Mitologija popularnosti "Kasandre"

Moglo bi da se kaze da je celokupna mitologija masovne kulture (ciji je "Kasandra" nesumnjivi deo) nastala na rusevinama jednog modernog mita - o neogranicenim mogucnostima svih ljudi da ostvare maksimum svojih potencijala. Na zalost, realnost zivotnih monopola, nepravdi, nedaca i otudjenih elita prebacila je plan desavanja u polje simbola, na livadu filma i televizije na kojoj, da parafraziram jednog provincijskog cinika, "pasu samo magarci"

Lazar Dzamic

"Strah, zavist, tastina, zdravlje, korist, profit, ponos, ljubav i zabava. Ako ste ikada potrosili neki novac, onda je to bilo zbog jednog od ovih razloga" - cuvena je izjava Roda Mimpresa, nekadasnjeg direktora marketinga ITT-a.

Ako ste ikada gledali neku "sapunsku operu", bilo je to zbog istih razloga.

Trenutno u Srbiji postoji samo jedna neprikosnovena istina, nesto sto ne spori nijedan politicar, nijedna partija, etnicka grupa, (potencijalna) autonomna pokrajina, sindikat, verska zajednica, medij, javna licnost ili pripadnik sluzbe bezbednosti, oko cega se slaze cak i koalicija "Zajedno" - "Kasandra" je ubedljivo najpopularnija pojava u zemlji! Razlog za radovanje nad konacno dostignutim drustvenim konsenzusom ili plakanje nad njegovom jadnom osnovom? O doticnoj seriji i njenoj napacenoj junakinji vec je proliveno dosta mastila. Ipak, retki su se pozabavili i stvarnom podlogom njene popularnosti. Da bi se otpocela analiza, prvo treba konstatovati nesporne fakte. Pod jedan: gornja konstatacija o popularnosti je empirijski potvrdjena. Drugo: kolicina i sveprisutnost popularnosti ukazuju na formiranje fenomena mita. Trece: za tu popularnost sigurno postoji neki razlog. To je racionalna osnova nase analize. Sve ostalo, kao i kod drugih mitova zgotovljenih u elektronskom kazanu masovnih medija, uvek je prica o simbolima, idealima i idealnim tipovima, mehanizmima identifikacije i o - marketingu. Kao i u religiji. Svaku od njih, posebno one najvece, mozemo posmatrati kao milenijumske sapunske opere, sa jednim idealnim likom, vise pozitivnih pratilaca, obaveznim negativcima i pravim malim skolama zanimljivih scenarija (tako da je i najveci svetski oglasivac, mit po sebi, "Procter&Gamble", nasao za shodno da sponzorise seriju o Hristu). Verovatno je i ova paralela navela pripadnike cuvene "frankfurtske" filozofske skole, Adorna i Horkhajmera, da modernu industriju zabave, taj gusti asteroidni pojas komercijalnih sadrzaja koji okruzuje planetu i iz koga se u redovnim razmacima i obilnim kolicinama regrutuju komete planetarnog "stardoma", nazovu "teologijom naseg doba". Ona nam, naime, pruza bogove za svakodnevnu upotrebu, mitove po principu papirne maramice. Takva je i "Kasandra".

Oni intelektualno zasiljeniji, seriju ne mogu ni da smisle. Spisak zamerki im je dugacak kao Slobin mandat. "Kartonski" likovi, gluma na nivou sumskog partizanskog pozorista, auditivni i vizuelni kic olicen u orkestarskim "udarima" koji prenaglasavaju ionako prenaglasene emocije (komponovani od strane nekog venecuelanskog Vangelisa, pracenog tamosnjom verzijom Georgija Zamfira), dugim pretapanjima na cvece dok Manrike u upecatljivom stilu sveze obrijanog Radeta Serbedzije recituje svojoj povredjenoj simpatiji ljubavnu pesmu a la Pero Zubac ("Ne daj se, Kasandra!"), viseminutni "slow motion" scene padanja sa konja od koje bi se i Volteru Hilu pomerio centar za ravnotezu, sve u ovoj latinoamerickoj bozi kristalise od prezasladjenosti i diletantizma.

U isto vreme, narod, u ociglednom televizijskom (zivotnom?) glikogenskom deficitu, poput vojnika sa slobodnim popodnevom u kantini, nemilice guta i dalje. Do te mere, da vam je najbolje vreme za telefoniranje na teritoriji citave zemlje upravo ono kada se prikazuje nova epizoda - sve veze su slobodne! Zasto? Sta nam to priziva potrebu za "trenutnim bogom" (Uzener), zasto nas sve to obuzima tako jako da smo spremni da jedno vreme citave svoje zivote orbitiramo oko izmisljenih dozivljaja nepostojecih likova? Po cenu da budem optuzen za redukcionizam i simplifikaciju, mislim da odgovor nije tako komplikovan: zato sto ljudi u Kasandri i zbivanjima kojima je ona centar prepoznaju neke njima vazne stvari. Ako je verovati Tiodoru Rozaku da je mit "kolektivno stvorena pojava koja u sebi kristalise velike sredisnje vrednosti kulture", naravno, konkretne kulture, onda nasa kao sredisnju vrednost, sasvim ocekivano, ima patnju. Patili su se nasi dedovi, nisu imali carape kada su marsirali nego su obmatali noge obojcima; kakve "Najke", kakvi bakraci?; patili su se nasi ocevi sa svojim posnim i tvrdim projama, Trumanovim jajima i kosuljama od americke padobranske svile; patimo se mi na svojim hodocasnim, ponizavajucim ali spasonosnim turama do buvljaka, bilo kao kupci ili prodavci; nekako, citava istorija ovog naroda, iz diskursa licnih prica i emotivno najvaznijih reminiscencija podseca na dragocenu porodicnu radnju, prenosenu sa kolena na koleno, koja od pocetka prodaje samo jedan espap: patnju. Kada se na to doda i ovdasnji endemski narcizam, nasa ubedjenost da smo lepi, dobri i pametni vise nego drugi, to jest, da tu patnju ne zasluzujemo, evo savrsenog modela za identifikaciju sa popularnom TV junakinjom. Ona pirka osecanje spasa u nase izandjale domove, prodaje nam svoju elektronsku indulgenciju za beznacajne pare (tek koliko iznosi posebna taksa na strujomer), placuci za nju mi u stvari oplakujemo sebe, teturajuci ka neizbeznim hepiendovima mi sebi stampamo kartu za voznju ka nadi, ka veri da ce i nama, takodje, jednom, po pravdi Boga ili nekog kosmickog scenarija, biti bolje. Kada nemamo sifru za otvaranje sopstvenog zivota, kada smo zbunjeni i nemocni preko svih granica, verujemo i emotivno se vezujemo za onoga ko nam nudi cvrsto tle. Ko nam moze dati fokus, Elijadeovu "axis mundi" (osu sveta). Ili bar, utehu. Mit televizijskog (ili filmskog) junaka, na mnoge nacine, svojim banalnim selotejpom krpaci krhotine nase isutirane realnosti, prosute pod noge "drustva" ili "civilizacije", uz pretnju da, ako ih bar nekako ne pokupimo i sastavimo, nepovratno postanu srca u stampedu modernog zivota. Kod nas, u stampedu opsteg raspada... Kasandra je modla u koju mi ulivamo sopstvene zivote, da budu zapeceni na jakoj i pazljivo odrzavanoj vatri dramaturskih situacija baziranih na osnovnim emocijama (pogledajte opet izjavu na pocetku teksta). Jednostavnost delovanja kao ogledalo jednostavnih mehanizama koji pokrecu ljude. U tome je sva tajna hit-filmova, sapunskih opera i, na primer, advertajzinga. Ili, kako to jednom sjajno rece neko od poznatih holivudskih producenata, opisujuci idealni scenario za melodramu: "Momak srece devojku, momak gubi devojku, momak ponovo osvaja devojku."

Da bi se mit formirao, pod pritiskom prethodno pomenutih okolnosti, potrebno je da dodje do jedne specificne mentalne situacije. Njen opis se moze naci i u knjizi Radeta Grujica "Duhovi vremena" (BIGZ, 1994) - obavezno procitati! - posvecenoj fenomenu modernih mitova. Oni se, naime, dozivljavaju kroz neku vrstu "intuitivnog sazimanja", redukovanja svesti na jedan trenutak, jednu licnost, predmet ili ideju. U momentu bavljenja njima ne postoji nista drugo, to vreme je samo nase i njihovo. Oni su vizuelna mantra koja nam, u datom trenutku, zaokuplja citavu svest, sa nadom da ce doci do prosvetljenja. Ova fokusiranost, po nekim misljenjima, ima svoj koren u jednoj tacki. Moglo bi da se kaze da je celokupna mitologija masovne kulture (ciji je "Kasandra" nesumnjivi deo) nastala na rusevinama jednog modernog mita - o neogranicenim mogucnostima svih ljudi da ostvare maksimum svojih potencijala. Na zalost, realnost zivotnih monopola, nepravdi, nedaca i otudjenih elita prebacila je plan desavanja u polje simbola, na livadu filma i televizije na kojoj, da parafraziram jednog provincijskog cinika, "pasu samo magarci".

Cirkuska epopeja iz Venecuele, cija je glavna junakinja vec dospela i na srpska uskrsnja jaja, na najbolji moguci nacin demonstrirajuci svu pagansku i primalnu simboliku na kojoj se, uprkos svim mikroprocesorskim cudima, bazira moderni svet, sisla je u svakodnevni zivot. Kao i svi mitovi. Deci se daje njeno ime, komponuju se pesme, biraju se dvojnice, upucuju tuzbeni zahtevi proizvodjacima namestaja koji su se drznuli da, neku godinu pre pojave same serije, daju isto ime komodi koju proizvode, ocekuje se prava poplava preimenovanja kafica i klubova, frizerskih i kozmetickih salona, kao i najezda pseudonima kafanskih pevaljki i vracara, istoimenih vina i rakija, krpa za sudove, zidnih satova, skolskih sveski i kesa za pijac. "Kasandra" je snimak naseg "misleceg stila" (mindstdzle), mladjeg i savremenijeg marketinskog brata vec poznatog principa "zivotnog stila". Snimak koji je besprekorno precizan i "skalarni", podoban za tumacenje na vise nivoa i sa vise znacenja. Na taj snimak mozemo da se ljutimo ili na njega da ne obracamo paznju. Jedino sto ne mozemo je da negiramo da postoji.