Izborno hladjenje reformskog zanosa

Moguce je da su socijalisti procenili da ce radnici prerano njihovim poklon-akcijama pogledati u zube i shvatiti da im u kratkom vremenu to nece doneti ni bolje plate ni vise posla, pa su odlucili da sadrzaj zakona i rok njegove primene usklade sa datumom predsednickih i parlamentarnih izbora u Srbiji

Bojana Jager
Tanja Jakobi

"Ni haljina se ne krpi, a kamoli reforma". Akteri sukoba oko sadrzaja i dometa privatizacije u Socijalistickoj partiji Srbije verovatno nisu citali Mesu Selimovica, ili im nije palo na pamet da je reforma, ako ne poeticna, a onda je bar jednako osetljiva kao i ljubav. Kad se jednom prekine, onaj prvobitni zanos nikada ne moze da se vrati.

Upravo taj peh dogodio se i uslovno receno proreformskoj struji, koja je po zaduzenju SPS, u Vladi Srbije pripremala novi republicki zakon o privatizaciji. Onaj ko im je zadatak poverio, a to je predsednik Srbije Slobodan Milosevic, drzao ih je u uverenju da je to najvazniji drzavni zadatak, utemeljen na definitivno utvrdjenoj politickoj volji vladajuce partijske strukture i njenih vec obnarodovanih koalicionih partnera. Kad je, pre svega, novi ministar za privatizaciju Milan Beko i njegov strucni tim sasvim ozbiljno shvatio ovaj svoj zadatak i predlozio prvu radnu verziju zakona, desio se nagli obrt.

U javnosti se saznalo da je dr Oskar Kovac koji je pravio prethodnu propalu verziju zakona o privatizaciji ojacan svojom lobistickom bazom u vladajucoj partiji pokrenuo crv sumnje da ce predlozena resenja svojim radikalizmom precicom precistiti sa sadasnjim sistemom i sadasnjoj vlasti oduzeti materijalnu i politicku bazu sadasnje vladavine.

Predsednik Srbije koji je u izbornoj godini predlozio godinu reformi, verovatno nije zaboravio suprotstavljenost ciljeva odrzanja vlasti i privrednog sistema, vec se verovatno verovalo da granica reformi ne seze tako daleko da moze da podrije temelj vladavine socijalista.

Sudeci po kontraofanzivi ove konzervativne struje, izgleda da su se pisci novog zakona o privatizaciji malo previse zaneli u odmeravanju dokle reforme mogu da idu, ne mozda u samom zakonu koji u sustini nije radikalan, vec pre svega u onome sto su bili spremni da u njega ugrade nakon javne rasprave. Protivnici su vesto iskoristili ovu gresku u koracima, pa su im zamerili da zele da povrate drzavu Ante Markovica, pa je ispalo da je i ono sto je "prevazidjeno", suvise radikalno za socijaliste. Zanimljivo je da su cak i glavni akteri poput ministra Beka bili pomalo iznenadjeni iznenadnim saplitanjem sa Glavnog odbora SPS. Tim pre sto su ziveli u uverenju da im je reformaska trasa prokrcena s najviseg mesta.

Poslednji dogadjaji pokazali su da je diljem Srbije bio prikazivan film koji do kraja nije bio montiran - posto su clanovi ekspertske grupe vise od mesec dana predstavljali svoj zakon od Subotice preko Pozarevca do Nisa (ili kako se jedan clan ekspertske grupe izrazio "kao Putujuce pozoriste Sopalovic") i obecavali njegovu radikalizaciju, odjednom je na javnoj pozirnici spustena zavesa, da bi se glavni zaplet dogodio na predsednickom kanabetu.

Medijski vakuum pracen je samo slikama ulaska i izlaska manje ili vise smrknutih "reformista" iz Predsednistva Srbije, a u medjuvremenu, "glavni reformista" predsednik vlade Srbije Mirko Marjanovic (a rec je o zakonu koji treba da donese upravo njegova vlada) ziv se nije cuo.

Posto je privatizacioni raskol medju socijalistima privukao paznju opozicije (iako ona sada ima preca posla) pa i zapadnih diplomatskih krugova, predsednik je presudio da mu je javno kolebanje suvise skupo - ma sta to bude prakticno znacilo. Posle vise dana neizvesnosti Mirko Marjanovic, Dragan Tomic i Milan Beko izasli su nesto raspolozeniji sa nadleznog mesta, a javnost u Srbiji zvanicno je upoznata da nema skretanja sa kursa reformi, i da rad na zakonu moze da se nastavi.

Kao u svakoj dobroj politickoj igri, kompromis je ostao skriven i tek ce se iscitavati kad bude obelodanjena konacna verzija nacrta zakona a jos vise od kada ce zakon biti primenjivan, jer kako kaze jedan od upucenih "moguce je da smo u ovom trenutku dobili bitku, ali ne i rat". Tim pre sto sednica Ekonomskog saveta SPS tek predstoji, a rasprava na njoj nece vise biti nacelna, vec ce na njoj biti procesljan sam nacrt zakona.

Cak i pod pretpostavkom da veci deo reformskih namera u zakonu o(p)stane, steta je ucinjena. Direktorima u Srbiji je kroz pomenuti sukob poslat direktan signal da ne uzimaju sve zdravo za gotovo i da ono sto misli i kaze ministar za privatizaciju Beko nije Sveto pismo koje nece podlegati dopisivanju.

Mozda se, ukoliko se pred izbore odluci da je karta privatizacije dobitna, ponovo moze organizovati jaka politicka kampanja na domacem terenu, koja ce istim direktorima drustvenih preduzeca signalizirati da treba ozbiljno da shvate zakon i odluce se za neobaveznu privatizaciju, ali na spoljnom planu sadasnji manevri i "nedoumice" poljuljace poverenje, ukoliko ga je u opste i bilo, u opredeljenost socijalista za privatizaciju.

Naznake, da je kompromisa na racun radikalnosti bilo, vec sada se relativno lako mogu iscitati: nagovestava se da bi zakon mogao biti primenjen od jeseni, a ne od 1. jula kako se na pocetku tvrdilo. Takav scenario moguc je cak i ako zakon formalno bude usvojen do tog datuma. Ovakvo odlaganje moguce je zatrpati raznim objasnjenjima - potrebom valjanih procena, bolje pripremljenosti za njegovu realizaciju, nepostojanja adekvatnog informativnog sistema, sto sve u sustini i stoji. Medjutim, to se znalo i pre mesec dana kada je klima jos bila "povoljna".

Verovatno, ipak zec lezi u drugom grmu - kad je ideja o privatizaciji plasirana verovalo se da ce price o deljenju velikih akcijskih poklona i popusta zaposlenima i penzionerima iz drustvenih preduzeca biti veliki izborni adut za sadasnju vlast koja po obicaju igra na socijalnu kartu. Posto u ovom trenutku duboke ekonomske recesije vlast nije imala sta da ponudi, ponudila je radnicima da ubuduce sami vode brigu o sebi ne vise po ZUR vec preko akcijskih knjizica.

Iako je ponuda na prvi pogled delovala primamljivo - 14.000 DEM u svakom dzepu - stratezi u SPS su shvatili da se do jesenjih izbora moze istopiti pozitivan efekat i da ce radnici vrlo brzo shvatiti da im taj cin nece doneti ni urednije i vece plate ni dovesti nove poslove u njihova preduzeca. Ili bar ne na kratak rok.

U medjuvremenu mogu, ne daj boze, da shvate, kako je to ovih dana predocio Alaksandar Ivovic, predsednik republickog sindikata metalaca, sta ce se desiti "kad krene treniranje strogoce po preduzecima" i kada postane jasno ono sto drzava sada krije - koliko je tehnoloskih viskova u jugoslovenskoj privredi. Zato je mozda odluceno da je bolje da zakon startuje neposredno pred izbore dok se efekat poklona i drzavne brige za zaposlene u drustvenom sektoru ne izlize, a svi prateci efekti mogu da stignu posle.

Ovakvo razmisljanje zvuci logicno jer je i onako drzava polovinu privrede izuzela iz ovakve privatizacije, rezervisala za sebe, zajedno sa mogucnoscu da prodaje potencijalnim stranim investitorima ono za sta misli da joj moze doneti pare. Pocetak je PTT, a zavrsetak se ne vidi jer SPS jos nije odlucio sta ce od javnih i preduzeca pod posebnim statusom da stavi pod svoju kapu.

Kako god da zakon bude do kraja doteran i manje ili vise radikalno obojen, do kraja godine sve ce biti - fasada. Tek kad izbori budu zavrseni, a pobednici poznati znace se i kako ce zakon biti stvarno citan.