Pismo iz Beograda

Nedelja popodne, u Ulici Strahinjica Bana: ispijanje kafe, cekanje prijatelja, novine. Obamrlost cula u majskoj siesti. Senoviti drvored. Grubo tesani stolovi i klupe. Meksicko pivo, tihi razgovori. Sastav: dve vrlo mlade devojke za stolom do ulice; par: on, blize cetrdesetoj, ona, sasvim mlada, nad sokom od pomorandze; cetiri mladica, zabavljeni sopstvenim smehom; trojica sasvim neupadljivih momaka na kapucinu i novinama; potpisnik. Okolo, parkirani luksuzni automobili, spustenih prozora. Odnekud dopire decja graja, utisana spletom dorcolskih ulica. Povremeno se cuje tramvaj.

Zvukovi su umeksani, postavljeni filcom usporenog vremena. Retki pokreti ostaju nedovrseni. Svetlost u sfumatu: sunce je tamo, nad rekom. Koprena zelenila. Mali dasak vetra. Nesto se mora dogoditi, dan se mora obrusiti svome svrsetku. Kraj je nedelje, sutra pocinje svakodnevno ludilo od znoja i izduvnih gasova, urlika motora, treperenja zraka nad vrelim asfaltom, poslova i dana. Nesto ce se desiti, mozda vec sada, popodne je nepodnosljivo u svojoj ustajalosti. Ponovo zvonjava tramvaja, kao u pesmi "Rusija" Vlade Divljana.

Prestareli mladic ustaje od stola, vise osecam taj pokret nego sto ga uistinu vidim zagnjuren u novine. Devojka ostaje sedeci, ruka na limenki djusa. Svetli sako i tamna kosulja na ustalome odaju hitrinu pokreta, sinkopa na ovaj popodnevni adaggio. Podizem pogled ka pokrenutom coveku. On gleda preko moje glave, prema ulici, otvara usta, vice. Preti nekome, psuje. Obilazi nekoliko praznih stolova, svi sedimo cutke, nista jos ne remeti siestu, ovo je samo mali skok na pravilnoj krivulji dana. Covek u svetlom sakou prilazi stolu sa veselim kvartetom, pokazuje nekakvu sluzbenu legitimaciju, trazi isprave. Pada prvi udarac. Nesto izmedju samara i zausnice, tupi udarac, koza dlana na kozi vrata ili obraza. Covek sa sluzbenom legitimacijom vice, kroz psovke se razabire bes povodom automobila parkiranog preko puta kafea. Jos udaraca. Decak (ne vise od petnaest godina) sa vrlo kratkom frizurom i mindjusom u uvetu, u crnoj majici sa drecavim natpisom na grudima (ime nekog benda), dzins i patike, prilazi stolu, pruza svoju ispravu izvadjenu iz straznjeg dzepa. Policajac u civilu ovlas pregleda dokumenta, odabire jednu licnu kartu, ostale baca na stol, krece prema decaku koji je jos uvek na ulici. Usput padaju novi udarci na glave i plecke legitimisanih koji sede, cutke. Decak dobija udarac nogom u butinu, nekoliko samara. Policajac u svetlom sakou uvodi ga u automobil oko cije se brave decko muvao, to razaznajem iz uzvika garniranih psovkama. (Ne deluje logicno, automobil je parkiran odmah uz kafe, prozor je spusten, ali ko sam ja da sudim; ovde sam da bih sacekao prijatelja, potrosio nedeljno popodne uz kafu, sluzbeno lice valjda zna svoj posao.) Decak pokriva lice rukama, ali nekako ovlasno, pokusava da nesto kaze. Psovke i novi udarci. Smesten je na prednje sediste, policajac sada obilazi automobil i pre nego sto ce sesti za upravljac, dovikuje devojci da ide kuci. Okrecem glavu: devojka se polako dize, nije mnogo starija od uhapsenika (ako se to tako moze nazvati, ne znam, nisam siguran u pravnu formulaciju, mozda ovo nije ispravan postupak, da li se to zove "prekoracenje ovlastenja" ili nekako slicno?). Odlazi polako preko ulice, zamice za prvi ugao, sarena tkanina njene cicane haljine ostaje jos trenutak u vidokrugu. Za to vreme cuje se gromki zvuk naglo pokrenutog automobila i gubi se veoma brzo niz ulicu. Trenutak potpunog mira. Cetvorica za stolom odlaze u smehu (sedaju u jos veci i bolji automobil od onog koji je odvezao decaka). Dezmekasti konobar izlazi iz kafea, pita za par koji je sedeo nad sokom od pomorandze. Vrti glavom i siri ruke.

Devojka je, cini mi se, bila vrlo lepa.