Portret: Toni Bler, novi britanski premijer

Na mesto prvog coveka britanske politike dosao je reformisani laburist i moderni konzervativac. A upravo takav politicar je bio potreban naciji, za koju se rasireno smatra da se sporo oslobadja tradicije i da poprilicno kasni u aktuelnom politickom pregrupisavanju na globalnom planu, uoci skorog uoblicenja novog svetskog poretka zasnovanog na "nacionalnoj regionalizaciji Evrope" i opstoj "amerikanizaciji" politickih i drustvenih standarda sirom sveta

Dragan Milinkovic

Toni Bler

Britanci su konacno dobili premijera koji u isto vreme predstavlja reformisanog laburistu i modernog konzervativca, sto je do sada bilo nezamislivo u zemlji izuzetno strogih vekovnih parametara, medju kojima su nacionalni interesi i pojedinacni osecaj dostojanstva uvek bili u vrhu tradicionalnih vrednosti. Toni Bler je rodjeni pobednik, pragmaticar i vodja s vizijom i ambicijom, a njegova je mladost dodatni britanski adut u teskim vremenima vaspostavljanja novih odnosa u Evropi i u svetu. S njim, izvesno, Ostrvo ce jos samopouzdanije da udje u novi milenijum.

Toni Bler je najmladji britanski premijer nakon Lorda Liverpula iz 1812. godine. Istovremeno, on je deseti "prvi ministar" koga je "rukopolozila" kraljica Elizabeta Druga, ali tek drugi iz redova laburista. Zapravo, Bler nije bio ni rodjen kada je Elizabeta nasledila presto od svog oca Dzordza Drugog.

Njegova izborna pobeda je bila prizeljkivana i ocekivana, ali niko nije ocekivao takav briljantan trijumf, kakav odavno nije zabelezen ni u Velikoj Britaniji. Jos kada je izabran za opozicionog lidera, u redovima vladajucih konzervativaca su naslutili da je u pitanju rasan politicar, s kojim nece lako izaci na kraj. I bili su u pravu, ali to ne ublazava njihov veliki poraz.

Neki ga uporedjuju s pokojnim americkim predsednikom Dzonom Kenedijem, mada vecina nalazi vise slicnosti sa sadasnjim predsednikom Bilom Klintonom. Pored slicnosti u prezimenu (Linton-Klinton), obojica su retki drzavnici koje njihovi biraci i svetski mediji oslovljavaju nadimcima (Toni i Bil). Uz to, obojica dolaze iz umerenih krila svojih partija i nosioci su novih modernijih politickih tendencija i savremenijih drzavnickih shvatanja i licnih manira.

Pri tome Bler nikada nije negirao da mu prija poredjenje sa nesto starijim americkim kolegom, sa kojim je od pocetka uspostavio bliske, reklo bi se, prijateljske odnose. Klinton je bio i prvi drzavnik koji je novom premijeru cestitao "fenomenalnu" izbornu pobedu, a Bler mu je "uzvratio" premijerskom inauguracijom u jedinstvenom "klintonovskom predsednickom stilu", kojom je obelezio svoj zvanicni ulazak u Dauning strit. Njegova relaksirana setnja sa raskopcanim sakoom i bezbrojna rukovanja sa okupljenim pristalicama odisala su entuzijazmom i emocijama koje Englezi sebi vrlo retko dopustaju.

U neizbeznim predizbornim poredjenjima sa svojim prethodnikom Dzonom Mejdzorom, Toni Bler je vazio za medijskog mezimca. Izrazito komunikativan i televizican, on se pokazao kao veoma moderan i ubedljiv politicar, koji je u premijersku kampanju usao sa oreolom uspesnog reformiste. Preuzevsi Laburisticku partiju, kao klasicno radnicko politicko udruzenje sa sindikatima iza sebe, Bler je partijske redove vrlo brzo oslobodio socijalisticke dogme i adekvatne dogmatske terminologije, raspustivsi jalove veze sa sindikatima i prihvativsi se programa cvrsce socijalne politike.

Na to ce morati da racunaju svi oni koji su poverovali da je na britansku politicku scenu stupila nekakva levicarska socijalisticka partija, kontinentalnog a pogotovo ne drzavnog tipa. Sta vise, novi laburisti veruju da drzava ne bi smela da se siroko mesa u britanski svekoliki zivot, dok privatizacija treba da dobije nove zamahe radikalnim reformama koje planira nova vlada. Blerov "socijalizam" je prvo osetila na svojoj kozi upravo partijska levica, koja je slovila kao zastitnik "eksploatisanih radnika" i nizih drustvenih slojeva.

Njihova "visedecenijska jalova prenemaganja o klasnoj borbi" su, po misljenju novog lidera, "samo rekviziti proslosti i opravdanje za drugu vrstu klasne eksploatacije", kojima je partija iznutra razorena, a mnogi biraci su razocarani i rasterani. Zato je, odmah po Blerovom dolasku, iz laburistickog programa proterana "prokazana terminologija", a nakon punih 77 godina je ukinut famozni clan broj 4, kojim se propagirala partijska opredeljenost za javnu ili takozvanu "drustvenu svojinu" u svim strateskim industrijama i vaznim privrednim granama.

Najavljen kao "novi covek", za razliku od Mejdzora kao "sumornog coveka" britanske politike, premijer Bler je istovremeno veliki umerenjak i pristalica negovanja tradicionalnih britanskih moralnih i drugih vrednosti. Mnogi ostrvski analiticari rado isticu paradoks da je Mejdzor, kao radnicko dete, uspeo da se probije u sam vrh britanskih konzervativaca, koji svoje lidere tradicionalno regrutuju iz visih i imucnih slojeva britanskog drustva, dok je Bler, po njima, predstavnik vise srednje klase, koji se izborio za liderstvo u takozvanoj radnickoj partiji.

Pojedini politicki autoriteti cak smatraju da je na mesto prvog coveka britanske politike dosao reformisani laburista i moderni konzervativac. A upravo takav politicar je bio potreban naciji, za koju se rasireno smatra da se sporo oslobadja tradicije i da poprilicno kasni u aktuelnom politickom pregrupisavanju na globalnom planu uoci skorog uoblicenja novog svetskog poretka zasnovanog na "nacionalnoj regionalizaciji Evrope" i opstoj "amerikanizaciji" politickih i drustvenih standarda sirom sveta.

Sam Bler, cini se, ne priznaje nikakve uopstene globalizacije, rangiranja, niti ukorenjene klasne podele u britanskom drustvu. Rodjen je kao anglikanski protestant, odani je hriscanin, dok je njegova supruga Ceri stroga katolkinja. Njihova deca Ivan (13), Nikolas (11) i Ketrin (9) idu u privatnu katolicku skolu. Ceri je od Tonija mladja dve godine. I ona je advokat i to u najvisem zvanju "kvin kanceler", koje je takodje osvojila na "London skul ov ekonomiks", gde se srela s buducim muzem. Ubrzo su se vencali, a Ceri je zadrzala svoje devojacko prezime Buc, nasledjeno iz ponosne glumacke porodice. Ceri Buc je prosle godine proglasena najuspesnijim advokatom - sudijom u Britaniji i sada zaradjuje preko 200 hiljada funti godisnje, skoro duplo vise od plate britanskog premijera. Kao i njen svekar Lio, pokusala je jednom kao poslanicki kandidat, ali "na srecu" nije uspela i posvetila se pravnickoj profesiji.

Toni je u sustini osetljiv covek, svezeg razmisljanja i ne krije emocije. Oduvek je diskretan u svemu sto radi, posebno kad je seks u pitanju. To su zapazili njegovi mnogobrojni prijatelji jos u vremenu dok je pripadao rokenrol generaciji, kada je nosio dugu kosu koja je isticala njegove plave oci. Devojke su ga jurile, ali je oduvek vise voleo da sam bira nego da bude izabran. Ponekad je hirovit i nepopustljiv, ali istovremeno samopouzdan, radan i beskrajno ambiciozan. Iskren je i odan prijatelj, ali mu je pravednost vrhunski kriterijum. To je najbolje osetio upravo Gordon Braun, njegov odani prijatelj i ministar finansija u novoj laburistickoj vladi.

Blera su optuzivali da je politicki bezobziran, nemilosrdan, da namece svoju volju i da nema jasne politicke stavove i ideje. Uskoro je svima pokazao da je politicki samo nemilosrdno ambiciozan, da ne namece svoju volju nego neophodnu partijsku disciplinu, kao i da pripada vrsti vodja koje imaju dalekosezniju viziju od vecine svojih savremenika i politickih protivnika. A ta je vizija krajnje jednostavna i vidi britansku naciju onakvu kakva je danas vladajuca Laburisticka partija: preporodjenu, modernu, prosperitetnu, sigurnu i ujedinjenu.

U Toniju Bleru, Britanija je dobila premijera cija se politicka nemilosrdnost i nevidjena ambicioznost do sada pokazala veoma delotvornom. Bez nje, sigurno, ne bi uspeo da napravi sjajnu politicku karijeru, koja ga je za manje od 15 godina dovela od poslanickog kandidata do najkljucnijeg mesta u Dauning stritu. Pri tome je on pokazao "olimpijsku posvecenost", koja ga bez sumnje svrstava u izvanredne i vanserijske osobe.

Sjajno kombinujuci ambiciju i licni sarm, on je uspeo da ohrabri i povede milione ljudi, pokazujuci istovremeno spremnost i sposobnost da stalno uci i da se brzo prilagodjava. To su ovih dana najbolje osetili strucnjaci Skotland Jarda, sa kojima Bler uvezbava slozene premijerske bezbednosne obaveze i rituale. Zato je razumljivo odusevljenje vecine cinovnika i osoblja u vladinim kancelarijama i ustanovama, koje je zahvatio talas optimisticke energije, koju je novi premijer doneo sa sobom. Slicna atmosfera se oseca i u britanskom Parlamentu, gde sada sedi rekordan broj od preko 100 zena poslanika, kao i skoro 200 narodnih predstavnika koji su tek u trecoj deceniji zivota.

Zato Britanija ima sve razloge da u novi milenijum udje sa mnogo vise sigurnosti nego sto se to donedavno mislilo. Jos jednom se, naime, potvrdilo da izbori predstavljaju ogroman posao, da su kapitalno vazna stvar za svaku ozbiljnu drzavu i da su kljucna provera demokraticnosti i zrelosti jednog naroda. A kompletna britanska izborna kampanja odvijala se pred ocima cele zemlje, sa podjednakim uslovima i pravima za sve partije i sve kandidate. Britancima nisu bili potrebni ni kontrolori, ni strani posmatraci, jer su rezultati sa svih 45.000 biralista prebrojani rucno, pre svitanja, direktno pred kamerama i pred desetinama hiljada prisutnih ljudi.

Sudeci prema besprekorno realizovanoj kampanji, u kojoj je svaki pojedinac u potpunosti obavio unapred postavljene zadatke, jasno je da je Laburisticka partija na vreme shvatila koliko se promenila zivotna realnost danasnjih Ostrvljana, i koliko ce promena tek biti neophodno na putu odbrane prioriteta britanskih nacionalnih interesa, a time i dostojanstva svakog britanskog gradjanina. Zato premijer Bler uporno govori o prvom desetogodisnjem mandatu svoje vlade, koja namerava da radi u interesu cele zemlje i svih njenih stanovnika svih boja i svih zivotnih ubedjenja.