Povodom prve presude haskog Tribunala

Progon na politickim, rasnim ili verskim osnovama kao zlocin protiv covecnosti - dakle kao jedan od najtezih mogucih zlocina koji potresa i vredja savest citavog covecanstva - jeste samo "srce Nirnberga", sustina njegove Presude, Povelje i Principa. A haski Tribunal je, vredi podsetiti, prvi medjunarodni krivicni sud posle Nirnbergskog, stvoren da bi progonio i sudio odgovorne za najteza krsenja medjunarodnog humanitarnog prava - sto ce reci za najteze ratne zlocine - izvrsene u Evropi od kraja II svetskog rata

Mirko Klarin

Milan Vujin je u pravu. Presuda koju je u sredu 7. maja 1997. haski Tribunal izrekao njegovom branjeniku, Dusku Tadicu, jeste "politicka". Jeste to, u meri u kojoj su zlocini za koje je Tadic prvostepenom presudom oglasen krivim - predstavljali proizvod i izraz odredjene politike. Haski Tribunal, uostalom, nije ni stvoren da bi sudio "obicnim" zlocincima i zlocinima - "mirnodopskim" ubicama, razbojnicima, pljackasima ili siledzijama - vec onima koji su ta ubistva, razbojnistva i silovanja... vrsili u kontekstu sprovodjenja odredjene politike. Politike koja je svoj "produzetak", kako bi rekao Klauzevic, imala u ratu i "drugim", dakle nasilnim, sredstvima.

Ta je politika poslednjih godina eufemisticki opisivana kao "etnicko ciscenje", a u presudi Tadicu dobila je svoju medjunarodno pravnu definiciju i kvalifikaciju. Zove se proganjanje civilnog stanovnistva na politickim, rasnim ili verskim osnovama, a kvalifikuje se kao zlocin protiv covecnosti. A sve to u skladu sa clanom 5(h) Statuta Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju, koji je kao medjunarodni zakon najviseg ranga (zasnovan na obavezujucoj Glavi VII Povelje UN) u maju 1993. usvojio Savet bezbednosti.

Pomenuti clan i stav - kojim se proganjanje civila na politickim, rasnim i verskim osnovama kvalifikuje kao zlocin protiv covecnosti - nije nikakva "nova izmisljotina" Tribunala ili njegovog osnivaca Saveta bezbednosti. Jos manje je takva kvalifikacija "skrojena po meri" bivse Jugoslavije, ili ovog ili onog njenog dela ili naroda. Progon na politickim, rasnim ili verskim osnovama kao zlocin protiv covecnosti - dakle kao jedan od najtezih mogucih zlocina koji potresa i vredja savest citavog covecanstva - jeste samo "srce Nirnberga", sustina njegove Presude, Povelje i Principa. A haski Tribunal je, vredi podsetiti, prvi medjunarodni krivicni sud posle Nirnbergskog, stvoren da bi progonio i sudio odgovorne za najteza krsenja medjunarodnog humanitarnog prava - sto ce reci za najteze ratne zlocine - izvrsene u Evropi od kraja II svetskog rata.

Dusko Tadic, naravno, nije Herman Gering - kako su ovih dana primetili mnogi zapadni komentatori. Ne moze se, takodje, meriti ni sa ostalim nacistickim glavesinama kojima se sudilo u Nirnbergu, niti sa Adolfom Ajhmanom, Klausom Barbijem, Otom Olendorfom i ostalim zlikovcima iz II svetskog rata - osudjenim za isto delo: progon kao zlocin protiv covecnosti - na cije se presude poziva haski Tribunal u obrazlozenju svoje odluke u slucaju Tadic. Ono sto im je, medjutim, prema tom obrazlozenju zajednicko - nezavisno od razlicitog stepena vlasti, moci i odgovornosti - jeste ucesce u "progonu", tj. diskriminatorskoj politici i praksi koja ne samo nanosi teske fizicke i psihicke patnje ili ekonomske stete zrtvama, vec istovremeno vredja njihovo ljudsko dostojanstvo i njihovo pravo na jednakost. A sve to zbog toga sto zrtva pripada drugoj verskoj, rasnoj ili etnickoj grupi, ili ima drugacija politicka uverenja. Ako su dela kojima su ta politika i praksa sprovodjeni (ubistva, mucenja, zatocavanja, silovanja...) bila sama po sebi zlocini, cinjenica da su pocinjena s "namerom diskriminacije", prema interpretaciji Nirnberskih principa u obrazlozenju presude Tadicu, predstavlja "dodatni element krivice." Bitno je, takodje, naglasiti da je i u ovom slucaju haski Tribunal usvojio strozije kriterije dokazivanja od onih koji su vazili u Nirnbergu: obavezao je tuzioca da dokaze "diskriminativnu nameru" u svakom delu koje kvalifikuje kao zlocin protiv covecnosti.

Po jednoglasnoj oceni Sudskog veca, tuzilac je uspeo da dokaze ucesce Duska Tadica u progonu civilnog stanovnistva na politickim, rasnim ili verskim osnovama, i to sa vec pomenutom "namerom diskriminacije." Dokazi koje je tuzilac prezentirao, zakljucio je Sud, izvan svake razumne sumnje potvrdjuju da je optuzeni ucestvovao u napadu na Kozarac (gradic cijih su 95 odsto stanovnistva u to vreme cinili Muslimani); zatim da je ucestvovao u izdvajanju cetvorice muskaraca iz kolone zatocenih civila i u njihovom prebijanju, kao i u odvajanju muskaraca od zena i njihovom sprovodjenju u logore; pa da je ubio (zaklao) dvojicu muslimanskih policajaca u Prijedoru; te da je ucestvovao u prebijanjima zatocenih civila u logorima Omarska i Keraterm, kao i da je bio prisutan slicnim zlocinima u logoru Trnopolje. Ucestvujuci u hvatanju, selekciji i sprovodjenju ne- Srba u pomenute logore, optuzeni Tadic je - po oceni Sudskog veca - "bio svestan da ce vecina prezivelih zatocenika biti deportovana van Bosne i Hercegovine."

Dalje, Vece je zakljucilo da je sva ta dela optuzeni "izvrsio s namerom da unapredi ostvarivanje koncepta Velike Srbije, da se saglasavao sa idejom da ne- Srbi moraju nasilno da budu uklonjeni sa te teritorije, ispoljavajuci time diskriminatorni osnov svoje akcije, zasnovane na diskriminaciji na verskim i politickim osnovama." Pored toga, zakljucilo je Sudsko vece, ispunjeni su i ostali uslovi da se takve akcije optuzenog kvalifikuju kao zlocin protiv covecnosti: dela su izvrsena tokom ratnog konflikta, protiv civilnog stanovnistva, na rasprostranjenom i sistematskom osnovu sprovodjenja odredjene politike, a optuzeni je bio svestan konteksta u kojem je sve to radio. Proglasavajuci Tadica krivim za ucesce u opisanom progonu nesrpskog civilnog stanovnistva Kozarca i okolnih muslimanskih sela, Sudsko vece je - kako su primetili i zakljucili mnogi posmatraci prvog sudjenja pred haskim Tribunalom - izreklo prvu formalnu sudsku osudu politike "etnickog ciscenja. " U tom smislu je Vujin u pravu kada presudu kvalifikuje kao "politicku": ona je, zaista, jasna i nedvosmislena osuda jedne politike, ciji je Tadic - barem kako je prvostepeno Vece zakljucilo - bio voljni izvrsilac.

Na takvoj osudi nista ne menja cinjenica da je Tadic - usled nedostatka dokaza - oslobodjen odgovornosti po 9 tacaka optuznice koje su ga teretile za ukupno 13 ubistava. Naime, Sud je zakljucio da se vecina tih incidenata - ukljucujuci i onaj najgrozomorniji, u kojem je jedan od zatocenika Omarske prisiljen da drugom zatoceniku zubima pregrize testise - zaista dogodila, ali nije pouzdano dokazano ili Tadicevo ucesce u njima, ili da su zrtve zaista tom prilikom zadobile povrede od kojih su umrle. Nema, naime, leseva ili obdukcijskih nalaza koji bi pouzdano utvrdili uzrok smrti, te haski Tribunal nije hteo da rizikuje da mu se dogodi ono sto se nedavno dogodilo sarajevskom sudu. Da se, naime, dvojica "ubijenih" - ciji je "ubica" vec osudjen - odjednom pojave zivi i zdravi. Podjednako stroge kriterije dokazivanja Sudsko vece je usvojilo i za utvrdjivanje uticaja koji su, na vojsku i vlasti Republike Srpske, tokom rata imali vojska i vlasti SR Jugoslavije. Rezultat vecinske odluke troclanog Veca da taj uticaj nije bio takav da bi se moglo zakljuciti kako su vojska i vlasti RS delovali kao "agenti" SR Jugoslavije, jeste odbacivanje 11 tacaka optuznice kojima su Tadicu pripisivana teska krsenja Zevenskih konvencija. To, medjutim, ne menja bitno situaciju optuzenog: rec je, naime, o onih 11 tacaka za koje je on vec proglasen krivim, a kojima se ta krivica sada kvalifikuje "samo" kao zlocini protiv covecnosti i krsenja zakona i obicaja ratovanja, a ne vise i kao teska krsenja.

Presudi Tadicu prethodio je maratonski proces u kojem su, po opstim ocenama, obezbedjeni svi uslovi da bi optuzeni imao fer sudjenje. To je, istina negativnom formulacijom: da "sudjenje nije bilo ne-fer", neposredno po izricanju presude potvrdio i njegov branilac na procesu, holandski advokat Mihail Vladimirov, koji se pre dve nedelje povukao iz odbrane zato sto nije hteo da prihvati Tadicev zahtev da Milan Vujin pojaca njegov odbrambeni tim za drugu - zalbenu - "rundu" procesa. Prema onome sto je najavio nakon izricanja presude, u toj "rundi" ce Vujin ponovo potegnuti pitanje alibija (dokazi o kojem su, u prvostepenom postupku, u celosti odbaceni kao "neistiniti"), te ce pokusati da ospori vec pomenute "politicke" zakljucke presude (o odgovornosti Tadica za progon) koji su, po njegovom misljenju, izvedeni iz "generalnog utvrdjivanja ponasanja Srba na toj teritoriji, a ne iz individualne odgovornosti optuzenog."

U Tribunalu su, medjutim, ubedjeni - a opste pozitivne reakcije na prvu presudu ih u tome podrzavaju - da su u ovom slucaju vrlo precizno i dokumentovano utvrdili individualnu odgovornost optuzenog... Upravo zato da bi sprecili da odgovornost, tj. krivica, ostane "generalna", na "svim Srbima" sa te teritorije, a mozda i sire.