Savest u potrazi za pravednim pravom

Prof. dr Ratko Markovic, koji rado i brzo pise ustave, smatra da sud moze da sudi samo "na osnovu ustava, zakona i drugih opstih akata". To zaista pise u Ustavu. Ali, pise i da je "slobodno sve sto Ustavom i zakonom nije zabranjeno". Nije, valjda, zabranjeno da sudija sudi i po svojoj savesti! Kako bi, inace, primenio propis o oceni dokaza po slobodnom uverenju ili doneo presudu kad propisa nema ili je nejasan? Ako mu je vec ukazano poverenje da sudi, neka to cini po svojoj a ne tudjoj savesti

Dr Zoran Ivosevic

Petak, 2. maj

Kod nas je posle Drugog svetskog rata skoro pola veka vladala ideoloska dogma o pravu kao volji vladajuce klase. Isto toliko suzbijana je ideja o pravednom pravu, koju je tiho i uporno zastupao "zabranjeni" profesor beogradskog Pravnog fakulteta dr Bozidar S. Markovic. Pozitivno pravo, kaze profesor, nije pravo u celini, jer uporedno sa njim postoji jos jedno pravo koje se u raznim epohama nazivalo razlicito: pravda, moral, zivo pravo, prirodno pravo, ali uvek kao nesto sto je trajno i iznad zakona, sto sadrzi nacela koja uredjuju i same zakone. To je - pravedno pravo.

Sud sudi na osnovu propisa sadrzanih u ustavu, zakonu i opstem aktu, ali oni cesto nisu dovoljni: nekad sto ih nema, nekad sto nisu dovoljno precizni ili jasni, nekad sto su izgubili smisao, nekad sti bi njihova primena vodila zloupotrebi prava. I u takvim prilikama sud mora da uspostavi pravni poredak, uprkos manama pravnog sistema. Tada se i oslanja na pravedno pravo.

Jos je Aristotel uocio da je pravda stozerna vrlina da se svakom prizna ono sto mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima (komutativna pravda) u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti (distributivna pravda) i u postupanju prema drugome kao prema sebi (eticka pravda). Apsolutna pravda je nedostizna, ali sud mora teziti da joj se priblizi. U toj teznji on u pravni poredak i uvodi pravdu. Kad to cini, sudi po pravicnosti.

"Sudjenje po pravicnosti nikako ne znaci proizvoljno sudjenje po licnim i subjektivnim merilima sudije, bilo da su ta merila zasnovana na nekoj apstraktnoj normi (individualna sloboda, drustvena solidarnost), ideologijama uopste ili na nekom etickom principu ili osecanju (altruizam, humanost, bolecivost i sl.). Sudjenje po pravicnosti nije ni ideoloski ni sentimentalno sudjenje. Nasuprot tome, suditi po pravicnosti znaci pre svega suditi po izvesnim objektivnim, racionalnim i drustvenim, tj. naucnim kriterijumima, kao sto su ideja jednakosti i jednakog postupanja, ideje normalnog i razumnog, vladajuca drustvena merila, objektivni drustveni interes. Suditi po pravicnosti znaci dakle suditi po objektivnim normama izvucenim iz drustvene zakonitosti".

Ovakvim sudjenjem se objasnjava zasto je sudska praksa bogatija, slojevitija i suptilnija od propisa. Zivot je inventivniji od pravne norme i izmice njenoj potpunoj kontroli. On je dinamican, pa se stalnim promenama suprotstavlja propisima koji su staticni. Zato sudska praksa i nije puko presadjivanje propisa u ambijent stvarnosti vec njegovo stvaralacko ukrstanje sa stvarnoscu koje uvek daje sveze plodove na zelenom stablu zivota. Ako korene tog stabla stalno nalivaju bistri potoci pravde, sud ce uspevati da udahne zivot propisima i kad su ustajali, onemocali ili beznadezno bolesni. Tu "magiju" cini sudija, "zivi pravednik", razumevanjem zivota, pravnickim znanjem, opstom kulturom i moralnim senzibilitetom. Na taj nacin on postaje i "arhitekta" sudske prakse.

Ali, pravicnost ne moze delovati nasuprot pravnoj normi. Zato je sudjenje po pravicnosti supsidijarno: iz drugog plana. To, medjutim, ne znaci da je ono inferiorno. Naprotiv, pruza sudiji priliku da iskaze svoj pravnicki talenat i resenje potrazi u slojevitoj strukturi komutativne, distributivne i eticke pravde.

Subota, 3. maj

Ovo drustvo nastalo je, u okviru Udruzenja pravnika Srbije, iz duboke krize prava, slobodnom voljom sudija da sacuvaju svoju profesiju od mnogih nevolja vremena u kome zive. Oni su se samoorganizovali, na osnovu ustavnog prava na udruzivanje koje stoji na raspolaganju svim gradjanima. Drustvo nije ni politicka ni sindikalna organizacija. Ali, jeste staleska i profesionalna. Njegovi ciljevi su: afirmacija prava kao struke, zalaganje za vladavinu prava i pravnu drzavu, briga za ugled i materijalni polozaj sudija, briga za unapredjenje propisa za ugled i materijalni polozaj sudija, briga za unapredjenje propisa o organizaciji i radu sudova, edukacija clanova i dr. U njihovom ostvarivanju, Drustvo ce braniti samostalno, nezavisno i nepristrasno sudstvo, stititi dostojanstvo sudijske profesije i licnost sudije. Utvrdice i Kodeks profesionalne etike.

Drustvu je vec pristupilo vise od 510 sudija, uprkos dekretu koji je gospodin Govedarica, u nejasnom svojstvu v. d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, uputio svim sudovima, iznoseci da Drustvo nastaje iz zloupotrebe demokratskog prava na udruzivanje, da su mu ciljevi politicki a delovanje stranacko i da uvodjenjem paralelnih organa hoce da sudi sudskim odlukama. Kako neko moze znati da Drustvo zloupotrebljava pravo na udruzivanje, pre no sto je ono pocelo da deluje? Kako bi Drustvo moglo imati politicka i stranacka obelezja ako se osniva kao profesionalna i nestranacka asocijacija kojoj moze da pristupi svaki sudija, bez obzira na politicko uverenje i stranacku pripadnost, pa i gospodin Govedarica. Drustvo nece da sudi sudskim odlukama, ali hoce da reaguje na akte kojima se narusava samostalnost i nezavisnost sudske vlasti. Bas kao sto su neke sudije reagovale i na sudske odluke u izbornim sporovima. Medjutim, takve odluke ne moze stavljati van snage Drustvo, sve i kad bi htelo (a ne pada mu na pamet). Ni javno reagovanje sudija nije stavilo van snage sudske odluke u izbornim sporovima. Ucinio je to Lex specialis.

Drustvo sudija Srbije hoce da se bavi svim pitanjima od znacaja za polozaj svojih clanova, pa naravno, i onima koja se uredjuju zakonom. Ono ce se, na primer, zalagati za znacajniju ulogu Vrhovnog suda u postupku izbora sudija, kako se ne bi desavalo da za sudiju najviseg suda bude izabrano lice koje nikada ranije nije bilo sudija. To se desilo i gospodinu Govedarici.

Sudijama nije potreban niko da ih cuva od Drustva. Zato neka gospodin Govedarica cuva samog sebe od Drustva. A i Drustvo, od sebe. Sudije ce vec znati da se i same zastite ako ono bude delovalo suprotno njihovom ocekivanju. Njima tutori nisu potrebni.

Sve ovo ukazuje da je i Drustvo sudija izniklo iz ideje o pravednom pravu i pravicnom sudjenju. U njegovim programskim nacelima pise i ovo: "Pojava nezakonitog rada ima i u postupanju pojedinih sudskih veca i sudija narocito u poslednje vreme. Time se... gubi poverenje u sudove, zakone i pravdu. Bice potrebno mnogo vremena i truda ogromne vecine casnih i odgovornih sudija da se... vrati poverenje gradjana u sudove i pravdu. Taj teski ali i neodlozni zadatak mogu i moraju da obave, pre svega sudije, svaki za sebe, savesnim obavljanjem svoje funkcije".

Nedelja, 4. maj

Ponedeljak, 5. maj

Cim sam, zapocinjuci setnju, zakoracio u Ulicu srpskih vladara misli mi je vec privukao clan 2. Prednacrta zakona o sudijama, koji glasi:

"Sudija je u vrsenju sudijske duznosti nezavistan od bilo koje vlasti i uticaja. Sudija sudi na osnovu ustava i zakona i po svojoj savesti.

Zarad jacanja svoje nezavisnosti sudija ima pravo i duznost da stalno usavrsava svoju opstu i strucno kulturu".

Ako bi ove odredbe izdrzale sva iskusenja zakonodavne procedure, pozitivno pravo bi siroko otvorilo vrata pravednom pravu, koja je odskrinuo, pre vise od sest decenija prof. dr Bozidar S. Markovic.

Ali nisam siguran da ce se to i desiti. Na sednici Pravnog saveta jedan drugi profesor beogradskog Pravnog fakulteta, istog prezimena, energicno se usprotivio da u odredbi stava 2. ostane da sudija sudi "i po svojoj savesti". Prof. dr Ratko Markovic, koji rado i brzo pise ustave, smatra da sud moze da sudi samo "na osnovu ustava, zakona i drugih opstih akata". To zaista pise u Ustavu. Ali, pise i da je "slobodno sve sto Ustavom i zakonom nije zabranjeno". Nije, valjda, zabranjeno da sudija sudi i po svojoj savesti! Kako bi, inace, primenio propis o oceni dokaza po slobodnom uverenju ili doneo presudu kad propisa nema ili je nejasan? Ako mu je vec ukazano poverenje da sudi, neka to cini po svojoj a ne tudjoj savesti.

Dobro je sto je na sednici Pravnog saveta bilo i drukcijih misljenja. Prof. dr Slobodan Perovic, utemeljivac Kopaonicke skole prirodnog prava, insistirao je na pravednom pravu, kao dopunskom sredstvu pravnog odlucivanja, navodeci niz pravnih standarda (savesnost, postenje, pravicna naknada, ravnopravnost ugovornih strana, nepravicnost odrzavanja ugovora i dr.) koji upucuju na pravicno sudjenje. Kad smo se posle sednice zajedno vracali, rekao mi je da ne veruje da ce sudjenje "po savesti" izdrzati otpor "cuvara" Ustava. Voleo bih da gresi.

Utorak, 6. maj

Sreda, 7. maj

Naravno, to nije jedina presuda koja svedoci o pravednom sudjenju. Ali je - najsvezija. Ona pokazuje kako i sud ima dusu. Nju cini upravo pravedno pravo.

Cetvrtak, 8. maj

Nacelo podele vlasti iziskuje da nosioci sve tri vlasti (zakonodavne, izvrsne i sudske) budu ravnopravni, u svakom pogledu, pa i u pogledu plata. Ali, u Srbiji nije tako, iako u Federaciji i Crnoj Gori jeste. Rad funkcionera Narodne skupstine i Vlade jednako je vrednovan ali ne i rad predsednika i sudija Vrhovnog suda.

Predsedniku Vrhovnog suda odredjen je manji koeficijent od koeficijenta predsednika Narodne skupstine i predsednika Vlade, koji su izjednaceni, dok je sudiji Vrhovnog suda Srbije odredjen manji koeficijent od koeficijenta clana Vlade. Njegov koeficijent je, cak, manji od koeficijenta zamenika predsednika radnog tela Narodne skupstine a jednak koeficijentu narodnog poslanika bez posebnih zaduzenja, ciji je rad povoljnije vrednovan od sudije Okruznog suda.

Problem placanja nije vezan samo za onog kome se placa, vec, cesto, i za onog ko placa. Neka izabrana lica, narocito u izvrsnoj vlasti ostvaruju zaradu kao direktori preduzeca iz kojih su dosli na funkciju, iako tamo vise ne rade. Pravo na zaradu ostvaruje se radom i zato platu moze isplacivati samo onaj u ciju korist se radi. Tako jeste za one koji rade u sudu, ali nije za one koji rade u Vladi. A moralo bi biti jednako za sve. Jednako postupanje u jednakim stvarima je i ovde izostalo. I to je pitanje pravde.

Necu vise da vodim dnevnik. Ali, hocu da setam.

(Autor je sudija Vrhovnog suda Srbije i predsednik Drustva sudija Srbije)