PROMOCIJA MEDIOKRITETSTVA I ODRZAVANJE RASPROSTRANJENOG SISTEMA LAZNIH VREDNOSTI

Siromasnim zemljama ostaje da kaskaju za razvijenim svetom i da s opravdanim odusevljenjem proslave svaki doprinos nauci potekao iz sopstvene sredine. Pri tome se nacionalni ponos obicno pothranjuje preuvelicavanjem i gubitkom osecanja mere. Na mitomaniji smo sazdali citavu jednu uporednu stvarnost

Pise: Zoran Radovanovic

Pre mnogo godina, kao mlad docent, glasno sam se cudio sto je dat publicitet izboru jednog naseg poznatog matematicara za clana Njujorske akademije nauka. Receno mi je: "Ma sta ti pricao, on je clan te Akademije, a ti nisi". Lekciju sam savladao, uplatio sam clanarinu (u to vreme 30 ili 40 dolara) i postao "akademik". (Istini za volju, osnovni motiv mi nije bio da se izjednacim sa matematicarem, vec da dodjem do publikacija cija je vrednost, procenjivao sam, premasivala iznos clanarine).

Pominjane bibliografske ustanove dodeljivale su mi neke bombaste ali bezvredne titule (npr. Depitdz Governor, American Biographical Institute Research Association). Vodio sam jedino racuna o dve stvari: da troskove izbora ne snosi ova siromasna zemlja i da mi se te banalnosti ne nadju u sluzbenoj biografiji. I svi ostali primeri zasnovani su na ponudama koje sam dobijao (recimo, Ambassador's program) i od kojih sam neke prihvatio (National Geographic Societdz).

Pohodio sam vise desetina naucnih skupova i druzio se s nasim svetom. Dvadesetak puta sam drzao predavanja po pozivu (bez znakova navoda). Bio sam i privremeni savetnik Svetske zdravstvene organizacije.

Dakle, ne moze mi se prebaciti da patim od "sindroma kiselog grozdja". Kvalifikovan sam da sistem kritikujem "iznutra".

Banalna je istina da je, opste uzev, naucni nivo jedne sredine srazmeran stepenu njenog drustveno-ekonomskog razvoja. Izuzeci od ovog pravila mahom su anegdotskog karaktera i obicno se odnose na pojedince koji su bar deo svog skolovanja i/ili radnog veka proveli u poznatim svetskim nastavno-naucnim centrima.

Siromasnim zemljama ostaje da kaskaju za razvijenim svetom i da s opravdanim odusevljenjem proslave svaki doprinos nauci potekao iz sopstvene sredine. Pri tom su neizbezna i preterivanja, ali se nacionalni ponos obicno pothranjuje preuvelicavanjima koja samo u razumnom stepenu prelaze granice realnog.

Nasa posebnost u tom pogledu, kao i u mnogo cemu drugom, sadrzana je u potpunom gubitku osecanja mere. Na mitomaniji smo sazdali citavu jednu uporednu stvarnost. U njoj se, medju silnim "serdarima" i "vojvodama", gube retki pojedinci za koje se zaista nesto zna i van granica ove zemlje. "Svetski poznatim naucnicima" proglasavaju se gradjani koji nikada nisu nista suvislo objavili u publikacijama dostupnim medjunarodnoj naucnoj javnosti pa su, razumljivo, potpuni anonimusi van podrucja koje informativno pokrivaju domaci mediji. Kredibilitet ovih osoba ne jaca ni kada im se "misli" stampaju na stranim jezicima o drzavnom trosku jer takav propagandni materijal ostaje van interesa ozbiljnih ljudi.

Mnogi nosioci nasih najvisih akademskih zvanja jedva bi zadovoljili kriterijume elementarne strucnosti cak i u nama susednim zemljama, o razvijenim sredinama da se i ne govori. U tekstu koji sledi bice reci o nekim mehanizmima manipulacije koji, promocijom i samopromocijom mediokritetstva, potpomazu odrzavanje siroko rasprostranjenog sistema laznih vrednosti.

Danas u svetu, za svaku oblast nauke, postoje hiljade ili, cak, desetine hiljada specijalizovanih casopisa. Nemoguce bi bilo pratiti sve sto se u njima publikuje ali, srecom, za tim nema ni potrebe. Ukoliko nije naslo mesta u vodecim casopisima opsteg tipa (Nature, Science) oko 90 odsto znacajnih naucnih otkrica publikuje se u svega nekoliko najuglednijih periodicnih publikacija vezanih za odgovarajucu oblast. Ostatak od desetak posto autenticnih doprinosa nauci svoj put do citalaca nalazi preko dodatnog, relativno malog broja renomiranih casopisa ciji ugled nije sporan (imaju visok tzv. impact index, citira ih Current contents itd.).

Ne ostavlja traga u nauci sve sto se publikuje u ovim casopisima ali je krajnje neverovatno da ih mimoidje ma kakav istinski prodor u nepoznato. Drugim recima, pronalazak leka protiv besnila, side ili prevremenog starenja moze kasnije da se pokaze promasajem ali, ukoliko su zadovoljeni odgovarajuci metodski uzusi, originalno saopstenje ce se, po svoj prilici, pojaviti u casopisu koji se zove Lancet, New England Journal of Medicine ili slicno, a ne - uz sav svoj patriotizam moramo da priznamo - recimo, Uzicki arhiv.

Gro publikacija ima samo lokalni znacaj. One se ili nigde ne pominju, pa se kategorisu kao nereferentne ili se citiraju jedino u izvorima koji se drze manje rigoroznih kriterijuma (npr. Index medicus). Prvu grupu cine brojni domaci casopisi koji, zbog labave uredjivacke politike, nekada sluze za prave skribomanske egzibicije, a u drugu spadaju, recimo, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo ili Makedonski medicinski pregled.

Vecini nasih gradjana sa akademskim zvanjima jasne su ove razlike ali ih to ne sprecava da svoju biografiju "friziraju" time sto ce, recimo, bugarsku Sovremenu medicinu prikazati kao renomirani casopis medjunarodnog znacaja.

U mnogim zemljama postoje, pored nacionalnih akademija nauka, i specijalizovane akademije koje okupljaju strucnjake pojedinih profila. Po logici stvari, teze je biti izabran u prve, no u potonje. Izbor zavisi od niza okolnosti koje, kada je rec o inostranim clanovima, cak i u normalnim vremenima ne moraju uvek da imaju mnogo veze sa stvarnim naucnim doprinosima kandidata. U vreme lomova drustvenog sistema, posebno burnim u nekim zemljama "narodne demokratije", kriterijumi se drasticno snizavaju, sto kao svoju sansu vide razni ambiciozni ignoranti koji imaju sta da ponude za uzvrat. U nacelu, nacionalne akademije nauka i u takvo smutnoe vreme nastoje da zadrze odredjeni dignitet, pa je izbor u neku specijalizovanu akademiju mnogo izglednija alternativa. Zahvaljujuci pojedinim eklatantnim primerima koji su dospeli u javnost, mehanizam takvih "priznanja nasoj nauci" prilicno je razjasnjen.

Manje je poznato da ni "besmrtnici" izabrani u neke zapadne akademije zvucnog imena nemaju bas cime da se ponose. Domaca stampa vec decenijama s pompom izvestava o svakom "nase gore listu" koji je postao clan Njujorske akademije nauka. Na skoro neizbezno pitanje kako je postigao tako velicanstven uspeh, ni jedan ponosni izabranik nije jos priznao da se ceo "podvig" sastojao u uplacivanju odredjene sume (trenutno 105 dolara) na odredjenu adresu. Posto ostale pogodnosti (10 odsto popust za Hertz rent-a-car, sastanak sa prijateljima u sedistu Akademije na Menhetnu itd.) za nas nemaju veceg prakticnog znacaja, osnovna dilema koju covek ima pri odlucivanju da li da popuni pristupnicu svodi se na procenu da li publikacije koje se dobijaju opravdavaju izdatak za clanarinu. Istini za volju, za predlaganje je potrebno da covek zadovolji odredjene naucne kriterijume, ali ne takve da bi se time pothranjivao ponos cele nacije.

Amerikanci, naravno, imaju i svoju Nacionalnu akademiju nauka, cije je sediste u Vasingtonu. U njoj nemamo i krajnje je neverovatno da cemo, bar u doglednoj buducnosti, imati svog predstavnika.

Neka naucna drustva postavljaju zaista visoke kriterijume pred kandidate koji zele da im pristupe. Mnogo cesce se trazeni uslovi s lakocom ispunjavaju, pa je jedini kriticni momenat uplata clanarine. Granice izmedju jednih i drugih drustava nisu uvek jasne, a dalje ih komplikuje postojanje vise vrsta clanstva (members, fellows) sa bitnim medjusobnim razlikama.

U nas je u nekoliko mahova slavljen prijem pojedinaca u americko Nacionalno geografsko drustvo (National Geographical Societdz), kao jos jedno priznanje nasoj nauci. Uvek je bila rec o osobama sa akademskim zvanjima, a nikad o nekom gradjaninu koji bi, radi dobijanja izuzetno kvalitetnog casopisa (National Geographic), popunjavao formular, uplacivao trazenih 37 dolara i postajao ravnopravan clan istog Drustva. Priznanje da je postupak isti za sve kandidate i da medju clanovima ima i potpunih laika nesumljivo bi svelo dozivljaj na pravu meru.

Postoje brojna, navodno ekskluzivna udruzenja (Vitezi malteskog krsta i sl.), koja, kao znak posebne milosti, a za odgovarajucu nadoknadu, izabranicima nude da im se pridruze. Gradjanima iz akademskih sredina objasnjava se da su viteska znamenja zasluzili zahvaljujuci svom ogromnom naucnom doprinosu te da, uz odredjene troskove, simbolicne u odnosu na visinu priznanja, mogu da dostignu rang tik uz Velikog vojvodu jedne evropske zemlje. Jasno je da je u pitanju svojevrstan vasar tastine koji sa naukom nema nikakve veze.

Tokom mnogo godina javljaju se povremeni vapaji strucnjaka koji radoznalu i nestrpljivu svetsku naucnu javnost ne mogu da upoznaju sa svojim "dragocenim saznanjima" na nekom skupu u Montevideu, Sidneju ili Tokiju samo zato sto im nedostaju tricave tri-cetiri hiljade dolara. Javnost se usplahiri u strahu da se ne omete neki potencijalni Paster i pare se obicno nadju, a putnici pride steknu reputaciju velikih i neshvacenih ljudi u maloj sredini.

Takvom manipulacijom se prenebregava ili iskrivljuje vise cinjenica. Prvo, ozbiljni ljudi, zbog prioriteta, usmeni prikaz ogranicavaju na rezultate cije je stampanje unapred obezbedjeno, obicno u nekom uglednom casopisu. Ako im takvi podaci nedostaju, znaci da nista znacajno nisu ni imali da saopste. Dakle, otkrica iz nasih krajeva ne samo da nece propasti vec ce na najbolji nacin biti plasirana ukoliko se pojave u publikaciji koja ima odgovarajucu reputaciju. Drugo, mi na strucno-naucne skupove donosimo rezultate koji, s retkim izuzecima, u najboljem slucaju zavrsavaju u nekom manje-vise opskurnom zborniku radova, a sto samo po sebi govori o njihovoj vrednosti. Trece, nasi strucnjaci su, u relativnim razmerama, najrevnosniji ucesnici medjunarodnih skupova, a entuzijazam za takva okupljanja direktno je srazmeran daljini puta (na listi prioriteta Daleki istok se mnogo bolje kotira od Madjarske). Cetvrto, i medju nama samima, verovatnoca putovanja obrnuto je proporcionalna doprinosu koji bismo tamo, eventualno, mogli da damo. Peto, cesto ponosno obavestavamo javnost kako nam je "referat prihvacen", precutkujuci da je takav ishod ocekivan za sve kandidate koji su spremni da plate kotizaciju (izuzetak su malobrojni ekskluzivni skupovi kojima je pristup ogranicen). Naime, naucni turizam i cveta zato sto organizator koji pridobije 5.000 ljudi da plate po 200 dolara sam inkasira milion dolara, dok su ukupni prihodi domacina racunajuci sve vrste usluga, mnogostruko veci. Sesto, nase poznavanje stranih jezika je vrlo oskudno. Stoga mnogi (ne svi) medju nama ili traze bizarna izvinjenja da izbegnu usmenu prezentaciju ili se, ukoliko im je smanjena kriticnost, pojave za govornicom i dobrano obrukaju.

Renomirani strucnjaci cesto bivaju angazovani da upoznaju svoje kolege sa najnovijim dostignucima iz oblasti u kojoj uzivaju reputaciju eksperata. Njihova izlaganja mogu da se uprilice kao poseban dogadjaj ili kao uvodno predavanje na kakvom naucnom skupu. Neka opsta pravila su tu prilicno jasna. U prvom slucaju, kada je rec o izolovanom izlaganju, obicno se iskoristi okolnost da predavac vec boravi u odredjenoj akademskoj sredini, cime se ostvaruje usteda na prevozu i smestaju, pa mu se samo daje nadoknada za ulozeni trud (u Severnoj Americi ona varira od 100 do preko 10.000 dolara).

Nama su ove cinjenice uglavnom poznate, ali nas to ne sprecava da budemo prvaci sveta u broju "predavanja po pozivu" koje nam, navodno, nude sa svih kontinenata. O cemu je tu rec? Desava se da nam stigne obavestenje o nekom kongresu ili simpozijumu i da se na koverti i u zaglavlju zaista nalazi nase ime. Zamena teze je u tome sto pompezno obavestavamo javnost o dobijenom "licno upucenom pozivu", praveci kapital od dopisa koji je razaslat na desetak ili vise hiljada adresa. Organizatori, naime, koriste sve moguce baze podataka - od spiskova zaposlenih sa akademskim zvanjima u raznim naucnim ustanovama sirom sveta, do lista ucesnika prethodnog slicnog skupa - pa nije cudo da se u tom obilju adresa nadje i nase ime.

Cuvena imena u nauci, kao i sav pristojan svet, krase uctivost i lepi maniri. Ti ljudi nam uredno odgovaraju na novogodisnje cestitke i imaju lepih reci za nasu monografiju, sa kratkim sazetkom na losem engleskom jeziku, cak i kada je rec o neuspelom kompilatu ili, sto je jos grdje, direktnom plagijatu neke njihove knjige.

Oni su i radoznali, pa prihvataju poziv da dodju na neki nas kongres ili simpozijum. Slikaju se s nama, a po povratku, srdacno zahvaljuju sto im je pruzena prilika da upoznaju nasu bajkovitu zemlju i njene nezaboravno gostoljubive ljude. Ni napamet im ne pada da su komplimenti upuceni nasoj monografiji koju, srecom, nisu ni razumeli, brojne fotografije, kao i pohvale nasoj prometejskoj ulozi u organizovanju velicanstvenog naucnog skupa bili fotokopirani, pokazivani rodbini i novinarima, a zatim uramljeni i okaceni iznad naseg pisaceg stola.

Oni se svega toga secaju na sasvim drugi nacin, cesto kao nocne more, zbog svog, od silnog grljenja, poplavelog vrata, ramena koje ih je zigalo od manicnog tapsanja, nuznika za koje nisu verovali da igde postoje i loseg belog vina pomesanog sa kiselom vodom od koga ih je jos dugo bolela glava. Sa ustezanjem i diskretno nagovestavaju i kako im je zao sto ne stizemo da pratimo razvoj struke kojom se bavimo.

Sve je vise institucija cija se osnovna delatnost svodi na nekriticno deljenje zvucnih titula svakome ko je spreman da to plati. Prednjace Americki bibliografski institut (American Biographical Institute - ABI) i Medjunarodni biografski centar (International Biographical Centre - IBC) iz Kembridza. Mastovitost ponude je neiscrpna i podseca na kafanski meni: cena zavisi od izbora. Tako se domacice sa americkog srednjeg zapada koje su objavile dve-tri pesmice u podlisku lokalnih novina lome da li da im se ime pojavi u "Auli slave" ili da postanu "lideri u oblasti medjunarodnih duhovnih dostignuca". Dalja dilema je da li da se to visoko priznanje ovekoveci zlatnom medaljom ili plaketom na mahagoniju.

Nedavno, komentator je u udarnoj televizijskoj emisiji vesti egzaltirano obavestio kako je jedan lekar (imenu su prethodile i sledile titule) dobio nejasno definisano priznanje Medjunarodnog biografskog centra za svoj knjizevni opus. I sam slavljenik se radovao kao dete sto je njegovo delo naislo na odjek u dalekom svetu. Buduci da je psihijatar, ostaje nada da je bar u svojoj podsvesti zadrzao tracak sumnje koji ce mu, kada umine pocetna euforija, pomoci da makar samom sebi prizna kako clanovi nepostojeceg zirija nisu ni ucili srpski ni sedeli okupljeni oko prevodioca, poput patuljaka oko Snezane, nestrpljivo gutajuci njegova socinenija, vec da je u celoj stvari odlucujucu ulogu igrao jedan dobro razradjen mehanizam.

Njegov kolega se nesto ranije opredelio da bude "naucnik stoleca". Svoje odusevljenje je preneo i na novinare. Zapad je morao da prizna: trku su izgubili i Albert Ajnstajn i Karl Poper i mnogi drugi, a pretekla ih je ta nasa, do tada i u nasoj sredini malo poznata, naucna gromada. Sta bi bilo da je, nekim slucajem, biran "naucnik milenijuma"? Da li bi Galilej i Njutn stvarno imali kakvu sansu? U narednim rundama takmicenja ("naucnik Suncevog sistema", "naucnik Univerzuma") sve bi bilo jos mnogo lakse.

Kako je ovaj gorostas nase a, razume se, i svetske nauke stekao to zasluzeno priznanje? Prema sopstvenom iskazu, nije se potrudio da otkrica za koja je nagradjen ostavi potomstvu u stampanom obliku, nije ih cak prikazao ni na nekom naucnom skupu, vec se zadovoljio sastankom koji okuplja drustveno angazovane lekare. I, tu se desilo cudo. Kada je zavrsio svoje izlaganje, govornici su se, u kafkijansko-orvelovskom stilu prisunjala dva civila i zatrazila njegov "referat" (uzgred budi receno, ta pretenciozna rec iz politickog zargona samo se u nas koristi da oznaci prikaz rezultata sopstvenih istrazivanja). Malo potom, stigla mu je vest da je upravo on ovencan slavom i da je prestala dalja potraga za "naucnikom stoleca". Prosto i - uvredljivo za sve od kojih se ocekuje da u tu pricu poveruju.

Ogranicen pristup informacijama do koga je poslednjih godina doslo zbog sankcija i ekonomske krize, ali i nas oduvek snazan, vec poslovicni otpor prema pisanoj reci, cine da ne znamo mnogo o desavanjima i odnosima u strucno- naucnom svetu. Time je otvoren prostor da svoju "naucnost" dokazuju ljudi koji su deo radnog veka proveli u raznim nadnacionalnim telima i asocijacijama (recimo u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji). Oni medju njima koji su ostavili nekog traga u nauci ili se nisu vratili u zemlju ili mirno tavore svoje penzionerske dane. Agresivnost ispoljavaju strucnjaci koji su imali cinovnicki status i, kako pre svog odlaska, tako ni tokom boravka u inostranstvu, nisu uspeli da objave ni rec na, kako se to kaze, pristojnom mestu, tj. u nekoj uglednoj publikaciji. Svoju frustriranost ispoljavaju u rubrikama tipa "Medju nama", sto im sluzi da izlistaju sve svoje titule, od kojih su mnoge sporne. Opasni su kada zagovaraju ogradjivanje od sveta, nudeci umesto toga vlastite usluge ("Sta ce nam saveti stranaca kada su eksperti medju nama"?). To ih vodi angazovanju u politickim partijama koje zaziru od Zapada i kapitalizma. Ilustracija njihovog smanjenog uvida je sto nisu u stanju cak ni da ravnopravno ucestvuju u redovnoj nastavi, pa njihove casove preuzimaju mladje kolege. Naime, birokratska karijera koju su stekli ucinila je da im iz secanja izblede znanja koja su imali i, istovremeno, otezala im je pracenje napretka koji je u njihovoj disciplini ostvaren tokom niza godina koje su proveli van struke.

Ovaj tekst nema za cilj da inicira retogradnu proveru iskrenosti akademskih poslenika. Ma kakav "lov na vestice" samo bi pokazao da niko od nas nije bezgresan jer, i ako sami nismo pribegavali vecim nepodopstinama u "popravljanju" sopstvene biografije, drugima smo pomagali da to cine, odobravajuci izvestaje o projektima u kojima su njihove bibliografske jedinice netacno kategorisane, podupiruci svojim potpisom referate o njihovom izboru u vise zvanje itd.

Osnovna namera je da ukazemo da eventualna moralna obnova, o kojoj se u poslednje vreme govori, mora da obuhvati i naucnu delatnost. (Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i Kuvajtu i clan Inicijativnog odbora za odbranu demokratije Medicinskog fakulteta u Beogradu).