KOJI BI IZBORNI SISTEM BIO NAJPOGODNIJI ZA NASE USLOVE

Milorad Gajic

Sve ozbiljne analize savremenih izbornih sistema u Evropi sazete su u vec poznatoj komparativnoj sintezi: "dok proporcionalni izborni sistem proizvodi paralizu, vecinski proizvodi katalizu". Naime, do sada objavljena istrazivanja u toj materiji vode istim ili bar vrlo slicnim ocenama. Proporcionalnom sistemu se priznaje da najvernije odslikava izrazenu volju birackog tela rasporedom poslanickih mandata u srazmeri sa osvojenim brojem glasova. Ali se toj pravicnosti odmah dodaje sve ono sto takav izborni sistem svojim uzrocno- posledicnim lancem proizvodi. Tu se najpre misli na prisustvo velikog broja partija u skupstini i nestabilnu izvrsnu vlast koja prirodno izvire iz multipartijskog sistema vlasti. Prevedeno, to znaci da sudbina izabrane vlade nije vezana za trajanje poslanickog mandata vec se njen opstanak resava na nivou efemernih politikantskih pogadjanja u kojima najcesce male poslanicke grupice, poput jezicka na vagi, imaju odlucujucu rec. Tako se u praksi, nevezano za predizborna programska obecanja, politika vodi "na parce" i od danas do sutra.

Nasuprot tome, vecinski izborni sistem po pravilu favorizuje velike politicke formacije na racun malih i novih stranaka, ali sigurno pojednostavljuje politicku scenu time sto proizvodi dvopartijski ili bar dvoblokovski sistem vlasti, pri kome je smenjivost vlade vezana uglavnom za trajanje poslanickih mandata. Tako stabilna, izvrsna vlast raspolaze dovoljnim vremenom da se iskaze, a biraci imaju realnu mogucnost da provere verodostojnost njenih izbornih obecanja. O sudbini vlade odlucuje biracko telo na izborima svake cetvrte godine, a ne poslanici u Skupstini, bez posledica po opstanak svog poslanickog mandata.

Istina, na evropskoj levici, proporcionalni izborni sistem uvek je ocenjivan kao sinonim pravicnosti, navodno zato sto je u parlamentu verno odslikavao izrazenu volju glasackog tela, ali jos vise zato sto je socijalistima pocetkom veka, kao narastajucoj politickoj snazi, omogucavao ulazak u parlament. Boreci se od pocetka protiv vecinskog sistema, socijalisti su ga pobijali kao elitisticki i reakcionaran i to najvise argumentom da se njime onemogucuje izbor celovitog programa i politicke stranke koja ga nosi, vec se biraju ljudi kao pojedinci koji zastupaju lokalne interese svoje izborne jedinice, a ne interese drustva u celini. Praksa i vreme, medjutim, pokazali su nesto drugo.

Najpre, ne treba izgubiti iz vida jednu vaznu cinjenicu. Naime, vecinski izborni sistem, jednonominalni, svejedno da li jednokruzni ili dvokruzni, sa dvopartijskim ili bar dvoblokovskim sistemom vlasti, kao svojim logicnim proizvodom, u osnovi je najuspesnijih drzava ovoga veka, dok je, nasuprot tome, proporcionalni sistem, sa svojim obaveznim multipartijskim koloritom, u osnovi glavnih gubitnika. Setimo se samo vajmarske Nemacke ili francuske Cetvrte republike. Jedino su skandinavske zemlje i Holadnija primer drzava u kojima je proporcionalni sistem uspevao, ali najverovatnije zato sto je njima svojstveno izostreno osecanje za pravicnost islo zajedno sa njihovim natprosecno razvijenim osecanjem gradjanske i politicke odgovornosti za zajednicu u kojoj se zivi.

Nas vazeci izborni sistem, iako proporcionalan, tako je nesrecno skrojen da proizvodi nepodnosljivu nepravdu, umesto ocekivanog pravicnog odslikavanja izrazene izborne volje glasackog tela. Moze li se govoriti o pravicnoj zastupljenosti u Skupstini ako je za izbor jednog poslanika SPS potrebno u proseku 12 hiljada glasova, a za izbor jednog poslanika DSS svih 30 hiljada. Ili pominjati primer sa izbornom jedinicom Pristina, u kojoj je od mogucih 24 mandata SPS osvojila 21 poslanicko mesto i to sa ukupno 59 hiljada glasova, sto znaci da ja dobila jedno poslanicko mesto na na tri hiljade osvojenih glasova. Dodajmo da ni tako drasticna nepravda nije bila dovoljna da SPS osvoji skupstinsku vecinu potrebnu za obrazovanje vlade, vec je ta vecina isfabrikovana tako sto su poslanicima SPS prisli poslanici izabrani glasovima opozicije i na bazi programa suprotnog programu Socijalisticke partije. Jezicak na vagi koji odredjuje sudbinu vlasti moguc je samo u Skupstini u kojoj zbog proporcionalnog izbornog sistema ima mesta i za najmanje stranke, kao sto je to bio slucaj sa Novom demokratijom, koja je dobila svoja poslanicka mesta kao clan DEPOS, a onda obezbedila vladu socijalistima.

Za nas korektno postavljen problem lezi u odgovoru na pitanje: da li je moguce pronaci takav model izbornog sistema kojim bi bila onemogucena, ili svedena na najmanju meru, deformacija izborne volje glasackog tela od mere da broj osvojenih mandata u Skupstini bude u suprotnosti sa izrazenom voljom glasaca. Napomenimo cinjenicu da je prilikom zadnjih izbora za republicku Skupstinu SPS dobila 123 poslanicka mesta, a stranke sadasnje koalicije "Zajedno" na priblicno isti broj glasova dobila samo 81 poslanicko mesto. Istovremeno, treba, uz obezbedjenje vise pravicnosti u dobijanju poslanickih mesta proporcionalno broju osvojenih glasova, naci put i nacin da se izbegne i upadanje u drugu krajnost koju proizvodi ta veca pravicnost kroz multipartijsku paralizu vlasti.

To izgleda moguce postici ako se u postojeci proporcionalni sistem unesu elementi vecinskog izbornog sistema, ali tako da se istovremeno i sacuvaju dobre strane i vecinskog i proporcionalnog sistema i izbegnu njihove lose posledice. U tom cilju, u svakoj izbornoj jedinici bilo bi jednostavno omoguceno udruzivanje lista radi sabiranja osvojenih glasova u zajednicki broj kome pripadaju mandati kao jednoj jedinoj listi. Dovoljno vreme pre izbora, programski srodne stranke bi se sporazumele oko minimalnog zajednickog programa, koji bi bio dobro poznat glasackom telu i koji bi bio sproveden u zivot u slucaju osvajanja skupstinske vecine i obrazovanja zajednicke vlade. Na taj nacin glasacko telo bi biralo izmedju dva, najvise tri primenjiva politicka programa koji se u bitnom razlikuju jer su proizvod dve razlicite vizije drustvenog uredjenja i dva razlicita odgovora na glavne izazove vremena u kome zivimo, ne mesajuci u taj izbor pitanja od manjeg, prolaznog i dnevnog znacaja.

Treba, dakle, poci od onoga sto je kod nas realno. A to znaci da cinjenice da posle sloma tzv. "izgradnje socijalizma" politicku klasu, koja sada aktivno radi na toliko mucnoj tranziciji politickog sistema ka demokratskom visestranackom drustvu i trzisnoj ekonomiji, cini na jednoj strani politicki personal bivseg rezima okupljen oko SPS i na drugoj strani opozicioni blok, stranacki iscepan na bezbroj delova, ali koji iskreno radi na uspostavljanju otvorenog i uredjenog drustva. Prema tome, postoji realna podela na nostalgicare bivseg socijalistickog rezima, koji se svim sredstvima odrzavaju na vlast i na one koji veruju u neideolosku i pravnu drzavu u kojoj, konacno, sila biva upotrebljena iskljucivo u sluzbi zakona, a ne obrnuto, zakon u sluzbi sile.

Tako bi politicku utakmicu organizovali izmedju dva ili najvise tri politicka bloka na pitanjima od kapitalnog znacaja, zapostavljajuci sve one razlike koje inace postoje unutar svakog bloka, a koje su od sekundarnog znacaja u odnosu na ona glavna. Naravno, ovde se stavljaju u stranu cisto licne netrpeljivosti i narcisoidna opterecenja pojedinih lidera koji nisu dorasli da osecanje nacionalne odgovornosti stave iznad svojih licnih ambicija.

Cisto tehnicki, sistem bi omogucio da svaka stranka (ili grupa gradjana) istakne svoju listu na onoliko kandidata koliko se bira u doticnoj izbornoj jedinici. Izborne liste bi imale pravo da se udruzuju po nekom svom prethodnom javno oglasenom sporazumu o zajednickom delovnju u Skupstini i obrazovanju zajednicke vlade u cilju sprovodjenja zajednickog programa. Izborne liste koje se tako udruzuju nosile bi u svom zaglavlju jasnu oznaku sa kojom od lista se udruzuju.

Osvojeni poslanicki mandati bi se dobijali na sledeci nacin:

1. Izborna lista koja bi dobila nadpolovicnu vecinu vazecih glasova osvojila bi sve poslanicke mandate svoje izborne jedinice.

2. Ako ni jedna od lista nije dostigla nadpolovicnu vecinu, ali udruzene liste imaju u zbiru svojih osvojenih glasova vise od polovine vazecih glasova, one su osvojile sve raspolozive poslanicke mandate, pa ih zatim izmedju sebe dele prema osvojenom broju glasova za svaku listu pojedinacno, a po pravilu najjaceg proseka.

3. Za slucaj da ni udruzene liste nemaju vecinu glasova, mandati se dele izmedju svih lista koje su osvojile vise od pet odsto (donji prag) od vazecih glasova, a proporcionalno osvojenom broju glasova za svaku listu ali tako da udruzene liste dobijaju onoliko mandata koliko im pripada na zbir njihovih zajednickih glasova i po praivlu najjaceg ostatka. Zajednicki osvojen broj mandata udruzene liste bi delile izmedju sebe prema broju osvojenih glasova za svaku listu uzetu pojedinacno.

4. Pravo na udruzivanje daje se samo onim strankama koje su istakle svoje lsite najmanje u dve trecine izbornih jedinica, sa ciljem da se izbegne udruzivanje na bazi regionalnih zahteva.

Prednosti koje stranke sticu ovim sistemom su mnogostruke. Najpre, udruzivanjem, ni jedna od udruzenih ne bi gubila svoj stranacki identitet. Drugo, broj poslanickih mandata koji bi svaka stranka osvojila tacno bi odgovarao broju dobijenih glasova, pa time ni jedna od udruzenih ne bi gubila glasove u izbornim jedinicama u kojima nije dostigla donji prag od pet odsto glasova. Bila bi tako ocuvana odlika pravicnosti proporcionalnog sistema. Trece, glasackom telu bilo bi omoguceno da svojim glasanjem odredjuju pre izbora sastavljenu vladu sporazumom udruzenih, kao i stabilnost izvrsne vlasti i primenu programa vlade obecanog pre izbora, pod pretnjom da eventualno nepostovanje obecanog bude na sledecim izborima sankcionisano otkazom ranije datog glasackog poverenja. Pema tome, odrzale bi se prednosti vecinskog sistema koje toliko fale kod proporcionalnog sistema.

Treba imati u vidu i cinjenicu da je sudbina malih ili novih stranaka koje se ne bi udruzivale sa drugim listama nije toliko vezana za tip izbornog sistema koliko za geografsku rasprostranjenost svojih glasaca. Mala ili nova stranka zadrzava sve svoje sanse tamo gde su joj glasaci skoncentrisani na manji geografski prostor. Zato ni albanska, ni madjarska nacionalna manjina ne bi ovim sistemom bile ostecene.

(Autor je advokat iz Beograda)