Zapisi iz mracnih vremena

U neverovatnoj pravnickoj zavrzlami politicki madjionicari izvlace iz carobnog šešira cudo nevidjeno: zakonsku mogucnost da se sadašnji predsednik pojavi i treci put na izborima i ostvari treci mandat. Sve ovo, naravno, prošlo bi samo kao bizarna epizoda o tragikomicnoj servilnosti "dvorskog pisca Ustava" u odnosu na Dvor, da nije još jedan u nizu dokaza o apsolutnoj patologiji naše svakidašnjice, novi, po ko zna koji put ponovoljeni sindrom podešavanja zivota i stvarnosti prema sopstvenoj slici toga zivota i te stvarnosti i prema politickim potrebama

Pise: Filip David

Kada potpredsednik srpske vlade, pisac srpskoga Ustava i udzbenika o ustavnom pravu, daje naopaka tumacenja istog tog Ustava svakom laiku postaje jasno kako je rec o zloupotrebi najvišeg drzavnog zakona u cisto politicke svrhe. Oni kojima je namenjena uloga cuvara zakona sami grubo narušavaju pravni poredak drzave. Nasuprot svakoj logici, nasuprot zdravom razumu pokušava se dokazati da je crno belo, a belo crno. U Ustavu je zapisano da ista osoba moze biti izabrana na mesto predsednika Republike najviše dva puta. Do sada se cinilo da je ova formulacija jasna, da nema toga ko je u stanju da je pomeri iz njene zakonske i logicke utemeljenosti, jednostavno - teško je i zamisliti neko drugacije tumacenje.

U neverovatnoj pravnickoj zavrzlami politicki madjionicari izvlace iz carobnog šešira cudo nevidjeno: zakonsku mogucnost da se sadašnji predsednik pojavi i treci put na izborima i ostvari treci mandat.

Sve ovo, naravno, prošlo bi samo kao bizarna epizoda o tragikomicnoj servilnosti "dvorskog pisca Ustava" u odnosu na Dvor, da nije još jedan u nizu dokaza o apsolutnoj patologiji naše svakidašnjice, novi, po ko zna koji put ponovoljeni sindrom podešavanja zivota i stvarnosti prema sopstvenoj slici toga zivota i te stvarnosti i prema politickim potrebama. Samouvereno negiranje nekih notornih i nepobitnih cinjenica, po cenu dovodjenja u pitanje svake logike, ne samo pravnicke. Uz grubo izrugivanje javnosti.

Iz takvog politickog i zivotnog stava da postoji samo ono što se zvanicno priznaje da postoji, da je istina samo ono što Partija ili Drzava proglase za istinu, da neko ima monopol na tumacenje zakona, pravde, poštenja, što ce reci da su "tumaci" iznad zakona, pravde, cinjenica zivota, iz takvog stava proizišla je sasvim odredjena politicka praksa i metodologija cije je cedo i nedavna neslavna izborna kradja, ali i mnogi drugi teški gresi prošlosti koji su narod i drzavu i te kako koštali moralnog kredibiliteta. Sve je to posledica politike koja ocevidno malo drzi do casnosti, uvazavanja pravila i poštenog nadmetanja u politickoj areni.

Pocetkom devedesetih kada je ovakav stav postao neka vrsta programskog javno proklamovanog ponašanja, uz otvoreno i cinicno ruganje nekim univerzalnim principima ("ako je u interesu domovine dozvoljeno je i lagati"), iz drzavnih medija, sudstva i prosvete udaljavani su svi oni koji su zahtevali uvazavanje nekih, elementarnih oblika profesionalnog ponašanja i profesionalnog kodeksa kao što su istinito informisanje, nezavisno sudstvo i neidološko obrazovanje. Time je utiran put monopolu nad istinom i stvarnošcu.

Zivot, onaj stvarni, ubogi, sirotinjski, ispunjen svakodnevnom borbom za prezivljavanje, izbeglickim morama, sramotom jednog besmislenog, surovog rata, preobrazavan je u odredjene stereotipe stvorene u kuhinjama masovne propagande. Sve što se dogadjalo dobilo je pecat tih stereotipa, svako javno mišljenje i delovanje omedjeno je okvirima ovih stereotipa. Misliti drugacije i postupati drugacije izvan ovih zadatih okvira proglašavano je, a i dan-danas se proglašava, izdajom nacionalnih interesa, delovanjem "pete kolone". Neki od najupotrebljavanijih stereotipa su oni o svetskoj zaveri protiv Srbije, o nemogucnosti zajednickog zivota razlicitih naroda na prostorima gde su odvajkada zajedno ziveli, o nezavisnim novinarima kao placenicima stranih obaveštajnih sluzbi, o snaznoj, neuništivoj srpskoj privredi koja odoleva svim sankcijama, o narodu koji mozda ne ume da radi ali zato ume da se bije. Mišljenje u stereotipima odbacuje samokriticko sagledavanje sopstvenih grehova, trezveno razmišljanje o velikoj krivici i odgovornosti za ucinjena zla, za nepodnošljivu ekonomsku, politicku i kulturnu situaciju, proizvodi laznu sliku stvarnosti koja na pokretnoj traci stvara nove zablude a onemogucava oslobadjanje postojecih.

Ovakav odnos prema stvarnosti predstavlja najveci stepen politickog cinizma i moralne ignorancije. To je, istovremeno, oglušavanje o stvarno poštovanje zakona uz odbacivanje svih skrupula u odbrani postojeceg stanja stvari, jednog naopakog rezima i katastrofalnih posledica njegove vladavine. To je i zauzimanje poslednjeg odbrambenog rova u cuvanju ekonomskog i politickog sistema koji je upropastio sve što se moglo upropastiti, odbrana cija je deviza: ne odstupiti ni po koju cenu jer sa našim odlaskom nastupa smak sveta!

U proteklim godinama jasno se pokazalo da politicke, ideološke i nacionalisticke manipulacije, totalna kontrola nad medijima i ekonomskim tokovima, idu pod ruku sa nepoštovanjem pravnog poretka, izigravanjem zakona i stvaranjem lazne, iskrivljene slike stvarnosti. Poništavanjem i ignorisanjem stvarnih cinjenica zivota poništava se i pravo na slobodu, sigurnost, normalan zivot i bagateliše pravo na slobodno mišljenje.

Pravila društvenog i individualnog ponašanja nisu u takvom poretku stvari zasnovana na vazecim civilizacijskim kodeksima nego zavise od licnog hira, partijskih zahteva i dnevnih potreba rezima. Vecinu postupaka diriguje samovolja jedne licnosti i nekolicine "tumaca zakona" što je idealno tle za bujanje korupcije svake vrste, za nepotizam i kriminalno ponašanje. Sve ovo dublje i drasticnije nagriza i razjeda drzavne institucije od socijalnih problema, besparice i gladi.

Stvaranjem lazne slike sveta, proizvedeno je stanje opšte konfuzije, opšte sludjenosti i nesigurnosti gde se izgubilo vazno osecanje za pravdu i krivdu, izmešani su uzroci i posledice rata, dzelati i zrtve, pravi i grešni. Proizvedena je jedna matrica ponašanja koja je ugradjena u politicki zivot i koju, na nesrecu, kao jedino vazecu i uspešnu, prihvataju i kopiraju i mnogi od oponenata ove i ovakve vlasti. Naša situacija se stoga cini bezizlaznom jer bez sigurnog oslonca na zakone, pravo, istinu i licno poštenje teško da se moze izvesti proces materijalnog i duhovnog ozdravljenja. Iz lazi, iz iskrivljavanja stvarnosti, iz nakaradnog tumacenja najvišeg zakona drzave proisticu samo nove lazi, nove opasne iluzije, nove politicke, pravne i moralne zloupotrebe.