UPUTSTVO ZA CITANJE SRPSKE SVOJINSKE STRATEGIJE

Zakon o koncesijama stranom ulagacu jasno oguljuje ugovornog partnera, samu drzavu, koja se kasnije tesko moze izgovarati da je "saglasnost volja" kod zakljucenog posla postignuta nekom zabludom ili sa kakvom drugom pravnom manom

Srpski drzavni vrh napokon je obelodanio glavne karte svoje strategije "svojinske transformacije". Posle odluke da se dovrsi Radna verzija zakona o svojinskoj transformaciji (donete u Milosevicevom stabu) i nakon usvajanja Zakona o koncesijama i izmena Zakona o sistemima veza u Skupstini Srbije (13. maja) dosta jasno se vide konture koncepcije unovcavanja drzavne i nominacije drustvene svojine, za koju se opredelila vladajuca politicka koalicija socijalista i levicara. U najkracem, vladajuca elita odlucila se da privredu pretrpanu gubicima prepusti unutrasnjoj privatizaciji, a da nacionalna ekonomska bogatstva i profitabilne oblasti privredne infrastrukture sama iznese na prodaju stranim investitorima - i to bez javnog "raspisa i konkursa", dakle po pogodbi.

No, i te "sebicne odluke" bolje su od nikakvih - to jest, svaka organizovana privatizacija bolja je od spontane, a prodaja infrastrukture stranom kapitalu bar ce privrednu osnovu spasiti od daljeg propadanja. Inace, spomenuta "tri oslonca" srpske svojinske transformacije sklopljena su dosta logicno. Posto unutrasnja, spora i interna privatizacija nije atraktivna za strani "svezi" kapital i posto je srpski pravni poredak (a narocito mehanizam zastite svojine) u velikom kvaru i sa losom reputacijom, pa u sigurnost ulozenog novca i dugovecnost svojih privatnih prava i ovlascenja niko ozbiljan nema razloga da veruje - bilo je nuzno hitno doneti novi Zakon o koncesijama. Taj zakon, naime, stranom ulagacu bar jasno ogoljuje ugovornog partnera, samu drzavu, koja se kasnije tesko moze izgovarati da je "saglasnost volja" kod zakljucenog posla postignuta sa nekom zabludom ili sa kakvom drugom pravnom manom.

Koncesije marginalne

Prema stanju stranih ulaganja u "postsocijalisticke zemlje" pocetkom 1995. godine ( u Cesku, Bugarsku, Poljsku, Estoniju, Rumuniju, Madjarsku, Rusiju, Slovacku, Sloveniju i Ukrajinu), i to onih ulaganja koja ce biti efektuirana u roku od pet godina - od ukupno 17,2 milijarde dolara, samo 98 miliona dolara, dakle samo 0,5 odsto, angazovano je putem ugovora o koncesijama. Najrasireniji oblici ulaska stranog kapitala na srednji rok u ove zemlje bili su kupovina udela u preduzecima (5,6 milijardi dolara) i zajednicka ulaganja (4,2 milijarde dolara).

Slicno je minorno ucesce koncesija cak i kod klasicnih dugorocnih "strategijskih investicija" stranaca u istocnoevropske zemlje. Tako u pokrenutim dugorocnim investicijama stranog kapitala u prvoj fazi tranzicije - od oko 118 milijardi dolara, samo 550 miliona dolara, to jest manje od 0,5 odsto, ulozeno je kroz koncesione poslove. Kod dugorocnih poslova najpopularnija su zajednicka ulaganja (joint-ventures) preko kojih je angazovano vise od 27 milijardi dolara.

Ovi podaci ipak ne bi trebalo potpuno da obeshrabre ocekivanja da ce se neko iz sveta zainteresovati bar za glavne drumske i zeleznicke komunikacije u Srbiji, jer su ti pravci deo evropskih magistrala i zanimljivi su cak i kad prolaze kroz pravno nesigurne i politicki nepristupacne krajeve. Mnogo je veci problem sto toliko ugledan strucnjak za medjunarodnu ekonomiju, kakav je dr Oskar Kovac, za republickom skupstinskom govornicom unapred iznosi strah da ce Marjanovicev kabinet koncesije ponuditi po niskoj ceni, to jest kaze da "Vlada ne treba da se ustrucava pri utvrdjivanju koncesione naknade".

Pogodbe sa kanabeta

Sve to ne znamo pouzdano. Jer svi su pregovori oko privatizacije telefona i telekomunikacija sa srpske strane obavijeni velom tajnosti. Ta tajnost je sada i ozakonjena izmenama Zakona o sistemu veza, novom normom da srpske postanske akcije ne moraju preko "javnog poziva na upis i uplat" biti prvo ponudjene Srbima i ostalim gradjanima Srbije, to jest mogu biti "po pogodbi" prodate strancima i sa cuvenog kanabeta u Predsednistvu Srbije.

Ako se na kraju ponovo vratimo na novi Zakon o koncesijama valja skrenuti paznju i na to da je vec i samim njegovim usvajanjem u Skupstini Srbije okoncan visegodisnji pritisak Beograda na Podgoricu da se koncesiona oblast regulise saveznim zakonodavstvom. Taj pritisak bio je motivisan teznjama da se "dinamicnom" crnogorskom premijeru Milu Djukanovicu ne dozvoli da (samostalno) "rasproda" crnogorsku jadransku obalu. Sada je dogorelo do nokata pa Srbija mora da zuri da proda nesto sa "sopstvenog mesa" i ne moze da ceka da se "jugoslovenska tezga" za prodaju atraktivnih resursa uredi onako kako su snage u njenom vrhu zamisljale.

D. Boarov