Dr Mira Bogdanovic, naucni saradnik Instituta za socijalnu istoriju u Amsterdamu o intelektualnoj prevrtljivosti, moralnim obzirima i menjanju ideoloske odece

Drzava i inteligencija imaju izuzetno vaznu ulogu u razvoju zaostalog drustva, kao sto je recimo srpsko. Posto je drzava jako vazna, jer tamo gde je drzava tamo je i vlast, a inteligencija ima monopol nad znanjem, tu se srece s drzavnim potrebama. Rezultat je uhljebljenje inteligenije i sluzenje inteligencije drzavnoj i narodnoj ideji...

Mirjana Kalinic

Velike nade bile su podstaknute protestima gradjana i studenata krajem prosle i pocetkom ove godine. Euforiju tzv. novonastale slobode i velikih ocekivanja zamenila je postgradjanska melanholija i razocarenja... Da li ce Srbija ponovo morati da "seta", da li ce "gradjanska revolucija" doprineti stvaranju pravne drzave ili nasa prica tek pocinje - o tome za NNB govori dr Mira Bogdanovic, naucni saradnik Instituta za socijalnu istoriju u Amsterdamu.

- Zimus sam u vreme "setnje" bila u Beogradu, zapanjilo me tada sto su svi bili puni ocekivanja, skoro svi su mislili da ce do promena brzo doci. Cak su i neki ljudi, koje smatram jako pametnim i uravnotezenim, smatrali da ce Slobodan Milosevic pasti do kraja decembra. Posto se bavim istorijom, cini mi se, imajuci u vidu kompleksnu srpsku istoriju, da su to bila preterana ocekivanja. Mislim da ce ovaj rezim biti dugovecniji, kaze nasa sagovornica.

- Sto se tice pitanja da li treba ponovo "setati" - ne znam, nastavlja dr Mira Bogdanovic. Pitam se da li bi te "setnje" imale nekakav efekat. Jer, za mnoge ljude, posto se nisu desile nikakve promene, "setnje" su postale cist gubitak i iluzija. Da li bi "setnje" na isti civilizovani nacin mogle da se obavljaju u buducnosti, ako bude zatrebalo, tesko je reci. Bojim se da to nece ici bas tako. Nazvati proteste "gradjanskom revolucijom" malo je pateticno, mada je donekle to i tacno. Citala sam jednog pametnog bivseg poljskog sada britanskog sociologa Baumana koji kaze da ga gradjanske "setnje" i protesti u istocnoevropskim zemljama podsecaju, na neki nacin, na rusku februarsku revoluciju. Medjutim, Bauman kaze da oktobarska sledi odmah posle februarske... Sve karte nisu jos uvek na stolu. Postoje u toj igri interesi ljudi cije su mogucnosti blokirane ovim sistemom, koji su prodorni, koji hoce napred, koji hoce da rade i zarade. Medjutim, taj interes nije univerzalan ovde, zato moze doci do sukoba interasa. Niti su sve karte na stolu, niti su svi argumenti pokazani...

Koliko su zbrci i haosu na ovom prostoru u proteklih nekoliko godina doprineli intelektualci, koliko su pomogli, a koliko odmogli?

- Intelektualce ne bih posmatrala u tom organicenom periodu, u poslednjih 7-8 godina, povukla bih neke istorijske paralele sa ulogom inteligencije u zakasnelim drustvima, kako se inace nazivaju u literaturi. Dakle, u drustvima koja se kasnije modernizuju i evropeziraju. Naime, Srbija je u 19. veku nastala ni iz cega, bila je zemlja s velikim procentom nepismenog stanovnistva, trebala joj je inteligencija i skolovana elita. Inteligencija se dakle skoluje, skolovana elita trazi drzavu, drzavi treba skolovana elita da bi startovala kao drzava. Tada dolazi do jednog spoja koji i dan-danas traje izmedju drzave, drzavne i narodne ideje i inteligencije. Za razliku od zapadnih zemalja gde je preduzetnicki sloj preuzeo na sebe civilizacijsku i razvojnu ulogu, ta uloga je ovde pripala inteligenciji. Odnosno, inteligencija je postala neka vrsta ekvivalenta preduzetnicke klase. Njena odgovornost je zato ogromna, na njoj lezi odgovornost da drustvo civilizuje i da ga dovede u red evropskih drzava. Drzava i inteligencija imaju jako vaznu ulogu u razvoju zaostalog drustva, kao sto je recimo srpsko. Posto je drzava jako vazna, jer tamo gde je drzava tamo je i vlast, a inteligencija ima monopol nad znanjem, tu se srece s drzavnim potrebama. Rezultat je uhljebljenje inteligencije i sluzenje intelektualaca drzavnoj ili narodnoj ideji. Dakle, ona sluzi drzavnoj ideji, bez obzira na kojoj osnovi u krajnjoj liniji pocivala. Jednom je to bilo unapredjivanje kolektivne narodne slobode, zatim u medjuratnom periodu imamo kolektivnu medjuplemensku ljubav izmedju Srba, Hrvata i Slovenaca, potom smo imali period kolektivnog narodnog spasenja. Dakle, intelektualci uvek sluze nekakvim kolektivnim, nadindividualnim idejama i osluskuju i glas naroda, takodje. Medjutim, oni bi trebali da osluskuju i glas sopstvene savesti. A oni to ne mogu posto sluze drzavi i narodu. Naravno, postoje pojedinci koji su kicmu drzali uspravno, medjutim, u celini gledano, moralni obziri prilicno su strani drzavotvornoj inteligenciji...

Sta se desava s drzavnom ili kako je ovde zovu dvorskom inteligencijom?

- U njihovim ocima moralni obziri su posledica luksuza i dekadencije. U stvari, njihovi moralni obziri su partikularisticki, zato mislim da nisu moralni. Iz ove uloge drzavotvorne inteligencije proizlazi i njihova prevrtljivost. Naime, ukoliko se promeni drzavna ideja, inteligencija s obzirom na povezanost s drzavom, menja i ideolosko opredeljenje. Dakle, moralna cvrstina i koherentnost pociva na individualnoj svesti i ogovornosti za cinjenje ili necinjenje, ili u odbijanju da se ponovo igra druga (nova) igra. Intelektualci o sebi misle da su andjeli, radi se u stvari o nerealisticnoj, skoro narcisoidnoj predstavi. Na jednoj tribini u Amsterdamu, gde je bilo reci o ulozi inteligencije u ovom poslednjem balkanskom ratu, jedan od prisutnih apartrida iz prethodne Jugoslavije tvrdio je da neko ko postane nacionalista ne moze da bude intelektualac. Medjutim, ja mislim da intelektualci nisu andjeli, mogu biti i nacionalisti istovremeno, cak iako u ovom opstem presvlacenju promene idelolosku odecu. Takav intelektualac je samo tipican proizvod drustva iz kojeg dolazi...

Osim menjanja ideoloske odece, koje su jos karakteristike intelektualaca sa ovog prostora?

- Jedan americki sociolog koji se bivio proucavanjem inteligencije kao drustvene grupe kaze da nju odlikuje kultura kriticnog diskursa. Ukoliko se napusti taj kriticni diskurs, gde se stajalista brane racionalnim argumentima, pa se ta stajalista zamene verom u dogmu i napusti skepsa (sto je na ovim nasim prostorima cest slucaj) time se dokazuje sopstveno apsolutno pravo. Teorije zavere koje su ovde mnogo kolale, koje naizgled imaju potpunu racionalnu formu, sto bi trebalo da bude rezultat i osnovna odlika intelektualnih napora, sluze iracionalnim kolektivnim ciljevima tj. formiranju i mobilizaciji prizemnih i socijalno- darvinistickih poriva. Kod takvog tipa intelektualaca, koji se kod nas cesto srecu, javna i privatna sfera su zbog sluzenja narodnoj (drzavnoj) ideji srasle. U perverznoj formi ostvaren je identitet pojave i sustine, partijnost je nesto sto i u jednom i u drugom obliku odlikuje inteligenciju na ovim prostorima...

Zasto intelektualci cute. Da li se tu radi samo o zastiti "viseg cilja" i "jednistvu snaga"?

- Njih zapravo drustvena uloga obavezuje, jer rade za drzavu i narod. Necu da se upustam u razmisljanja tipa vlast - slast, ima i toga naravno, ali ideja o nekakvoj misiji intelektualaca u poslednjih 150 godina cini da su oni uvek uz vlast. Tesko je tu odvojiti materijalnu zainteresovanost od nekakve ubedjenosti. Zato govorim o tome da su javna i privatna sfera srasle, ti radis za interese naroda, a zapravo radis i za sebe...

Moze li se recimo u Amsterdamu dogoditi da jevrejska sinagoga bude pretvorena u restoran, a da intelektualci to precute?

- To se u Amsterdamu nikada ne bi moglo desiti. U Evropi se nedavno digla velika buka kada su hteli neki preduzetnici da pored Ausvica otvore Mekdonaldsov restoran. Tu sada imamo interes nove prodorne gradjanske klase, koja na sve strane otvara kioske i prodaje sve i svasta, a imamo i interes ili elementarnu grizu savesti, opomenu koja je utelovljena u postojanju Ausvica, koji ne sme da se mesa s nekakvim komercijalnim obzirima. Tamo bi bilo nezamislivo da se sinagoga pretvori u restoran i dobro je sto ne moze... Reci cu Vam kako se to radi u Holandiji. Naime, tamo su Jevreji u Drugom svetskom ratu bili, maltene, asepticki pocisceni, zahvaljujuci pre svega savrsenoj administraciji. Kad su Nemci okupirali Holandiju samo su uzeli opstinsku arhivu, povadili imena i adrese i pokupili te ljude. Mnogi ljudi nisu ni prstom mrdnuli da to sprece. Medjutim, 1941. godine jedna grupa komunistickih luckih radnika pobunila se kad su Jevreji otpusteni sa posla i bili spremani za deportaciju. Doslo je do strajka. U znak secanja na lucke radnike svake godine 11. februara gradonacelnik Amsterdama polaze venac na spomen-obelezje. U zemljama gde je griza savesti jako razvijena, mnogo se cini da se takve stvari nikada vise ne ponove. Cak se i relativno mali pokret otpora naduvava, ali sve to ima svoju korisnu drustvenu funkciju. Zato mislim da je u jednoj zemlji kao sto je nasa, gde je antifasisticka tradicija znatno jaca nego u Holandiji, sramota sto se takve stvari desavaju.

Vi pratite zbivanja na politickoj sceni Srbije. Kako komentarisete najavu price koja je ovde poznatija kao "Milosevic treci put medju Srbima?

- Mislim da ce treca Miloseviceva kandidatura za predsednika Srbije delovati pogubno za razvoj demokratije u Srbiji. U interesu srpskog naroda, razvoja demokratskih institucija i demokratskog mentaliteta bilo bi pozeljno da do te kandidature ne dodje. Necu da govorim uopste o pogubnosti te vladavine ako se nastavi dalje, jednostavno govorim o demokratskim principima u koje se sad svi zaklinju.

Za Milosevica ovdasnji analiticari kazu da je od politike napravio politicku radionicu u kojoj je rec "majstorice" vaznija od "majstorove"?

- Poslednjih godina jako mnogo se govori o tome kako jedna dama ima veliki uticaj iza scene. Kad o tome razmisljam, uvek mi padne na pamet kako se to radi u Holandiji. U Holandiji postoji kraljica koja vlada, kraljicin suprug je potpuno iskljucen iz javnog zivota, sem ukoliko mu vlada ne nadje nekakvo zaduzenje. Poslednji princ-suprug bio je aktivan u pomoci zemljama treceg sveta, bio je neka vrsta putujuceg ambasadora. Medjutim, sto god da preduzme, Vlada mora da odobri. Naravno, postoji zuta stampa, trac-listovi, koji su ga pratili i koji su zeleli da saznaju sta sve radi. Kada je princ Bernard, muz prethodne kraljice Julijane, presao preko dozvoljene crte, kada se dao korumpirati, organizovana je parlamentarna anketa, pa je razresen svih svojih javnih duznosti koje su mu inace date da bi slobodno vreme sprovodio na konstruktivan nacin. Dakle, covek je sklonjen sa scene zato sto je to stetilo ugledu kraljevske kuce i ugledu zemlje.

Sta se desavalo s novinarima koji su objavljivali pikanterije iz princevog zivota?

- Negde 60. godina ta vrsta novina u Holandiji nije smela da se stampa. Medjutim, takve novine bile su stampane u Nemackoj koja nema kraljicu, pa posto su mnogi Holandjani bili zainteresovani sta rade krunisane glave, dolazili su do takvih novina. Ispostavljalo se kasnije da ti tracevi i nisu bili tracevi. Princ Bernard se mnogo mesao u drzavne poslove. Cak je hteo i da svoju suprugu - kraljicu zatvori u bolnicu za umobolne, zato sto je u UN odrzala pacifisticki govor u vreme kada je hladno-ratovski rat bio na vrhuncu. Pokusao je cak i da organizuje puc. Zahvaljujuci novinarima izbio je veliki skandal kad je princ Bernard 70. godina primio milion dolara od firme Lokid, to je bilo u vreme kada je Holandija obnavljala svoje ratno vazduhoplovstvo. Novinari su zeleli da znaju na koji je racun uplacen novac, objavljene su i njegove ljubavne afere. Reagovali su ljudi koji jako vole kraljevsku kucu, koji su vrlo konzervativni i tradicionalni, koji su hteli da novinara izvedu na sud. Ali, javnost se uzrujala, pa je drzavni portparol dao izjavu da drazava prepusta gospodinu Grajsu, tako se zove novinar koji je objavio taj clanak, da se sam postidi pred svojim losim ukusom. Cak je taj novinar objavio da je "kraljica Julijana nacisticka kurva", zbog nerazjasnjene nacisticke proslosti princa Bernarda. To je bio veliki demokratski pomak u Holandiji. Prepusteno je novinarima da na osnovu sopstvene savesti, dobrog ili loseg odgoja, pisu o nekim stvarima, proganjanja nema.