Sulejman Ugljanin, predsednik Muslimanskog nacionalnog veca Sandzaka i Jozef Kasa, predsednik Saveza vojvodjanskih Madjara o polozaju manjina u Srbiji

Sulejman Ugljanin: Dejton dva bi trebalo da definise medjunarodni polozaj Jugoslavije i rijesi status svih naroda koji u toj drzavi zive. Znaci, sa tog Dejtona dva bi trebalo da se rijesi status Sandzaka i status Bosnjaka

Jozef Kasa: Mislim da je neophodno da se uz podrsku velikih sila, pre svega Amerike, jednom zauvek rese racionalna prava svih naroda u Republici Srbiji. S obzirom da vise od jedne trecine stanovnistva Srbije cine nesrbi, ali taj problem mora biti resavan na jedinstven nacin

Omer Karabeg: Razgovaracemo o polozaju Muslimana i Madjara u Srbiji, a nasi sagovornici su u Novom Pazaru Sulejman Ugljanin, predsednik Muslimanskog nacionalnog veca Sandzaka, a u Subotici Jozef Kasa, gradonacelnik ovog grada i predsednik Saveza vojvodjanskih Madjara, najvece stranke vojvodjanskih Madjara.

Sulejman Ugljanin: Jos prije izbora bilo je nagovjestaja da je pala ratna opcija i najavljena je neka mirovna opcija. Mi smo, kao sto znate, pokusali stvoriti klimu za rjesavanje naseg statusa i isli smo na izbore. Medjutim, stvar se nije promijenila. Sto se tice drzavnih organa uopste nije promijenjen odnos prema nasem narodu, prema Bosnjacima u Sandzaku.

Omer Karabeg: Kako vi, gospodine Kasa, ocenjujete sadasnji polozaj madjarske nacionalne manjine?

Jozef Kasa: Vojvodjanski Madjari nisu bili u tako teskoj situaciji kao Muslimani u Sandzaku. Takve genocide nismo pretrpeli. Jedino je tu pored Dunava u najezdi izbeglica bilo napada na imovinu nasih gradjana i useljavanja u njihove kuce. Medjutim, polozaj Madjara u ratno vreme od 1991. do 1995. bio je izuzetno tezak. Vodio se psiholoski rat protiv Madjara preko centralnih medija da bi se stvorila nesigurnost i da bi mladji ljudi napustili rodni kraj. To je bilo podstaknuto i prisilnim odvodjenjem mladih ljudi u vojsku da ucestvuju u bratoubilackom ratu izmedju Srba i Hrvata. Zbog toga su nasi mladici bezali u Madjarsku, tako da je nakvalitetniji deo naseg naroda bio primoran na iseljavanje. Po zavrsetku rata nije se narocito izmenio polozaj Madjara. Aktuelna vlast jednostavno ne zeli otvoriti razgovor o polozaju nacionalnih manjina.

Omer Karabeg: Gospodine Ugljanin, da li ima iseljavanja Muslimana Bosnjaka iz Sandzaka?

Sulejman Ugljanin: Nakon posljednjih izbora vise ne. Mi stvaramo uslove da se vrate i ljudi koji su otisli. Medjutim, republicki organi Srbije i Crne Gore i savezni organi otezavaju povratak nasih ljudi koji su u proteklih pet godina protjerani iz svojih domova. Vama je poznato da je preko pedeset hiljada mladica moralo napustiti Sandzak da ne bi ucestvovali u ratu protiv Slovenije, kasnije Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ljudi se jos uvijek ne mogu vratiti.

Omer Karabeg: Muslimansko nacionalno vece Sandzaka je pre izvesnog vremena predlozilo organizovanje medjunarodne konferencije koja je uslovno nazvana Dejton dva. Sta bi po vama, gospodine Ugljanin, trebalo da resi Dejton dva?

Sulejman Ugljanin: Dejtonski sporazum je zaustavio rat u Republici Bosni i Hercegovini i vec se definise Republika Bosna i Hercegovina kao drzava i definise se status svih naroda koji u toj drzavi zive. Dejton dva bi trebalo da definise medjunarodnopravni polozaj Jugoslavije i rijesi status svih naroda koji u toj drzavi zive. Njihov teritorijalni i nacionalni status. Znaci, na tom Dejtonu dva trebalo bi da se rijesi status Sandzaka i status Bosnjaka, kao naroda. Mi smo narod i zelimo da se nas status definise, da ovdje ne budemo podstanari. Mi smo ovdje svoji na svome, mi nismo za secesiju. Mi smo definisali sta hocemo u nasem memorandumu koji je usvojila skupstina Muslimanskog nacionalnog vijeca i mi smo ga uputili prvo mirovnoj, a kasnije i medjunarodnoj konferenciji o bivsoj Jugoslaviji. Ta konferencija ima kontinuitet, to je takozvani "peace implementation council" kojim rukovodi gospodin Karl Bilt, a u okviru toga djeluje gospodin Martin Luc koji je zaduzen za rjesavanje nacionalnih, manjinskih i regionalnih pitanja. Mi smo zatrazili od gospodina Martina Luca da pokrene to pitanje, a takodjer smo podnijeli zahtjev americkoj ambasadi da gospodin Kornblum zakaze jednu takvu konferenciju koja bi bila efikasna kao sto je bio Dejton jedan.

Omer Karabeg: Gospodine Kasa, da li vi podrzavate ideju o organizovanju Dejtona dva?

Jozef Kasa: Apsolutno podrzavam. Mislim da je neophodno da se uz podrsku velikih sila, pre svega Amerike, jednom zauvek rese nacionalna prava svih naroda u Republici Srbiji. Medjutim, imam utisak da svetska javnost pomalo sve ovo stavlja u drugi plan. Cini mi se ne vodi racuna o polozaju Vojvodine, a u okviru Vojvodine i o polozaju Madjara, Hrvata i ostalih manjinskih naroda. Donekle se spominje pitanje Muslimana u Sandzaku, ali u prvi plan se svakako stavlja pitanje Albanaca na Kosovu i jedino se o tome rapravlja. Ja smatram da, s obzirom da vise od jedne trecine stanovnistva Srbije cine nesrbi, dakle pripadnici drugih nacija, celi taj problem mora biti resavan na jedinstven nacin da bi ova zemlja mogla krenuti stabilnim putem.

Omer Karabeg: Da li mislite da bi eventualno resenje albanskog problema pozitivno uticalo i na polozaj ostalih nesrpskih naroda koji zive u Srbiji?

Sulejman Ugljanin: Mislim da je to pogresan pristup. Bosljacki narod u Sandzaku je prihvatio sve principe Ujedinjenih naroda i Evropske unije koji su bili usvojeni za rjesavanje jugoslovenske krize. Mi smo ocuvali mir u Sandzaku citavim svojim bicem i svojim zivotima. Mi smo ucinili sve da sacuvamo mir, da ne bude rata, dok je u isto vrijeme srpski narod u Hrvatskoj i srpski narod u Bosni ratovao. Ubistvima, logorima, genocidom, klanjem, silovanjima, bombardovanjem pokusali su rijesiti svoj status i oni su Dejtonskim sporazumom dobili u Bosni republiku, drzavu su dobili. Ukoliko se status svih nesrpskih naroda u Jugoslaviji ne rijesi, svih nas koji smo se borili demokratski i mirnim putem, koji smo cuvali mir, onda bi to bila losa poruka za covjecanstvo.

Jozef Kasa: Ja takodje smatam da se ne moze i ne sme izdvajati samo albansko pitanje, nego se u kompleksu mora rijesiti pitanje svih nacija koje zive u Jugoslaviji. Izdvajanje samo jednog problema bi moglo prouzrokovati stetu za druge narode koji zive na ovom prostoru. Smatram da se to mora raspraviti i resiti u istom paketu za sve narode koji ovde zajedno zive.

Omer Karabeg: Gospodine Ugljanin, da li vi prihvatate status nacionalne manjine?

Sulejman Ugljanin: Nama, nazalost, jos uvijek nije odredjen nikakav status. Ovaj postojeci ustav tretira samo srpski i crnogorski narod. Drugo, jos uvijek nije definisan status drzave Bosne i Hercegovine. Ukoliko bi Bosna i Hercegovina bila nacionalna drzava Bosnjaka, onda bi mi bili njihova manjina. Medjutim, vidite i sami da tu postoji veliki problem izmedju tri naroda koji zive u Bosni i Hercegovini. Oni definisu svoj status. Bosnjaci su kao narod uzeli u svoje ruke da rijese svoj status unutar Republike Bosne i Hercegovine. Mi kao Bosnjaci koji zivimo u Saveznoj Republici Jugoslaviji zelimo takodjer rijesiti svoj status. Mi smo dio bosnjackog naroda. To je istorijska cinjenica. Sto se tice Sandzaka, istorijski se zna da smo mi autohton narod u Sandzaku. Zbog toga mi insistiramo na rjesenju naseg ustavopravnog statusa u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

U proteklih pet godina da se ne vracamo nazad u istoriju, u Sandzaku je, uz granicu sa Bosnom, pedeset i jedno selo etnicki ocisceno, iako kod nas nije bilo rata. Desile su se tri masovne otmice - u Sjeverinu, Bukovici, Strpcima. Preko 17.000 ljudi maltretirano je od strane vojske i policije. Republicke vlasti nas maltretiraju, hapse, kidnapuju, ubijaju, a jugoslovenske vlasti kazu da nam garantuju, navodno, neka prava. Nas je princip definisan na referendumu za autonomiju Sandzaka. Mi trazimo, u skladu sa nasim memorandumom, da Sandzak bude jugoslovenska autonomna pokrajina uz medjunarodne garancije, kako smo istakli na medjunarodnoj konferenciji o bivsoj Jugoslaviji.

Omer Karabeg: Gospodine Kasa, da li vi prihvatate polozaj nacionalne manjine?

Jozef Kasa: Mi smo jednostavno gurnuti u taj corsokak da imamo osecaj nacionalne manjine. Medjutim, i mi smo deo jednog naroda, madjarskog naroda, ali zivimo van granica maticne zemlje. Tako da nikako ne mogu da se osecam kao manjina. Manjina smo na ovim prostorima, medjutim, deo smo jedne zajednicke kulturne i nacionalne celine. Mi na ovim prostorima zivimo vise od hiljadu i sto godina, mi smo kod kuce. Nas je drzava napustila Trijanonskim sporazumom, tako da smo gurnuti u polozaj nacionalne manjine. Medjutim, ne prihvatamo polozaj drugorazrednog gradjanina zemlje u kojoj zivimo. Mi ovoj zemlji zelimo napredak. Mi joj zelimo prosperitet. Samo nas treba pustiti da aktivno saradjujemo u tom pravcu, a ne da nas ignorisu, da nas teraju sa vekovnih ognjista, da nam ne dozvoljavaju upotrebu maternjeg jezika i tako dalje.

Omer Karabeg: Gospodine Ugljanin, koji bi bili vasi maksimalni, a koji minimalni zahtevi, kada je u pitanju polozaj Muslimana Bosnjaka u Jugoslaviji?

Sulejman Ugljanin: Mi smo to upravo definisali u nasem memorandumu o uspostavljanju specijalnog statusa za Sandzak. To znaci - autonomija Sandzaka, kako se navodi, izjasnio u oktobru 1991. godine. Znaci, Sandzak kao jugoslovenska autonomna pokrajina i da se definise status bosnjackog naroda ustavom Jugoslavije, Srbije i Crne Gore. To je upravo ono u cemu mi od pocetka ne mijenjamo stav. Znate, kada su Srbi u Kninskoj krajini proglasili republiku, mi smo i dalje bili za specijalni status. Svugdje je bilo promjena u politickim stavovima, medjutim nas je narod ostao na tome da je specijalni status minimum za nas opstanak. To je, znaci, autonomija Sandzaka koji u istorijskom, etnickom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom smislu predstavlja jednu cijelinu. Ja ne znam sta bi bio minimum. Mozda bi minimum bio da Jugoslavija ima dva doma - vijece naroda i vijece gradjana, pa da bosnjacki narod u cijeloj Jugoslaviji moze stititi svoja nacionalna prava u tom vijecu naroda. To bi, mozda, bio minimum.

Omer Karabeg: Gospodine Kasa, koji bi bili vasi maksimalni, a koji minimalni zahtevi?

Jozef Kasa: Mislim da ne bi trebalo razgovarati o maksimumu ili minimumu. Naime, radi se o ljudskim pravima, o kolektivnim pravima naroda koji sebi postavljaju cilj da budu ravnopravni sa narodima sa kojima zive na istoj teritoriji. Upotreba maternjeg jezika, skolovanje na maternjem jeziku, informacije na maternjem jeziku, kulturne institucije na maternjem jeziku, cuvanje nacionalnog identiteta, to je pravo svakog naroda, ne samo Madjara, ne samo Muslimana, ne samo Albanaca, nego svih naroda. To pravo mora da se u svakodnevnom zivotu ostvaruje, to mora biti i minimum i maksimum.