Pismo iz Milana

Gorcin Stojanovic

Na Piazza Duomo, u srcu Milana, u sredistu Lombardije, na severu Italije, vosoko, gore u samom korenu stare italijanske cizme, sedeci nad espressom, ispijajuci ga polako, levantinski, neprimereno njegovom imenu, cudim se prizoru ispred sebe: milanska katedrala, bela kao srebrni filigran, prekicena kipovima, ukljucujuci zlatnu Devicu na najvisoj tacki, rasvetljena popodnevnim sunce, kaciperi se, kocoperi i drazi jeriticku misao - ovo je ultimativni kic, najvisi stadijum eklekticnog besmisla u slavu kicene Device Marije. U usporedbi sa ovom okamenjenom cipkom sto se nece pokrenuti pod udarima predvecernjeg maestrala, Nort Dam deluje kao skrinja za cuvanje starog rublja sa tavana, barselonska Sagrada Familia kao kulisa dekora briljantnog scenografa (sto Gaudi mozda i jeste), a taj dekor nikada nece biti zavrsen jer smisao dekora i nije drugo nego opsena, Saint Paul tek je replika San Pietra, a Sv.Vlaho provincijalni, nasijenski hram koga obilaze drzicevske protuve, hodeci ka Stradunu. Koja i kakva misao stajase iza ove potpuno neverovatne gradjevine, nemoguce je dokuciti. Nepojmiljivost mozda bese nakanom: ta ovo je religijsko obredno mesto, ovde se ne postavljaju pitanja, ovde se ima traziti utehu. Za putnika sklonog skupljanju uspomena na hramove, ali putnika agnostika, ovo je mesto poput drugih objekata graditeljskih pregnuca u uzaludnoj oporbi spram moci prirode. Tako, eto, ostajem zatravljen (fasciniran, izbezumljen) pred cudom koje treperi u jari vrele soljice sa trpkom smedjom tekucinom sto je ispijam, besposlen dakle: besmislen, na trgu koji vri onima cija je putanja uzurpirana smislom kretanja - ovo je Sever, ovo je prva tacka onog sto se uistinu moze imenovati Evropom. Lombardija je posestrima Rurske oblasti, ovde se prave automobili, ovde se igra industrijski fudbal, odavde do Baltika prasina je crna, ekologija, pak, nuzna.

Ostajem, dakle, prikovan za svoju neudobnu stolicu, s prodornim pogledom prestarelog konobara u potiljku - "ovde se ne trosi vreme sedeci, ovde se naplacuje odlican espresso i lep pogled, ali ne andante ma alegro vivace, presto, presto", svrdla taj pogled u potiljku, dok s leve strane dopiru zvuci novokomponovane kancone, a sdesna troje japanskih turista pokusava da mladjem konobaru objasni svoju narudzbu.

U vidokurugu, pred katedralom, medju turistima i drskim golubovima, rastrkana je grupa u tamno odevenih mladjih muskaraca. Izgled njihove odece odudara od visoko stilizovane oprave prolaznika i turista. Lica su grublja, izraz podozriv, oci se jedva vide dok se zmirkanjem stite od prejakog sunca reflektovanog o belinu katedrale. Prepoznajem lica s televizije. Ovo su albanske izbeglice, izlisni su na ovom trgu taman koliko i ja. Tako su izgledale bosanske izbeglice leta devedesetdruge na Trgu Republike, u Beogradu. Njihova je dokolica bila mucna, kao i ova ovde, u srcu Lombardije. Moja dokolica postaje nepristojna. Polazim, ceka me povratak u geografiju iz koje se stalno odlazi, najcesce nevoljno. Idem kuci.