosti emigrirala u daleku Ameriku, bila lisena mogucnosti da prati i ucestvuje u ovoj zanimljivoj dijalektici srpsko-nemackih odnosa. Za ovu importnu funkcionerku i dalje postoji zlocesti Vecni Nemac koji Srbina uvek gleda odozgo, iz svojeg "mesersmita". Zato je onomad izjavila da je sramota sto lokalne radio stanice po "slobodnim gradovima i opstinama Srbije" prenose programe stanica kao sto su "Glas Amerike" (njene Amerike!) ili "Dojce Vele" (Deutsche Welle) iz Kelna, "a taj 'Dojce Vele' nas je bombardovao". Dobro, treba priznati da ni najstariji stanovnici ovih krajeva ne pamte da je nova srpska infoministarka ikada rekla ili uradila nesto cime bi zasluzila da je bilo ko uzima za ozbiljno, ali ova njena izjava ipak ima neka dublja znacenja kojima bi, da je nesto ziv, mogao da se pozabavi i onaj znameniti becki Jevrejin sto je proucavao podsvesno, i po kojem su nazvane "frojdovske omaske". Naime, na banalno-logickom nivou je lako dokazati da radio-stanice, pa cak ni nemacke, nisu bas opremljene orudjima i oruzjima potrebnim da biste nekoga bombardovali; to, medjutim, ovde nema znacaja. Nije Radmila Milentijevic neuka zena, ona zna za simbolicko znacenje reci, pa hajde da pokusamo da desifrujemo koga je, kada i kako bombardovao cuveni ratni zlocinac, general Deutsche Welle. Ako se radi o aluziji na Drugi svetski rat i tadasnje nedostojne rabote Nemaca na Balkanu, osoba koja je ministar i doktor istorijskih nauka svakako zna da sadasnja nemacka drzava ne gaji nikakav drzavnopravni, a jos manje politicki ili ideoloski kontinuitet s Trecim rajhom, te da i drzavni radio DW iz Kelna nije bas nastavljac "svetlih tradicija" onog "krugovala" koji je iz Berlina rezao na celu Evropu. Zlobnik i cinik bi se pre slozili oko pokvarenjacke misli da su takvim tradicijama mnogo blize neke ovdasnje RTV stanice, i to bas one kojima dr Milentijevic rado poverava svoje najsuptilnije intelektualne dosege...

Ostaje nam, dakle, ovaj rat. Koji rat? Onaj u kojem Srbija nije ucestvovala. Pa, kako je onda bila bombardovana? Nije bila bombardovana. A koga predstavlja dr Milentijevic? Srbiju, onu sto nije ucestvovala u ratu i nije bila bombardovana. Pa, ko je onda bombardovan? Na zalost, mnogi - Sarajevo, Vukovar, Dubrovnik, Mostar... bombardovani su i srpski polozaji u BiH. Ko ih je bombardovao? Snage NATO saveza: (njeni) Amerikanci, Britanci, Francuzi, Holandjani... sve dicni antifasisticki saveznici. A Nemci? Jok, oni ne ucestvuju u borbenim operacijama na Balkanu, posto su prilikom prethodnih avantura te vrste zapatili dosta los imidz... Pa, kakve onda veze s celom stvari ima nekakav Dojce Vele? Nikakve, zapravo. Ili, mozda, ima: uredno javljajuci o bombardovanju narecenih Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika, Mostara etc., i Kelnski radio se pridruzio zaveri Novog Svetskog Poretka protiv virtuelne RTS realnosti u kojoj su ti gradovi celi celcati, a ako i nisu, to je zato sto "ustase pale gume" ili "balije granatiraju svoje kuce, tak'a im narav". Kao sto je dr Radmila Milentijevic, ponosni posednik satelitske antene, lepo mogla da vidi i cuje i u Americi, prateci taj zanimljiv psihodelicni program od kojeg se ne moze pobeci ni na kraj sveta.

Lasno je, dakle, zabavljati se patriotskim umotvorinama doktorke Milentijevic i njojzi srodnih zivopisnih likova koje SPS vredno uzgaja, ali ta izjava je, zapravo, dublja i tacnija nego sto bi njena autorka ikada uzmogla da smisli da je nameravala da kaze istinu. Kao presek psihograma lokalnog establismenta sto rotira oko Dedinja kao Zemlja oko Sunca, slika svetskih radio i TV stanica i drugih medija kao ratnih protivnika "koji nas bombarduju" ne moze biti autenticnija. Politika Dedinja od dolaska Slobodana Milosevica na vlast bazira se na mistici mrgodne Vladareve cutnje, tesko dokucivih dvorskih intriga, zapleta, pomeranja na ovu ili onu stranu, tajnih finansijskih, politickih, policijskih i vojnih operacija u kojima volsebno nastaju i nestaju milijarde dolara, citavi gradovi se ruse, menjaju imena, "grade se ljepsi i stariji", drzave menjaju oblik i obim u najfantasticnijim kombinacijama, nastaju bizarne stranke sastavljene od persona koje bi trebalo vazda drzati na sedativima, prve komsije guta mrak, a sutradan svi naprasno zaboravljaju da ih je ikada i bilo, vrsljaju cudne paravojne i parapolicijske formacije, Lopovi i zandari malo saradjuju, a malo se ubijaju, i niko vise pouzdano ne zna ko je ko u njihovoj igri, nestaju izborni glasovi stotina hiljada ljudi, pa se posle tri meseca odjednom pojavljuju kod Glavnog Madjionicara na Andricevom vencu, i tako dalje, i u tom smislu. Svaki upad sfere javnog u taj htonski svet quasivizantijske zaverenicke politike mora da se dozivi kao agresija Spoljnog, kao drska provokacija Onih Drugih. Tacnije, svih drugih, svih koji ne pripadaju serklu. Tako su, igrajuci se zavere i konspiracije kao deca zmurke, ti mudraci vodili i rat, misleci da je dovoljno da kazu da u tome ne ucestvuju, i svi ce pasti na kolena zadivljeni pred tolikim humanizmom i renesansom.

Zacarani vlastitom propagandom koja je radikalno prekinula svaki kontakt s realnoscu spoljnog sveta i opcinila dobar deo njihovih podanika tako da jos uvek ne vide ni onaj poslovicni prst pred nosom (iako im - nam - fatum odavno kuca na vrata ritmom pocetnih taktova Betovenove Pete), silno su se iznenadili i uvredili kada je ostatak planete odbio da ne primeti sta se desava, i, makar i traljavo, reagovao. Utoliko Radmila je Milentijevic ipak u pravu, i Dojce Vele i ostali zaista su "nas" - to jest, njih - bombardovali, jer su obznanili sve ono sto ne bi izaslo na videlo da njih nema. Kao sto jurodivi nekada postanu proroci (mada je malo naporno cekati i nadati se tom trenutku), tako je i ministarka Radmila neoprezno izrekla paradigmaticnu recenicu koja sazima "deset krvavih godina" Miloseviceve vlasti.