Velika domisljatost na malom prostoru

Kako stvari sada stoje - Milosevic ce pobediti i na izborima '97. Za razliku od njega, koji je trenutno u fazi racionalnog ponasanja i vestog koriscenja svih preimucstava, opozicioni lideri su u dobro poznatoj fazi iracionalnosti, eksplozije sujeta i propustanja da se valjano iskoristi i ono cime se raspolaze

Pise: Dr Slobodan Antonic

Opste je misljenje da se Milosevicev rezim trenutno nalazi u fazi oporavka i konsolidacije. Ali ako zelimo da predvidimo dokle ce to biti i kako ce se stvari dalje razvijati, morali bismo da se setimo nasih ranijih iskustava sa krizama u koje je zapadala Miloseviceva vlast.

Sve te krize - kao sto su kriza legitimiteta 1990. godine, Deveti mart 1991, UN sankcije i Vidovdan 1992, pucanje koalicije SPS-SRS i hiperinflacija 1993, konacno, poslednja kriza od 17. novembra 1996 - sve su, dakle, one na slican nacin zapocinjale i sve su se na slican nacin okoncavale.

Zapocinjale su u trenucima izuzetne Miloseviceve snage kada se - bas zbog osecaja premoci - on otpocinjao ponasati odvec osiono i nepromisljeno. Godine 1990. Milosevic je na pragu da starim "demokratsko-centralistickim" mehanizmima preuzme SKJ i JNA i zato odbija da se suoci sa novim okolnostima koje zahtevaju da se vlast mora legitimisati na visestranackim izborima, sto dovodi do junskih demonstracija i opste konfuzije u vladajucoj eliti. Godine 1991, Milosevic je apsolutni pobednik na izborima u Srbiji i zato osiono odbija da primi parlamentarnu delegaciju opozicije koja zeli da se pozali na tretman u medijima, a onda, uvredjen ignorisanjem zabrane devetomartovskog mitinga, naredjuje policiji da jurisem rastera demonstrante. Godine 1992, Milosevic je potpuni gospodar oruzja i rata, s prezirom i nipodastavanjem prima sve opomene i upozorenja Zapada, i tako dobija sankcije a onda i novu pobunu studenata, opozicije, i celokupne nacionalne inteligencije. Godine 1993, Milosevic je apsolutni vladar svog hermeticki zatvorenog drustva, on veruje da sve moze kontrolisati, pa i svog antipozicionog kerbera Seselja, kao i inflaciju kojom finansira rat i puni racune na Kipru; ali, otrgnuce mu se i Seselj i inflacija, pa ce ga Seselj ostaviti bez skupstinske vecine a inflacija ce se popeti na 300 miliona posto mesecno.

Tako je bilo i poslednji put. Nedelja, 3. novembar 1996. je dan kada se Milosevicu cinilo da je resio svoj poslednji problem. Pre toga je savladao hiperinflaciju, zavrsio rat i zagladio odnose sa Zapadom. Sada je katastrofalno porazio opoziciju u nadmetanju za mesta u Saveznoj skupstini. Te noci ga, pise Slavoljub Djukic, nalazimo kako u krugu prijatelja slavi. "Opijen pobedom, on je blag, mekan, boleciv prema opoziciji, ili je podrugljiv, tesko je utvrditi. U jednom trenutku kaze: 'Mi se sada nalazimo pred velikim problemom... Mi cemo imati problem potpunog raspada opozicije. Nije vise pitanje kada cemo mi sici sa vlasti, ali ova danasnja opozicija nikada nece doci na vlast!"

I onda, kao grom iz vedra neba, dolazi 17. novembar. Milosevic gubi sve velike gradove, onaj vazniji i politicki presudniji deo Srbije. On je besan i umesto da se posluzi svojom istancanom tehnikom opstrukcije i zavade suparnika, u cemu je majstor, on osiono naredjuje da se izbori poniste ili krivotvore. I ko ce se buniti? - misli on. Krajina ja pala pa nije bilo niceg, NTV Studio B je uzet pa je sve dobro proslo, tako ce biti i ovaj put. Ali nije bilo, i Milosevic se posle nekoliko dana nasao suocen sa stotinama hiljada demonstranata i ledenim stavom Zapada da se ukradeno mora vratiti.

Pogledajmo sada kako se Milosevic izvlacio iz dosadasnjih kriza. Kada bi shvatio da je vrag odneo salu, on bi pokazao sposobnost realnog sagledavanja stvari (sposobnost koja, inace, tako nedostaje nekim nasim opozicionim prvacima) ali i veliku vestinu da povuce prave poteze. Godine 1990, kada je shvatio da se i on mora legitimisati na visestranackim izborima, izveo je onaj trik sa referendumom ("prvo novi ustav a onda izbori"), napravio ustav kako njemu odgovara, raspisao izbore pod svojim uslovima, i naravno, ubedljivo ih dobio. Krizu iz 1991. on je resio tako sto je odlucio da udje u rat i tako skrene paznju srpske javnosti sa nedostatka demokratije na resenje nacionalnog pitanja. Godine 1992, on je odigrao onu majstorsku igru sa "trecim ljudima" - Cosicem i Panicem - pomocu kojih je pacifikovao bunt, dobio na vremenu da se pripremi za izbore, i naravno, opet ih dobio. Godine 1993, kada je ostao u manjini u Skupstini, on je jednostavno raspustio Skupstinu, a kada se pokazalo da niko od njegovih causa ne moze da izadje na kraj sa hiperinflacijom iz sesira je izvukao Dragoslava Avramovica.

Na slican nacin Milosevic je resio i krizu u zimu 1996/97. U jednom trenutku on se nasao u izuzetno teskom polozaju jer su se dve njegove taktike sudarile. Kao sto je to ostroumno zapazio Branko Milanovic ("Policija i misija", Nasa Borba, 25. decembar 1996), Milosevic je od samog pocetka krize od 17. novembra imao jedan politicki nastup za svet a drugi za domacu javnost. Pred svetom se predstavljao kao politicar koji je spreman da pregovara i da popusta, a pred domacom javnoscu, a narocito medju svojim pristalicama, cuvao je sliku o sebi kao o cvrstom i nepokolebivom vodji na cije odluke ne mogu uticati niciji pritisci. Sa objavljivanjem Gonsalesovog izvestaja Milosevic je doveden u situaciju da je morao istovremeno: "(1) inostranstvu pokazati da je kooperativan, (2) domacim satrapima pokazati da od saradnje nema nista, i (3) opoziciju naterati da se vrati sa ulica" (Milanovic). I posto se to cinilo nemogucim, zakljucivalo se da se Milosevic nalazi u bezizlaznom polozaju.

Medjutim, Milosevic je i ovoga puta pokazao da je nadareni politicar jer se, suprotno svim ocekivanjima, uspeo da izvuce a da ne izneveri nijedan od ta tri cilja. Najpre je demonstrirao snagu i cvrstinu tako sto je, u noci izmedju 2. i 3. februara, vodenim topovima i zandarmerijskim jurisem rasturio opozicioni protest u Beogradu. Ali, istovremeno, Milosevic je, odmah sutradan, 4. februara, obznanio i svoj zahtev Vladi i Skupstini da donesu tzv. lex specialis, poseban zakon kojim ce se opoziciji vratiti svi oteti mandati. A u ovom aktu predlaganja posebnog zakona on je uspeo da pomiri ono sto se cinilo nepomirljivim. Lex specialis je, naime imao dva simbolicka dela. Prvi deo je bio namenjen njegovim pristasama i on je bio sadrzan u samoj formi "posebnog zakona", kao dekreta jednog suverena kojim on razresava pravnu blokadu ("krajnje je vreme", pise u njemu Milosevic, "da se problem presece"). Tim simbolickim postupkom on je pokazao "ko je gazda u kuci". Drugi deo je bio namenjen Zapadu i sadrzao je naglasavanje da se opoziciji popusta samo da bi se pokazala dobra volja prema Zapadu ("Drzavni interes unapredjenja odnosa nase zemlje sa OEBS-om i medjunarodnom zajednicom u celini daleko prevazilazi znacaj bilo kog broja odbornickih mesta u nekoliko gradova"). Tako je i taj cilj bio ispunjen. A posto je Skupstina usvojila lex specialis, opoziciji nije preostalo nista drugo nego da se skloni sa ulica. Time je i treci cilj postignut.

Konacno, ostaje nam da vidimo kako se Milosevic ponasao u periodima konsolidacije, tj. u razdobljima kada je ucvrscivao svoju poljuljanu vlast i kada je grabio ka novoj pobedi. U tim prilikama Milosevic je, kao sto smo rekli, pokazivao izraziti realizam kao i veliku domisljatost da na malom prostoru predribla suparnike. Navedimo samo, kao primer, ono sto je radio tokom prevazilazenja krize iz 1992, situacije koja je po strukturi nekako slicna njegovom sadasnjem polozaju.

Te 1992. godine Milosevic je veoma vesto namamio opoziciju da izadje na izbore pod za nju potpuno nepovoljnim uslovima. Recept je bio jednostavan: popusti se samo toliko koliko da se kaze da su uslovi poboljsani (te 1992. godine vecinski sistem je zamenjen proporcionalnim sa 9 izbornih jedinica) a ostalo se ostavi sujetama opozicionih prvaka. Posvadjani i uplaseni da ce ostati bez svog delica moci, opozicioni prvaci su se te 1992. godine lako predali i potrcali da se, jedan po jedan, prijave za Milosevicevo "izborno gubiliste" (posto je Micunovic, tadasnji predsednik DS, pristao na izborne uslove, odmah za njim je pohitao i Vuk Draskovic, koji je u Savetu Deposa, posle dva kruga glasanja i sa tesnih 29:24 "za izlazak na izbore", slomio otpor Kostunicinog DSS-a).

Istu taktiku Milosevic primenjuje i danas. On veoma vesto namamljuje opoziciju da pod poraznim uslovima udje u predstojecu izbornu trku, pri cemu sada ne mora cak ni da nudi nista jer lepo vidi koliko se nasim opozicionim prvacima osladilo ono malo vlasti sto su je okusili, pa sada pristaju na sve samo da opet nesto dobiju (prosto se vidi kako im na sam pomen izbora "voda tece iz usta"). A sve sto ce pod ovakvim izbornim uslovima dobiti bice samo jos pet godina opozicije Milosevicu (valjda neko misli da je cast biti opozicija "tako velikom coveku"?).

Te 1992. godine Milosevic je uspeo - sto zahvaljujuci ubacenim ljudima sto zahvaljujuci nepodnosljivom karakteru nekih nasih opozicionih prvaka - da otkloni opasnost od ujedinjenog nastupa opozicije. Zahvaljujuci Milosevicevoj vestini proizvodjenja "opozicionog javnog mnenja" (vestini koja je u neposrednoj vezi sa od policije placenim "opozicionarima", "savetnicima opozicionih lidera", "analiticarima", "istrazivacima javnog mnenja" itd.), trzavice izmedju glavnih opozicionih aktera nase politicke scene gotovo da nisu ni prestajale (Cosic-Panic, Micunovic-Vuk, Vuk-Kostunica itd.) a ideja o Demokratskoj koaliciji Srbije koju bi sacinjavali na jednoj strani Depos a na drugoj Demokratska stranka, vojvodjanski reformisti, Gradjanski savez i SDP je zavrsila neslavno kao i sve prethodne inicijative o objedinjavanju glavnih opozicionih snaga (Vuk Draskovic u izjavi za "Borbu" od 17. novembra 1992: "DEKO je opet ujdurma malih stranaka... Neko je dosta podmuklo nasao da izmisli taj DEKO i unese totalnu zabunu. I Micunovicu sam kazao: dobrodosli u Depos! To ime zna Srbija, a novo ime niko ne gradi jedan mesec pre izbora").

Tako je i danas. Pogledamo li nasu opozicionu pozornicu videcemo da se ona trese od liderskih sukoba, dok se ideje o ukrupnjavanju opozicije stalno razbijaju o hridine liderskih sujeta i ambicija (recimo, kada je pomenuta mogucnost stvaranja sire koalicije demokratskih snaga, receno je da za tim nema potrebe jer vec postoji koalicija "Zajedno", a kada je, onda, receno - hajde da prosirimo "Zajedno", nadjeno je da je njen sadasnji sastav "sasvim dovoljan za pobedu", ili su se, pak, pocinjali postavljati fantasticni uslovi tipa - ja primam svoje otpadnike a ti svoje, itsl.).

Trece, te 1992. godine, Milosevic je uspeo da konsoliduje svoju partiju i da napravi cvrsti takticki savez sa jednom drugom znacajnom strankom. Oktobra 1992. Milosevic drzi Drugi kongres Socijalisticke partije Srbije na kome menja program i imidz stranke (odbacuje se petokraka i komunisticki ostaci politickog programa) i bira novo rukovodstvo koje ce se sa novom energijom upustiti u izbornu trku (Dacic, Percevic, Minic itd.). U isto vreme, dozirano pusta svog taktickog saveznika Seselja da mu odradjuje najprljavije poslove - ratno- nacionalno huskanje i prostacko opadanje opozicije.

Ista stvar je i danas. Vidimo kako je Milosevic, realisticki procenjujuci situaciju, odlucio da u drugi plan gurne - u javnosti omrazenu - partiju svoje zene (zapravo, mafijasko-klijentisticku frakciju sopstvenog politickog korpusa), a da odanim kadrovima obnovi vrh svoje stranke (Vucelic, Simic), ocekujuci da ce mu ovi, sa obnovljenom energijom povratnika na vlast, svojski odraditi izbornu trku. Sa druge strane, ponovo je aktivirao takticko saveznistvo sa SRS i tako je TV narod u Srbiji opet dobio priliku da se zabavlja Seseljevima TV prostaklucima na racun opozicije.

Naravno, daleko od toga da Milosevic i tada, kao i danas, u svom sve sigurnijem politickom nastupanju, nije nailazio na probleme, ali se i oni, ako ih malo zagledamo, pokazuju nekako slicnim. Te 1992. godine probleme mu je stvarao Milan Panic koji nikako nije hteo da odigra ulogu zbog koje ga je Milosevic doveo. Sa Panicem se Milosevic mucio, mucio (Panic nije mogao lako da bude smenjen zbog opste podrske, kako javnosti tako i Milosevicevih crnogorskih saveznika iz DPS), ali ga je na kraju, posle pobede na izborima, ipak uspeo skloniti.

Slican problem on danas ima sa Milom Djukanovicem. Djukanovic se pokazao kao mnogo tvrdji orah nego sto se pretpostavljalo, ali, Milosevic je strpljiv i sada polako ali (kako se cini) neumitno uplice gajtan za njega, spremajuci se da ga u odgovarajucem trenutku stegne. I nisam siguran da, ukoliko Milosevic pobedi na ovogodisnjim izborima u Srbiji, Paniceva sudbina na kraju ne zadesi i Djukanovica.

A hoce li Milosevic pobediti i na izborima 1997. i tako jos jednom uspesno zavrsiti stabilizovanje svoje vlasti? Kako stvari sada stoje - hoce! Za razliku od njega, koji je trenutno u fazi racionalnog ponasanja i vestog koriscenja svih preimucstava, opozicioni lideri su u dobro poznatoj predizbornoj fazi iracionalnosti, eksplozije sujeta i propustanja da se valjano iskoristi i ono cime se raspolaze. Kao gradjanin i pristalica demokratske opozicije zeleo bih da se nadam da ce se ovo srljanje opozicije u jos jedan izborni poraz i novih pet godina Miloseviceve vlasti nekako zaustaviti. Kao sociolog i analiticar bojim se da su, sudeci po dosadasnjem iskustvu sa nekim od nasih opozicionih lidera, takve nade uzaludne.