Umberto Eko o svetu u mrezi elektronskih medija

Kada je Gutenberg napravio prvu masinu za stampanje, radnicka klasa se nije odmah pretplatila na primerke Biblije ispisane u 42 reda ali vek kasnije ju je citala. Ne zaboravite Lutera. Uprkos veoma rasprostranjenoj nepismenosti u Nemackoj XVI veka, njegov prevod Novog zaveta isao je iz ruke u ruku pripadnika svih klasa. E pa, nama je potreban Luter Interneta

Umberto Eko

Mnogim kompjuterskim zaludjenicima je sasvim nepoznat podatak da je Umberto Eko autor romana "Ime ruze", postmodernistickog bestselera (koji se prodao do sada u 17 miliona primeraka), cija se radnja odigrava u manastiru u XII veku. Ne znaju ni da je Eko, dok je pisao ovaj roman, istovremeno bio redovan profesor na univerzitetu, iscitavao studentske zadatke, pisao naucne radove, ucestvovao na brojnim medjunarodnim konferencijama, i ispisivao rubriku u italijanskom nedeljnom magazinu Lespreso. A sigurno ne znaju i da je ovaj bucmasti 65-godisnji semioticar takodje i knjizevni kriticar, satiricar i politicki znalac.

Ali jedno znaju - Eko je onaj "tip" koji stoji iza nezaboravne metafore: Mekintos protiv DOS-a. On je taj koji je u jednoj od svojih nedeljnih kolumni prvi razmisljao (izlagao) o "softverskom raskolu", izdelivsi ljude na korisnike operativnih sistema Mekintosa i DOS-a. Mekintos, kako je on rekao, cisto katolicki, "sa raskosnim ikonama", omogucava Vam da ukoliko pratite seriju jednostavnih poteza, dostignete "Nebesko Kraljevstvo" (bar u trenutku dok se Vas dokument stampa).

S druge strane, DOS je cisto protestantske prirode: on dozvoljava slobodno tumacenje Svetog pisma, zahteva razmisljanje, donosenje teskih licnih odluka i potcenjuje stav da ne moze svako da dostigne spasenje. Prema ovoj logici, "Windows" predstavlja sizmu anglikanske vrste - veliku ceremoniju u katedrali, ali Vam istovremeno pruza mogucnost da kad god hocete, krisom pobegnete u svet DOS-a kako bi tamo modifikovali sta god pozelite. (Zamoljen da malo ulepsa ovu metaforu, Eko naziva Windows '95, cistim, nerazblazenim katolicizmom). Sedeci na dve stolice, Windows 3.1, je po svojoj prirodi bio pre anglo-katolicki nego anglikanski. A vec Windows 95 predstavlja cist katolicizam, u smislu: "Daj sest 'Ave Marija' i nesto malo za Majku Crkvu u Sijetlu").

Eko se u Italiji prvo proslavio kao parodicar, ranih 60-ih. Kao svi vrhunski satiricari, i on je svojim mislima oscilirao stanja ogorcenosti dubinama ljudske gluposti, pa sve do stanja benignog djedovskog prastanja. Ipak, ne dozvolite da Vas taj izgled starca prevari. Eko je u ranim 50-im godinama prvi rastrgao striptiz i TV spikere, mnogo pre nego sto je iko cuo za Rolana Barta, a psihoanalizom stripa "Tintina" i detaljnom analizom animiranih "Simpsona", se bavio mnogo, mnogo pre nego sto je moderna kultura postala omiljeni postmodernisticki sport masa.

Njegova ideja da je svaki tekst delo citaoca koliko i autora, postala je dogma koja je, ranih 70-ih godina okupirala sve odseke za knjizevnu kritiku na americkim univerzitetima, i podstakla na razmisljanje o "sajbertekstu" i njegovom autoru.

Eko, je, da izvinite, svojim manifestom iz 1962. "Otvoreno delo" (Opera aperta) prvi stigao i zato njemu pripada zastavica. Eko nastavlja da obmotava svoj intelekt oko informativne revolucije, ali cesto menja predmet interesovanja sa duha softvera na politicku primenu tehnologije.

Svom snagom se bacio na projekat "Arkada Multimedija". Mozda ime projekta zvuci kao da ga je izmislio neki nemastoviti izdavac CD ROM-ova, ali Eko, kao da mi to ne znamo, zeli da Arkadom izmeni Drustvo.

Centar bi bio opremljen multimedijalnom bibliotekom, postojao bi i centar za obuku za rad na kompjuterima, a bio bi omogucen i pristup Internetu. Sve to bi bilo pod okriljen Gradskog veca Bolonje. Tako bi, za simbolicnu sumu mestani mogli da "surfuju" po Internetu, da salju elektronsku postu, uce i istrazuju nove programe, ili jednostavno da gluvare u "sajberkafeu". Multimedijalni "svod", koji bi sa radom trebalo da pocne polovinom 1997. ponudice oko 50 razlicitih mesta povezanih terminalima u lokalnu mrezu koja omogucava brzo ukljucenje na Internet. Bice opremljen bogatim mutlimedijalnim softverom, bibliotekom, nastavnickim i tehnickim osobljem i bibliotekarima.

Stvar je jednostavna: ako je pravo na Internet osnovno pravo, onda bi to pravo trebalo da uzivaju svi gradjani jedne zemlje. Kada ucimo svoju decu da citaju, ne zelimo da se oslanjamo na slobodno trziste, pa zasto bi se onda na njega oslanjali prilikom obucavanja dece da surfuju po Internetu? Centar u Bolonji, Eko vidi kao centar lanca biblioteka u celoj Italiji, a zasto da ne i kao centar svetskog lanca biblioteka sa visoko razvijenom tehnologijom.

Ne zaboravite da je on covek sa staromodnom evropskom humanistickom verom u biblioteku, kao modela dobrog drustva i uslova za duhovni preporod; on je taj koji je jednom predaleko otisao izjavivsi i da "biblioteka moze da zauzme mesto Boga".

Izjavili ste da je cilj projekta "Arkada Multimedija" da dokaze da je "sajberdrustvo" demokratsko mesto za zivot?

Postoji opasnost od tumacenja "Arkade" kao neke vrste Mrezne verzije 1984, u kojoj su Orvelovi "proli" prikazani kao pasivna masa napunjena televizijom, koja nema pristup ovom novom orudju, a i kada bi posedovala to orudje, ne bi umela da se njime sluzi. Iznad te mase nalazi se, naravno, "sitna" burzoazija pasivnih korisnika, uglavnom cinovnika i sluzbenika koji rade na aerodromskim terminalima. Konacno, na samom vrhu lestvice, stoje "majstori igre", koji cine Nomenklaturu - u sovjetskom smislu te reci. Ova nova podela nema nikakve veze sa klasama u tradicionalnom marksistickom smislu. Nomenklaturu bi podjednako cinili i "hakeri" iz crnackih getoa koliko i bogati direktori. Zajednicka crta im je nivo znanja koje sa sobom nosi kontrolu. Mi moramo da stvorimo Nomenklaturu masa. Svesni smo da su razvojna stanja modema, ISDN veze i savremeni hardveri izvan domasaja eventualnih korisnika - a kako i ne bi bili kada svakih sest meseci moraju da se nadogradjuju. Stoga, dajmo narodu besplatan pristup, ili mu samo naplatimo neophodno uspostavljanje telefonske veze.

Zasto takvu demokratizaciju Interneta ne prepustite trzistu - mislim na neprestani pad cena zbog velike trzisne konkurencije?

Evo zasto: kada su Benc i drugi izmislili automobil, nije im bilo ni na kraj pameti da ce jednoga dana masovno trziste probiti "Model T" Henrija Forda - koji je napravljen samo 40 godina kasnije. Onda se postavilo pitanje: kako ubediti narod da pocne da se koristi prevoznim sredstvima koja su do tad bila privilegija bogatih. Odgovor je jednostavan: tako sto cete narodu dozvoliti da ista ta sredstva iznajmi na minutazu zajedno sa vozacem, a konacan rezultat se zove: taksi. To je upravo bio obrt koji je ljudima dozvolio pristup novoj tehnologiji, a isto tako je omogucio industriji da se prosiri i da na kraju Fordov "Model T" bude opste prihvacen.

U Italiji se Internetom sluzi svega 300.000 korisnika, sto ne utice bitno na celu igru. Ali tek kada bude postojala mreza sa gradskim pristupima Internetu, koji su opremljeni najsavremenijim sistemima - onda mozemo da govorimo o znacajnom preokretu, preokretu koji ce masama dati hardver, veze i domet tipa "Modela T".

Da li zaista verujete da ce mehanicari i domacice nagrnuti na "Arkadu Multimedija"?

Ne odmah. Kada je Gutenberg napravio prvu masinu za stampanje, radnicka klasa se nije odmah pretplatila na primerke Biblije ispisane u 42 reda, ali vek kasnije ju je citala. Ne zaboravite Lutera. Uprkos veoma rasprostranjenoj nepismenosti u Nemackoj XVI veka, njegov prevod Novog zaveta isao je iz ruke u ruku pripadnika svih klasa. E pa, nama je potreban Luter Interneta.

Sta je to sto "Arkadu Multimedija" cini posebnom? Zar to nije obican drzavni "sajberkafe"?

Ne mislite valjda da cemo celu stvar pretvoriti u cekaonicu italijanskog ministarstva? U prednosti smo nad ostalima jer smo sastavni deo mediteranske kulture. Iskustvo iz anglosaksonskog "Sajberkafea" je u poredjenju sa nasim cisto voajerstvo ("peep show), jer je anglo-saksonski bar mesto na koje ljudi odlaze da bi u drustvu ostalih "negovali" svoju samocu. U baru u Njujorku mozete osobi koja sedi do Vas da se obratite recima: "Hej, divan dan danas!" - a zatim da se povucete i da pocnete da razmisljate o zeni koja Vas je upravo napustila. Model "Arkada Multimedija" je s druge strane, deo mediteranske "Osterije". Na to bi trebalo da ukazuje i struktura samog centra, bilo bi lepo da ima ogroman komunalni ekran, na kojem bi, na primer, navigatori mogli da istaknu adrese najinteresantnijih mesta koja su na Internetu upravo otkrili.

Ne shvatam zasto bi 80 miliona ljudi bilo prikljuceno na Mrezu ako jedino umeju da pricaju sa duhovima iz predgradja. Jedan od glavnih ciljeva "Arkade" je da izvuce narod iz kuca i - zasto da ne - da ih baci jedne drugima u zagrljaj. Mozda bi umesto "Arkada Multimedija" projekat mogao da se zove "Ukljuci se i predji na stvar".

Zar ovakva komunalna vizija ne ugrozava princip: jedan korisnik - jedan kompjuter?

Ja sam korisnik, a posedujem osam racunara. Kao sto vidite odstupanja od pravila postoje. U Leonardovo vreme postojao je princip jedan korisnik - jedna slika. I u Ditoovo vreme kada su pravljeni prvi gramofoni. Da li to znaci da nam je uskracena mogucnost posmatranja slika ili slusanja snimljene muzike? Hajte, molim vas!

Bilo koju stranu da zauzimaju u raspravama o kompjuterskoj kulturi, vecina Amerikanaca bi se slozila da je modem (uredjaj za povezivanje sa Internetom) - tacka ulaska u novu civilizaciju. Evropljani, medjutim, modem vide kao jedno od pozeljnih kucnih aparata koji su u istom rangu sa masinom za pranje sudova i elektricnim brijacem. Izgleda da postoji izvestan "jaz u entuzijazmu" izmedju ova dva kontinenta.

Ko je u pravu: Amerikanci koji kao i obicno misle da svi ljudi umeju da igraju bejzbol, ili Evropljani koji u svojoj ironiji i hladnoci mogu da previde fenomen Interneta?

Ista stvar se dogodila sa televizijom koja je dobrih par godina "zarila i palila" po SAD pre nego sto je konacno prihvacena u Evropi. Najinteresantnije je sto trijumf americke kulture i americke produkcije filmova i televizijskog programa, taj "Dizni faktor" koji toliko nervira Francuze, nece moci da se dogodi i na Internetu.

Do pre godinu dana bilo je svega nekoliko "mesta" na Internetu koja ne pripadaju engleskom govornom podrucju. Danas kada god pocnem da istrazujem Internet, pojavi mi se Alta Vista (program za pretrazivanje) koja mi nudi norveska, poljska pa cak i litvanska mesta za istrazivanje. E, to ce biti veoma interesantno. Ukoliko za Amerikanca postoji na jednom od tih "neengleskih" mesta informacija koja im je zaista potrebna, on, naravno, nece upisati ubrzani kurs iz jezika na kojem je ta informacija napisana, ali ce staviti prst na celo, i poceti da razmislja. To ce ga navesti da pomisli da treba da prihvati i druge kulture, druge stavove. To je jedna od bitnih antimonopolistickih strana Interneta: kontrolisati tehnologiju ne znaci i imati kontrolu nad prilivom informacija.

A o jazu u entuzijazmu - nisam bas siguran da on postoji. Ali zato postoji mnostvo kritike, ironije i razocaranja u Sjedinjenim Americkim Drzavama na koje su mediji jednostavno resili da ne reaguju. Problem je sto jedino uspevamo da cujemo Negropontea (Nikolas, profesor MIT-a) i ajatolahe Interneta.

Godine 1967. napisali ste "Ka semiotickoj gerili" (Towards a Semiological Guerrilla Warfare), uticajan esej u kojem tvrdite da glavna meta koju ima kulturna gerila nije televizijski studio vec fotelje u kojima sede gledaoci. Drugim recima, ukoliko narodu date orudje koje ce mu omoguciti da kritikuje poruke koje prima, te poruke ce izgubiti moc politicke poluge podsvesnog. O kojoj vrsti orudja za kritiku u ovom slucaju govorite, da li je to isto ono orudje koje nam pomaze u citanju Floberovih dela?

Stvar je u vestini i iskustvu. Na osnovu visegodisnjeg iskustva koje posedujem, mogu da usetan u bilo koju knjizaru i da za samo par sekundi mogu da "provalim" njen raspored. Sledeci niz znakova, mogu samo da bacim pogled na korice knjige i da pogodim njen sadrzaj. Ako, na primer, primetim da na koricama pise "stampao univerzitet u Harvardu", odmah znam da sigurno nije rec o jeftinom romanu. Medjutim, sa Internetom nemam takvo iskustvo.

Jer postoji jos jedan dodatni problem, usetali ste u knjizaru u kojoj knjige leze nagomilane po podu.

Upravo tako. I kako sad da izvucem smisao iz cele te zbrke? Pokusavam da naucim neke osnovne oznake. Ali i tu nailazim na prepreke: ako kliknem na URL (adresa na Internetu) cija je adresa indiana.edu., naravno, mogu da pomislim da to ima veze sa Univerzitetom u Indijani. Djavola ima: taj putokaz zavarava, s obzirom da ljudi koriste ovo podrucje za stavljanje i pisanje raznih stvari, a najmanje onih koji imaju veze sa obrazovanjem. Stvar je u tome sto morate sami da napipate put kroz znakove. Morate da reciklirate semioloske vestine koje vam pomazu da razlikujete pastoralnu pesmu od satiricnog skeca, i da ih primenite na problem tako sto cete, na primer, razdvajati ozbiljna filosofska mesta na Internetu od ispraznog bolesnog buncanja.

Pre neki dan sam lutao po neonacistickim mestima na Internetu. Ukoliko se oslonite samo na logiku automatske masine za trazenje (search engine), mozete da izvucete pogresan zakljucak: da je najfasistickije mesto ono mesto na kojem se rec "Nacista" najcesce pominje. A u stvari, ispostavlja se da ta adresa pripada grupi antifasistickih promatraca.

Ove vestine mozete nauciti po principu probe i greske, ili da jednostavno pitate korisnike Interneta za savet. Ali najbrza i najuspesnija taktika je da stalno budete okruzeni drugim ljudima, koji su na razlicitim nivoima kompjuterske obucenosti, na razlicitim nivoima znanja i sa razlicitim iskustvima na Mrezi. To vam je kao kad se brucos pojavi prvi dan na fakultetu. On ne moze da procita u brosuri o univerzitetu. "Ne idi na predavanja kod tog i tog profesora jer on je stari gnjavez", ali ce mu zato studenti druge godine fakulteta drage volje pomoci.

Izgleda da je modernizam prestao da bude uticajan, barem u stvaranju romana. Da li to znaci da su ljudi poceli da se u svojim eksperimentima sluze i drugim izvorima, kao sto je na primer Internet? Da je Dzojs mogao u svoje vreme da surfuje po Mrezi mozda bi umesto "Fineganovog bdenja" napisao "Prohujalo sa vihorom"?

Naprotiv. Da je Margaret Micel mogla da se sluzi Webom, sigurno bi napisala "Fineganovo bdenje". U svakom slucaju, Dzojs je uvek bio prisutan na Mrezi. Nikada se nije iskljucivao sa nje.

Ali, zar se nije iskustvo pisanja izmenilo u dobu pisanja hipertekstova? Da li se slazete sa Majklom Dzojsom u stavu da autorstvo postaje "nalik dzezu, jedna vrsta nedovrsive price"?

Ne bas. Zaboravljate da se vec dogodila jedna bitna tehnoloska smena u nacinu na koji profesionalni pisac predaje svoje misli papiru. Mislim, da li biste na osnovu analize stila pisanja savremenih vrhunskih pisaca umeli da pogodite ko se prilikom stvaranja svojih dela koristi masinom za kucanje, a ko pise rukom?

U redu, ali ako nacin na koji se neki pisac izrazava vrlo malo utice na prirodu konacnog teksta, kako objasnjavate tvrdnju Majkla Hajma da proces obrade reci (wordprocessing, pisanje kompjuterom) menja nas pristup pisanoj reci, cineci nas manje zabrinutim za finalni proizvod, i podsticuci nas da preradjujemo nase ideje jednim pokretom iz mozga na ekran.

Puno sam pisao o tom "iseci i zalepi" efektu koji je prisutan u sintaksi svih jezika koji za osnovu imaju latinski jezik, o psiholoskim odnosima izmedju olovke i kompjutera kao orudja za pisanje, i o uticaju koji kompjuter cesto ima na komparativnu filologiju.

Kakvo je Vase misljenje o Marsalu Mekluanu? Jednom ste napisali da je "globalno selo" precenjena metafora, i da je "zapravo usamljenost pravi problem elektronskog drustva". Da li mislite da je Mekluanova filosofija isuvise povrsna da bi mogla da opravda kult koji mu je pripisan?

Mekluan nije bio filozof, on je bio sociolog koji je umeo da nanjusi sta ce biti u trendu. Da je ziv, danas bi verovatno provodio vreme pisuci knjige koje opovrgavaju sve sto je rekao pre 30 ili 40 godina. Desilo se da je nastupio sa svojim prorocanstvom o globalnom selu, koje se ispostavilo delimicno tacnim; prorocanstvo na "zavrsetku knjige" se ispostavilo totalno promasenim i savrsen slogan "poruka je u sredini", koji ima mnogo bolju prodju na televiziji nego sto ima na Internetu.

U redu, mozda se na pocetku malo igrate, sluzite se "masinom za istrazivanje", tragajuci prvo za recju "sranje", a zatim "Akvinski", a ona zajedno "sranje i Akvinski", i u tom slucaju najverovatnije se poruka nalazi u sredini. Ali kada ozbiljnije pocnete da se bavite Internetom, on vam ne umanjuje vrednost svodeci sve stvari na svoju sustinu, cemu inace tezi televizija. Postoji realna razlika izmedju "skidanja Ceserovih dela s Interneta za licnu upotrebu" i ispraznog piljenja u najzgodniju zensku meseca na Internetu.

Postavlja se pitanje: prilikom rada na Internetu tesko se odvraca paznja korisnika, kao sto je to slucaj sa televizijom i radijom. Ja mogu da skacem sa "mesta" na "mesto" po Internetu, ali to ne radim tako cesto kao sto radim sa televizijskim programima, jednostavno zato sto mi je mnogo vise vremena potrebno da se vratim na prvobitno mesto na kojem sam se nalazio, a jos i dodatno placam kasnjenje.

U Vasem zavrsnom govoru na nedavnom simpozijumu posvecenom vasoj novoj knjizi, Mekluanov "kraj Gutenbergove galaksije" ste nazvali preradom prorocanstva osudjenog na propast u romanu Viktora Igoa "Zvonar Bogorodicne crkve", u kojem u poredjenju sa svojom omiljenom katedralom, Frolo kaze "ovo ce ubiti ono", knjiga ce ubiti katedralu, alfabet ce ubiti ikonu. Da li se to zaista dogodilo?

Katedrala je izgubila izvesnu funkciju, veci deo je prebacen na televiziju. Ali su je drugi prihvatili. Negde sam napisao kako je prikazivanjem likova, fotografija preotela jednu od glavnih uloga slika na platnu, ali ipak je nije ubila. Ona ju je oslobodila, dozvolila joj da se ne prihvati rizika. A ukoliko zele, slikari i dalje mogu da slikaju portrete.

A sta mislite o vasem smislu za vreme? Da ste imali sansu da putujete kroz vreme, sta biste radije izabrali, put u proslost ili put u buducnost - i za koji vremenski period?

I Vi gospodine, kada biste bili u prilici da nekom drugom postavite ovo pitanje, ko bi to bio? Salu na stranu, vec sam putovao u proslost: zar niste citali moje romane? A sto se puta u buducnost tice: zar niste vec procitali ovaj intervju?

(Invervju je objavljen u martovskom broju casopisa WIERD. Objavila ga je i "Knjizevna rec" u prevodu Ivane Bojicic)