Svetlana Vasovic-Mekina

Za Mirjanu Markovic niko od nas, tadasnjih clanova redakcije "Studenta", nije bio vazan. Ona ni slucajno nije znala nasa imena, biografije i sta smo pisali u ono vreme i kasnije. Za nju smo bili samo upotrebljivi "klasni neprijatelj" koji je ugrozavao "vitalne interese" nekakve "klase" a zapravo velikog supruznickog plana osvajanja i ostanka na vlasti. Bili smo, kao i stotine drugih, samo mali, beznacajni mravi, preko kojih je u skladu sa gvozdenim zakonom istorijskog napretka morao da prodje njen bager socijalisticke revolucije

Kad je pre tacno deset godina partijska oligarhija Beogradskog univerziteta pod krinkom "borbe protiv antititoizma" zapocela sa diferencijacijom i napadom na redakciju tadasnjeg beogradskog "Studenta", nisam ni slutila koliko ce taj bizaran dogadjaj meni, ali i mnogim drugim - promeniti zivot. Bila sam dezurni urednik u stampariji one noci kada je, povodom 25. maja, stampana Mihajloviceva naslovnica sa "glogovim listom" i "balom vampira"; Drzavom su vec krenuli nesto liberalniji tokovi i stoga niko nije ocekivao tako zestoku reakciju tvrde frakcije beogradskih i univerzitetskih komunista, koje su vec tada regrutovali bracni par Milosevic-Markovic.

Tokom nekoliko nedelja medijskih kanonada redjali su se aparatcici ciji je IQ bio sastavljen iz dve decimale citajuci unapred pripremljene, vecno slicne tirade, pune ideoloskih floskula u kojima su se pod diktatom Mirjane Markovic narocito istakli razni dusani mitevici, vlajkovici, luke micete, zlatani perucici, snezane aleksic i ostali kloni... sve je brzo zavrseno; uprkos usamljenoj odbrani koju nam je pruzao gradski partijski komitet, sa Bucom Pavlovicem i Radmilom Kljajicem na celu. Uskoro je "izdiferencirana" cela redakcija, a nase neohladjene stolice zauzeo je neki polusvet, tada u zargonu nazivan "proverenim kadrovima". No, brzina tog mini-obracuna sa nama bila je, zapravo, sasvim razumljiva. "Student", koji je netom pre diferencijacije proslavio pedesetogodisnjicu svog postojanja (danas obelezava deceniju od kada je dotucen) bio je samo probni balon, generalka za kasniji pohod Milosevic-Markovicinih jurisnika na sve ostale beogradske medije: usledili su NIN, Jug Grizelj kao predsednik UNS-a, Osmica, tadasnji srpski ministar kulture Brana Milosevic... niko nije zaobidjen.

Medjutim, ono sto nas je sve tada prenerazilo bila je lesinarska upornost partijskih aparatcika; njih nije zadovoljavalo samo "ucutkivanje" suvise kritickog "Studenta", vec su tadasnjem odgovornom uredniku Visicu i nekim drugim clanovima redakcije zagorcavali zivot i posle ostavke. Najednom su nam sva vrata, kao nepodobnima, bila zatvorena. Neki od nas su zbog toga napustili novinarski poziv ili se odlucili za emigraciju. Sto se mene tice, u trenutku zestokih napada jedna od retkih svetlih tacaka bila je jedino redakcija mariborske "Katedre". Nase kolege iz Slovenije, sa kojima smo odranije saradjivali, bile su zgranute brutalnoscu partijskih cistki koje su se, krajem osamdesetih, odvijale u Beogradu. Shvatajuci da od demokratizacije drustva nece biti nista ukoliko se srpski model discipliniranja medija prosiri po celoj drzavi, ponudili su nam prostor u svojim novinama, tako da smo u svakom broju "Katedre" imali cetiri ili sest strana posebnog "Beogradskog priloga", stampanih na srpsko-hrvatskom jeziku; bio je to "Underground Student", sa najvaznijim rubrikama prakticno vec ugasenog "Studenta". Gotovo dve godine sam bila urednik tog priloga. Nasa "obnovljena" redakcija je nastavila svoj "subverzivni" rad, odrzavajuci redakcijske sastanke, ironije radi, u klubu (tada vec zgazene) "Politike" i iz Beograda u Maribor nosila tekstove, koji bi se potom u slovenackoj "Katedri" pojavili na beogradskim ulicama. To je tadasnjem rezimu, ojacanom Osmom sednicom, bilo suvise. "Katedra" je 1988. godine nekoliko puta nezvanicno "pokupljana" u marice dok nisu organizovana dva sudjenja u beogradskoj Palati pravde (zbog "vredjanja predsednika Centralnog komiteta SK Srbije") i zvanicno, uprkos sjajnoj odbrani advokata Srdje Popovica i Draga Demsara - zabranjena.

Ipak su mnogi tada objavljivani tekstovi, intervjui sa sefovima stranih dopisnistava u Beogradu, aforizmi i Mihajloviceve karikature (recimo, Miloseviceva glava nasadjena na cuvenu fresku Belog andjela kao aluzija na Mengelea, ili "Ktitor", gde Milosevic drzi na dlanu manastir Mileseva, na cijim su prozorima debele zatvorske resetke) precizno predskazale nasu zajednicku buducnost.

Od svih urednika "diferenciranog" "Studenta" verovatno sam jedina koja je kasnije, igrom slucaja, uspela da razgovara i sa glavnim reziserom te, za nas presudne, diferencijacije. Kada sam, februara 1991. godine za ljubljansku "Mladinu" intervjuisala Mirjanu Markovic nisam mogla a da odmah na pocetku naseg razgovora drugaricu Markovic ne "ujedem" pitanjem da je u proslosti i sama ucestvovala u diferencijacijama; ali, ona je, na sebi svojstven nacin bez ustrucavanja izbegla odgovor, naglasavajuci da socijalizam protiv svojih neprijatelja upotrebljava "sva sredstva" borbe: "Politicke borbe su u svakom drustvu vise ili manje surove. Posebno ako se radi o vitalnim interesima klase na vlasti."

Na ponovljeno pitanje - kako vidi svoju ulogu u diferencijacijama - docekao me je jos zabavniji odgovor: "Kako vidim sebe u tim vremenima? Odgovor je jednostavan i kratak - kao zrtvu tih vremena. Ali na osnovu toga ne smete zakljucivati da u sebi osecam bilo kakvu potrebu za revansizmom", mirno je odgovorila Mirjana Markovic. Nije mi preostalo drugo nego da jasnije postavim to ne bas nevazno pitanje: "Nisam mislila na teskoce koje ste vi imali, vec na one koje ste ucinili drugima. Politicke difirencijacije u Srbiji su zapravo pocele pre vise od cetiri godine sa slucajem "Student". Tada ste vi, komunisti, zbog kritickog pisanja trazili politicku odgovornost novinara i urednika, koji su zbog toga ostali bez posla i kasnije godinama trpeli posledice dok ste vi bili clanica Predsednistva Univerzitetske konferencije, koja je zapocela sa cistkom. Osecate li se licno odgovornom za sudbinu tih ljudi?" upitala sam drugaricu Markovic.

Umesto bilo kakvog saosecanja ili, ne daj boze, spremnosti na priznanje vlastitih gresaka, (sto, posle slicnih pitanja mozete glatko da ocekujete u odgovorima Kucana i mnogih drugih, istocnoevropskih "reformisanih" komunista), odgovor prve dame Srbije bio je jezivo hladan, kao kocka leda: "Dogadjaji u 'Studentu' maja 1987. bili su vulgaran politicki i moralni eksces. Na osnovu toga bili su pozvani na odgovornost oni koji su u odnosu na uredjivacku politiku casopisa snosili tu odgovornost." Tacka. Kao da su politicke diferencijacije novinara i urednika i zabrane kritickog izrazavanja, kontrola misli - nesto sasvim normalno. Kao da za ocenu "vulgarnosti" vec i tada nisu postojali sudovi i zakoni! (Istina, u Beogradu su i oni ustrojeni, paralelno sa medijima.) Kao da sve to vec tada nije bilo u potpunoj suprotnosti sa svim principima demokratije, kao da nije bilo reci o pocetnom staljinizmu par excelence, nego o nekom potpuno normalnom postupku u drustvu!

Mozda bi tu apsolutisticku bezosecajnost, neosetljivost za sve izvan vladarskih interesa koju sam naslutila i u nekoliko drugih susreta sa Mirjanom Markovic, mogli da opisemo i kao nekakav specificni "solipsizam". To stanje duha u kome subjekt potpuno gubi iz vida realne odnose i osecaj vlastite odgovornosti, bio je, sasvim sigurno, onaj momenat koji mi se urezao u pamcenje posle svih susreta sa njom. Mirjana Markovic je, zapravo, bila iskreno i bezgranicno iznenadjena kada sam joj rekla da sam i sama bila u toj redakciji, dakle, da sedi "sa klasnim neprijateljem". Ona nije ni znala ko smo mi i sta smo. Za nju niko od nas, tadasnjih clanova redakcije "Studenta", nije bio vazan. Ona ni slucajno nije znala nasa imena, biografije i sta smo pisali u ono vreme i kasnije. Poverovala sam da je mogla da popije kafu i sa Visicem, koga je njena produzena ruka proterala u Ameriku, a da ne bi ni primetila s kim je razgovarala. Za nju smo bili samo upotrebljivi "klasni neprijatelj" koji je ugrozavao "vitalne interese" nekakve "klase" a zapravo velikog supruznickog plana osvajanja i ostanka na vlasti. Bili smo, kao i stotine drugih, samo mali, beznacajni mravi, preko kojih je u skladu sa gvozdenim zakonom istorijskog napretka morao da prodje njen bager socijalisticke revolucije.

Mnogi su tragicne posledice pomenutog bagerisanja osetili tek posle nekoliko dugih godina. Sto se mene licno tice, mozda bih tim apartcicima koji su nas daleke 1987. godine diferencirali gde god su stigli, mogla da budem jos i zahvalna. Cinicno receno, zahvaljujuci njima otisla sam u ne tako daleku "emigraciju", jos veoma rano i u mnogo povoljnijim okolnostima nego sto su to, koju godinu kasnije, morale stotine hiljada mojih vrsnjaka, skrivajuci se od mobilizacije i "srecnog zivota". Obeshrabrujuce je samo to sto cemo se svi zajedno, mi koji smo otisli i oni koji su ostali, jednog dana suociti sa ruinama. Naime, to je jedino sto iza sebe ostavlja politika koja ovim prostorom hara predugo. Deset dugih godina.