Propast ekonomije "jakog lidera"

"Reformska struja" medju srpskim socijalistima navodno je ponovo zadobila naklonost samog Predsednika. To znaci da ce se nastaviti rad na izradi novog zakona o "svojinskoj transformaciji", koji se cesto naziva i zakonom o privatizaciji, dok ce "tvrda struja" organizovati narednu izbornu pobedu

Pise: Dimitrije Boarov

Ima neke djavolje pravde u tome sto ce upravo Milosevicevi socijalisti napokon biti prinudjeni da se suoce sa neophodnoscu temeljne "antisocijalisticke" sistemske promene u Srbiji, dakle sa problemom koji su odlagali desetak godina i zbog koga su rasturili jednu vecu drzavu, nacifikovali jednu internacionalisticku ideologiju, zaratili sa celim svetom, kriminalizovali i raspustili jedan uhodan drzavni aparat i siromastvom ponizili najsiri krug gradjana, pa i vecinu svojih pristalica. Za srpski kapitalizam nema ko drugi da se zauzme, "demokratska opozicija" se ponovo zabavlja necim drugim, a drzava je nelikvidna vec mesecima, u stvari je u bankrotu.

Naravno, u tom suocavanju sa definitivnim slomom socijalistickog tipa "socijalne drzave" socijalisti se i dalje ne predaju i gledaju da u tim "reformskim promenama" opet sacuvaju vlast - do nekih boljih vremena. Ali nesto temeljno ipak moraju da menjaju, jer opsta situacija u Srbiji je nadalje neizdrzljiva. U najkracem, kao sto su 1993. godine "reformisali" propali dinar tek kada su shvatili da je drzava jednostavno ostala bez prihoda, tako sada nevoljno krecu o "svojinsku transformaciju" - jer je drzava opet ostala bez para. Nema vise sta da se prerasporedjuje po komitetima, glavnim i koordinacionim odborima, a to je bila sustina socijalizma.

Srpska privreda je pocela ubrzano da propada jos krajem sedamdesetih godina, u fazi "samoupravnog sporazumevanja i drustvenog dogovaranja", a dotucena je devedesetih - tokom "nacionalne revolucije", jugoslovenskog rata i svetskih sankcija, pa vecito privilegovanu "drustvenu nadgradnja" vise nema ko da izdrzava. A nema ni kontinuiranih stranih kredita i svetskih "strategijskih investicija". Jedan pretenciozan sistem "ofanzivnog razvoja" i "svedske nadgradnje", prvo oslonjen na nikakvu "samoupravnu produktivnost", a potom na suludu tezu o prosperitetnim ekonomskim performansama "jedinstvene i jake Srbije", sa "nacionalnim liderom" na celu, urusio se poslednjih meseci do poslednjeg kamena.

Prvo je propala vojska - sa hiljadama generala, hiljadama aviona i tenkova, hiljadama oficiriskih stanova, i luksuznih hotelskih soba po Kuparima, Duilovima, Tarama itd. Zatim je propala stalno dotirana vojna "namenska industrija" (za koju je cak radio poseban odeljak centralne emisione banke), a tu propast je samo rastegao jugoslovenski rat. Kad je prosle godine krenuo strajk "kragujevackih oruzara", videlo se da je "srpsko razoruzanje", na koncu konca, posledica ekonomske katastrofe.

Zatim se srusio citav sistem penzionog osiguranja, koji zapravo nikad i nije bio postavljen na stvarne kapitalne i novcane osnove, vec je uvek bio samo jedan drzavni fond, iz koga se uzima ili se u njega nesto naliva - prema tekucim potrebama drzavne politike. Taj penzioni sistem bio je nacifran hiljadama raznovrsnih prava, iz njegovih fondova se naveliko negde investiralo, poslovne banke su godinama vrtile njegov kapital, svako je mogao u boracku ili prevremenu penziju bez ikakve stvarne veze sa doprinosima koji su placani penzionim fondovima. A u poslednje vreme, iz raznih politickih potreba, licitiralo se kojim procentom penzije treba da prate licne dohotke, bez ikakve veze sa ekonomskom snagom privrede i stvarnom uposlenoscu i produktivnoscu zaposlenih, itd. Kad je propala cela privreda, sve se to srusilo i drzava vec sest-sedam godina svake dve tri nedelje trazi vanredna resenja za isplatu milion i po penzija.

Potom su poceli strajkovi prosvetara, kao poslednji odjeci sloma citavog velikog "sistema socijalistickog obrazovanja". Niko se nije usudio da kaze uciteljima i profesorima, ni zimus, kada su strajkovali sa najvise ogorcenja, da Srbija sa manje od 1.000 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, pod ovim sistemom i sa ovim tipom politickog i privrednog rukovodjenja, na ovom stratistu proizvodnog kapitala - jednostavno ne moze da obrazuje svu svoju decu, ne moze da izdrzava pet-sest univerziteta, ne moze pristojno da plati desetine hiljada doktora nauka (njihove svetske simpozijume, zvucne svetske diplome, strucna usavrsavanja, standard svakog evropskog intelektualca) - makar koliko to bilo potrebno, lepo i, na dugi rok, korisno.

Sada su poceli i strajkovi u zdravstvu - a mogli su poceti poodavno. Jer, "besplatno i svakom dostupno zdravstvo" je, kao i sve ostalo, propalo odavno, zajedno sa privredom, sa platama zaposlenih i doprinosima koji se na njih naslanjaju. Jednog trenutka montirana iluzija da jedna neproduktivna i siromasna zemlja, sa industrijom bez proizvodnje, poljoprivredom bez kapitala, bankama bez zdravih plasmana, menadzerima bez znanja i morala - moze presadjivati srca i bubrege, pratiti vrhunsku medicinsku tehnologiju i placati jednu razmazenu farmaceutsku industriju (koja je naplacivala debele marze na uvozno znanje) - trajala je i traje do ovih dana. Takvo zdravstvo, taman da se svi doktori upisu u JUL ili preuzmu SPS funkcije, jednostavno vise ne moze da opstane, jer je srpska privreda neproduktivna. Ne moze da zaradi ni za zdravlje.

Nijednu od ovih oblasti srpski socijalisti sa Milosevicem na celu - nisu ni pokusali da reformisu. A i da su pokusali, ne bi islo. Jer nisu promenili temeljne politicke i drustveno-ekonomske osnove sistema. Otud ova tekuca paraliza. Sve je stabilno, sve stoji, nista se ne menja, nista se ne dogadja i nista ne funkcionise. Ceka se cudo. Na primer, "da Sloba proda Postu za dobre pare".

Kao pred nekom velikom oglasnom tablom, sede i ovoga maja gradjani i seljaci Srbije pred televizorima i cekaju kada ce biti objavljeno koji ce deo februarske, novembarske ili januarske plate ili penzije, decjeg ili invalidskog dodatka ili drzavnog duga za voce ili repu - biti uskoro isplacen. Vlast sa ekrana obecava da ce taj i taj deo, toga i toga, od tada i tada - biti isplacen kad borba protiv kriminala i sive ekonomije dâ jos vece rezultate, kad carina uhvati svercere, kad poreznici pronadju novac kod poreskih obveznika, kad banke bez novaca kupe drzavne obveznice, kad fabrike bez kapitala i trzista, bez sirovina i tehnologije - prorade i uplate poreze i doprinose u drzavnu kasu, penzioni ili socijalni fond.

Samo najnestrpljiviji organizuju strajkove, pisu transparente, sazivaju konferencije za stampu, izlaze pred Vladu Srbije, formiraju delegacije koje ulaze u ministarske kabinete - da pokusaju nesto da iscede od onoga sto im spada po ovom ili onom kolektivnom ugovoru ili pravilniku, procenat ovaj, koeficijent onaj, osnovica ta i ta.

Sve to, naravno, ne vodi nikuda. Marjanovicevoj ekipi u Republickoj vladi sve je teze da sanira svaki novi masovni strajk budzetskih korisnika, da izvede vec poznatu igru prividnog popustanja, interventnog sitnog potkupljivanja i krupne prevare. Vlada u tom smislu i ne moze mnogo vise, jer je za puku tekucu potrosnju vec opremljena svim legalnim i nelegalnim ovlascenjima - no, ni to ne pomaze. Ona samostalno preraspodeljuje svaki raspolozivi dinar koji pronadje kod elektroprivrede, naftasa, poste i svih drugih javnih preduzeca i poslovnih banaka (navodno akcionarskih drustava, ciji su kvazideonicari preduzeca u drustvenoj svojini). U Novom Sadu je vec cuvena zgoda da je generalni direktor jedne velike paradrzavne banke jednog jutra i sam bio iznenadjen sto nece moci da podeli najavljene plate sebi i osoblju - jer su, bukvalno preko noci, sa racuna njegove banke jednostavno izvetrile sve pare po nalogu "odozgo".

Na hiljade relativno dobro placenih cinovnika i radnika Naftne industrije Srbije godinama je vec lepo sviklo na hronicnu blokadu ziro racuna svojih preduzeca unutar najvece srpske kompanije - jer je drzava uvek nasla nacina i vremena da u nekom trenutku finansijskog predaha "otkoci" te racune na nekoliko sati, te podeli plate i izvrsi najnuznije ili pak privilegovane isplate podobnim poveriocima. Sada kada je i njima plata okasnila, jer je drzava sa parama od benzina pokrila nesto drugo (sto se nezgodno poklopilo sa pompeznom proslavom pedesetogodisnjice "Jugopetrola") - i oni pripremaju strajk upozorenja. Navodno, tesko im pada politika depresiranih cena derivata, muce ih gubici, zabrinuti su oko razvoja. (Istovremeno, recimo to uzgred, u periodicnim ciklusima, grupe odabranih direktora ove kompanije, prinudjene su da na sedmodnevnim kursevima menadzmenta u Parizu, u domacoj organizaciji, razglabaju o prednostima otkrivanja tople vode na svetskom trzistu.)

Cak i ako vec ovde zaustavimo redjanje tekucih ilustracija finansijske nemoci drzave (a tek smo poceli) da nastavi odrzavanje privida da je vladajuca elita u stanju da i dalje organizuje javne sluzbe i drustveni i ekonomski zivot u Srbiji, skoro da i nije potrebno postaviti pitanje zbog cega se ovih dana zaokruzuje kakav-takav paket "reformskih promena" u disponiranju drzavnom svojinom (koncesije, sistem veza) i zbog cega je "reformska struja" medju srpskim socijalistima, navodno, ponovo zadobila naklonost samog Predsednika. A to znaci da ce se nastaviti rad na izradi novog zakona o "svojinskoj transformaciji", koji se cesto naziva i zakonom o privatizaciji, dok ce "tvrda struja" organizovati narednu izbornu pobedu.

Srpska socijalisticka superstruktura vise nema kud - otud Reforma. Jos neko vreme mogla bi se izdrzavati od "rasprodaje" javnih preduzeca, ukoliko strani, evropski kupci smognu hrabrosti da ignorisu americki "spoljni zid" sankcija. No, i ta rasprodaja nemoguca je bez izgradnje sistema "privatne privrede". Zato je sada sklopljen trougao interne privatizacije, koncesija i prodaje drzavnih preduzeca. Socijalisti grade sebicnu strategiju "svojinske transformacije" koja bi trebalo da im omoguci da ocuvaju dominaciju nad kapitalom. Ali i to je bolje, i za njih, pa i za nas, nego da su se opredelili za klasicnu politicku diktaturu.

Opozicione stranke u prvim reagovanjima na inicijative socijalista jos ne pokazuju da su spremno docekale zaokret u njihovoj politickoj strategiji. Neki opozicioni politicari (i akademici) vec pocinju da tamburaju o nekakvom "vazalnom odnosu" prema strancima, koju bi svojinska strategija socijalista navodno nametnula Srbiji. Drugi se vracaju na Ravnu goru, na kojoj se i ne moze govoriti o tako banalnom problemu "svojinskih odnosa", vec samo o svetinji "decentne monarhije" i nekom bradatom problemu nacionalnog pomirenja. Treci su otkrili cari sluzbenih putovanja, pa po svetskim metropoloma traze resenje za beogradske probleme i tamo sa ljubaznim domacinima uz komunalna pitanja raspravljaju i o "stabilnosti regiona", itd.

Po svemu tome izgleda da svojinska reforma verovatno nece biti predizborna tema broj jedan, makar koliko to bilo logicno. Ili ce ona to biti - sa paradoksalno izmenjenim ulogama. Socijalisti ce se, recimo, hvaliti borbom za efikasni kapitalizam i sirice "svojinsku iluziju" ljudima koji vise nista nemaju - a opozicija ce ponovo zagrevati nacionalna osecanja i zaigrati na strah od promena, pricace egalitaristicke price, obecavati velike plate i redovne penzije i raspredati o socijalnoj pravicnosti. Svaka raspodela uloga je moguca, zanr je uvek isti, replike su tipizirane i vec vise puta razradjene, a srpskim politicarima i sa jedne i sa druge strane - izgleda da je i svejedno. Vazno je da predstava ima dovoljno glavnih uloga. Ostaje samo problem prazne blagajne.