Udvaranje gladnim biracima

SPS je uspela da zadrzi imidz zastitnika ugrozenih, koji cine masovnu glasacku masinu, iako vecina gradjana ne uspeva da podmiri minimum potreba, a na svetlo dana izlaze novi rokfeleri. Sve vreme vlast ni najmanje ne haje za najkreativniji deo drustva - inteligenciju, i tako vodi drustvo (ali i sebe) u corsokak

Milanka Saponja-Hadzic

"Kao vladajuci savez levih i demokratskih progresivnih snaga imamo najvecu odgovornost za reformske procese koje treba zavrsiti u ovoj godini, koja je po nasem programu i opredeljenju godina velikih svojinskih, strukturnih i drustvenih reformi, jedne velike materijalne i duhovne obnove", rekao je Ivica Dacic, posle aprilske obnove Glavnog odbora Socijalisticke partije Srbije, i tako nastavio seriju (neispunjenih) predizbornih obecanja vladajuce stranke, zapocetu jos pre sedam godina.

Stabilna buducnost, mir i progres, zastita najnizih slojeva, socijalna jednakost - ocigledno je - gode uhu stanovnistva, koje je socijalistima poklanjalo poverenje na svim dosadasnjim izborima, bez obzira na ocigledne rezultate njihove vladavine.

Posle zimskih demonstracija i promena koje su potom proizasle, iz SPS su usledile poruke vesto plasirane kroz njihov propagandni sistem, da se vlast konsolidovala i da je ponovo spremna da bude zastitnik interesa najsireg socijalnog sloja, ciju je plebiscitarnu podrsku imala tokom proteklih godina za sve odluke, pa i za rat.

Nedavne promene u vrhu stranke i povratak otpisanih jos jedan su znak cvrstog uverenja u SPS da se medijima i novcem moze obezediti dugovecna vlast, bez obzira na rezultate koje je postigla, bez obzira na pustos i nesrecu, koju ne uspeva da prikrije ni potreba za pristojnoscu i redom. Ipak, povratak Milomira Minica, Milorada Vucelica i Radovana Pankova, poznatih "tehnicara vlasti" znak su da je i medju socijalistima doslo do saznanja da je kriza ozbiljna, najozbiljnija.

Milomira Minica smatraju za neprevazidjenog partijskog organizatora, spremnog da svakodnevno obilazi sela i preduzeca po unutrasnjosti, ubedjuje i preti biracima, zbog cega se ozbiljno racuna na njegov doprinos jos jednoj izbornoj pobedi. Medjutim, on sada ima i dodatni zadatak - disciplinovanje partijskih organizacija, razbarusenih tokom zimskih demonstracija.

U SPS, ocigledno, nije zaboravljen Vucelicev doprinos ratnoj propagandi u vreme najzescih sukoba u Bosni, pa je, kao covek s dobrim vezama u raznim partijama, vracen, u nadi da ce njegova sposobnost da se pogadja, pregovara i dogovora biti od koristi.

Valja podsetiti da su Vucelic, Pankov i Minic , kao Srbi "patriote", nestali s politcke scene u trenutku kada se Milosevic zasitio rata i poceo da zagovara mir i bratstvo medju narodima, a svet poceo da uverava da ce bas on SR Jugoslaviju uvesti u drustvo civilizovanih i tako sa zemlje skinuti krst parije. Ali, kao po nekom pravilu, to su sprecili postizborni dogadjaji i uslovili Milosevicevo vracanje na teme koje su do sada pokazivale maksimalnu efikasnost, ali koje sada znatno suzavaju prostor za nove kombinacije.

Kao najsigurniji nacin da povrati ugrozeno poverenje Milosevic je procenio povratak bosanskim Srbima i potpisivanjem Sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima SRJ i RS. Ucinio je to (verovatno) verujuci da oni jos nisu shvatili da je upravo on, pozivajuci se na pretke, doveo u polozaj njihove potomke da, u pauzi proslava verskih praznika, dana svih srpskih ustanaka, buna i hajducija, zaradjuju hleb u drugom, ekonomski razvijenijem entitetu. Zanimljivo je da socijalisti, iako su poslednjih meseci konacno prihvatili privatizaciju kao nuzno zlo - svesni da bez toga nece dobiti novac iz medjunarodnih finansijskih institucija - govore o reformama, ali niko od njih jos nije spomenuo - tranziciju. Da li je to znak njihove (mentalne) nemoci i jos jedne predizborne manipulacije da se klone onoga sto opozicija bucno naglasava, a po njihovoj proceni, ne godi uhu najslabijih slojeva drustva, na cije glasove racunaju i medju kojima su imali najvise pristalica.

Jos u predizbornoj kampanji za prve visestranacke izbore 1990. godine SPS se predstavljala kao "spas Srbije" i opstenarodna partija levice, a kao svoj uspeh je isticala uspostavljanje "jedinstvene" Srbije. U predizbornom govoru u Nisu, 21. novembra 1990, Slobodan Milosevic je isticao resenost naroda Srbije da se opredele za rad, da Srbija moze da napreduje u miru i da je cekaju bolji dani, i SPS je pobedila.

Isticanje zastite najnizih socijalnih slojeva osnova je i Programa SPS usvojenog na Drugom kongresu, oktobra 1992, u kome se kao osnovne vrednosti definisu sloboda, socijalna pravda, stvaralastvo, solidarnost i mir. Bio je to samo nastavak, prethodno promovisanih ideja o drzavnoj ugrozenosti Srbije, njenoj ekonomskoj eksploataciji, zaostajanju u Jugoslaviji i nacionalnoj obespravljenosti Srba na Kosovu, u Hrvatskoj i BiH.

Pocetkom 1992. godine na trzistu nema prehrambenih proizvoda, ali demagogija ponovo postize puni efekat. Vladajuca garnitura opet obecava zastitu ugrozenih, a Vlada Srbije donosi uredbu o ogranicavanju prometa strateskih prehrambenih proizvoda, psenice, kukuruza, brasna, secera... i uspostavlja monopol "patriota". Inflacija je te godine presla u hiperinflaciju, oko 40 odsto fabrika je prestalo da radi, a na prinudne odmore otislo je 300.000 ljudi. Uprkos svemu, na izborima u decembru pobedila je SPS. Krajem 1993, dinar je istisnut iz upotrebe i stampana je najveca novcanica od 500 milijardi dinara. Izbornu strategiju socijalisti nisu promenili ni posle rata u Hrvatskoj i Bosni, sankcija UN. Kada je privreda dosla na ivicu kolapsa, usvojen je zakon da radnici ne mogu biti otpusteni s posla. SPS je uspela da zadrzi imidz zastitnika ugrozenih, koji cine masovnu glasacku masinu, iako vecina gradjana ne uspeva da podmiri minimum potreba, a na svetlo dana izlaze novi rokfeleri.

Sve vreme vlast ni najmanje ne haje za najkreativniji deo drustva - inteligenciju, i tako vodi drustvo (ali i sebe) u corsokak. Sve je u toj partiji podredjeno izbornom uspehu i tehnologiji vladanja, koja ne podnosi nikakva pitanja, a najmanje pitanje odgovornosti. Stice se utisak da u vladajucoj stranci rade samo timovi za permanentnu izbornu kampanju, pa za druga pitanja partija i nema vremena.

Poslednjih nedelja socijalisti upadljivo nastoje da stvore utisak da je sve "normalno". Vrh partije svakodnevno, pred ocima javnosti, dolazi kod svog predsednika na radne dogovore, a mediji, ni najmanje ne mareci za profesiju, "gaze" po opoziciji. Iz toga se moze zakljuciti da socijalisti i ne racunaju na svoju kreativnost i rast sopstvene moci vec na nemoc politickih protivnika. Ne ustrucavaju se ni od maksimalnog ideoloskog zaostravanja u cemu im svesrdno pomaze i deo opozicije. U igri su ponovo i radikali, kojima je namenjena uloga strasila, za domacu, ali i medjunrodnu publiku. Igara ima napretek, ali ne i hleba, pa je pred nama, ocigledno, tezak period surove borbe, ne samo za vlast, nego i za egzistenciju.