OTPUSTANJA RADNIKA, PARALELNO SKOLSTVO I POLICIJSKA REPRESIJA

Kosovsko pitanje uveliko je internacionalizovano zahvaljujuci upravo prinudnim merama, otpustanju radnika, ali pre svega zbog policijske represije i krsenja ljudskih prava. Oblast krsenja ljudskih prava vrlo cesto je dostizalo najbrutalnije mere - ubistva nevinih

Policija "cuva" Ustav: Blokiran put kod Kosova Polja

Bahri Cani

Osamdesetih godina posebno se govorilo o investicijama na Kosovu koje su, kako se tvrdilo, iznosile milion dolara dnevno. Ocigledno je da su sredstva potrosena u pogresne namene. Prema podacima Ekonomskog instituta, naime, Kosovo je nakon Drugog svetskog rata (1946. godine) bilo dva puta nerazvijenije od Jugoslavije, da bi 1988. godine to podrucje za Jugoslavijom zaostajalo 3,6 puta. Kosovo je bilo i ostalo najnerazvijenije podrucje bivse Jugoslavije, a stanje se nije promenilo ni nakon uvodjenja prinudnih mera i sklanjanja albanskih rukovodstava po preduzecima. Naprotiv.

Jedan od najtezih "zlocina" srpske vlasti na Kosovu, kako tvrdi albanska strana, jeste proterivanje albanskih radnika s posla, nakon uvodjenja prinudnih mera u skoro svim drustvenim organizacijama i preduzecima. Ekonomski institut u Pristini, u studiji "Nasilno proterivanje radnika na Kosovu i socijalne i ekonomske posledice", navodi podatak da su prinudna rukovodstva Srbije do 25. septembra 1992. godine, proterala s posla 107.371 radnika albanske nacionalnosti.

Deo radnika je otpusten zbog ucestvovanja u generalnom strajku koji je organizovala Unija nezavisnih sindikata. Ostali razlozi zbog kojih su albanski radnici otpustani s posla su "solidarnost sa rudarima "Trepce", clanstvo u Uniji, nepriznavanje prinudnih mera, nepristajanje da potpisu lojalnost Srbiji, pa cak i to sto nisu izasli na republicke izbore, krajem 1990. godine." Albanski izvori navode i podatke da radnici, ne samo da su proterivani sa svojih radnih mesta nego su cesto bili i zlostavljani. Prema podacima iznetim u ovoj studiji, kroz to je proslo 3.469 albanskih radnika. Kroz zatvore je proslo 5.845 radnika albanske nacionalnosti, pretuceno je 2.297, dok su dvojica ranjena.

Do aprila 1993. godine broj otpustenih albanskih radnika dostigao je cifru od 121.300. U Uniji nezavisnih sindikata procenjuju da je od uvodjenja prinudnih mera u kosovskim preduzecima i organizacijama do danas (od 1993. godine nema preciznih podataka), otpusteno oko 145.000 radnika albanske nacionalnosti.

Zbog politickih previranja, najtezi udarac je, ipak, dozivelo skolstvo na albanskom jeziku - problem koji ce se na Kosovu, prema procenama mnogih, osecati decenijama. Republika Srbija, nakon ukidanja autonomije, Skupstine, Izvrsnog veca, prekida emitovanja programa na albanskom u RTV Pristina... promenila je i skolske planove i programe. Albanski prosvetari su odbili te planove i programe.

Zbog odbijanja planova i programa u velikom broju skola, 1. septembra 1991. godine ulazak albanskih ucenika u skolske objekte sprecila je milicija. Osim u osnovnim skolama - mada je i tu bilo dosta slucajeva - nastava na albanskom jeziku sprecena je u svim srednjim skolama i fakultetima. Albanski srednjoskolci i studenti, nastavu pohadjaju po privatnim kucama i ostalim objektima, gde, najcesce, ne postoje ni minimalni uslovi za to.

Prema podacima Ekonomskog instituta, 1991. godine milicija je sprecila nastavu u svim osnovnim i srednjim skolama, tako da je u tom naletu van skolskih klupa ostalo vise od 29.000 albanskih osnovaca i srednjoskolaca. Zbog odbijanja albanske strane da se povinuje odlukama zvanicnog Beograda, Republika Srbija je donela odluku o uvodjenju prinudnih mera u svim obrazovnim institucijama i organizacijama - od vrtica, predskolskih ustanova, osnovnih i srednjih skola, fakulteta, studentskih domova, biblioteka, instituta do Akademije nauka i umetnosti Kosova... Tokom skolske godine 1990/1991. inace, prestalo je i finansiranje nastavnika i ostalog osoblja prosvetnih institucija i skola, koje su odbile da rade po planovima i programima Republike Srbije.

Jedini konkretni korak koji je ucinjen na Kosovu da bi se prevazislo aktuelno stanje, (tokom Zenevske konferencije odrzano je, inace, desetak sastanaka albanske i srpske delegacije, ali bez rezultata) bio je Dogovor o normalizaciji skolstva na albanskom jeziku kojeg su 1. septembra 1996. godine potpisali predsednik Srbije Slobodan Milosevic i lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova. Kasnije su formirane i komisije "tri plus tri" koje su zaduzene za sprovodjenje tog dogovora, medjutim, do danas nije ucinjeno nista konkretno.

Kosovsko pitanje uveliko je internacionalizovano zahvaljujuci upravo prinudnim merama, otpustanju radnika, ali pre svega zbog policijske represije i krsenja ljudskih prava. Oblast krsenja ljudskih prava vrlo cesto je dostizalo najbrutalnije mere - ubistva nevinih. Prema podacima Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda u Pristini, brojnija ubijanja nevinih Albanaca pocela su od 1981. godine kada je od metaka ili zlostavljanja poginulo 13 Albanaca. Tokom 1982. godine nastradao je samo Afrim Abazi, koji je nakon maltretiranja, da bi si skratio muke, skocio sa petog sprata policijske stanice u Urosevcu. Godinu dana kasnije milicija je ubila trojicu Albanaca - Nuhi Berisu, Redzep Malju i Bajrama Bahtirija. Od batina u beogradskom Centralnom zatvoru 1985. godine izdahnuo je Zija Semsiu.

U godini ustavnih promena i ujedinjenja Srbije, (1989) ubijena su 33 Albanca. Broj ubijenih godinu dana kasnije dostize cifru od 39, da bi 1991. opao na "svega" 15 ubijenih Albanaca. Od metaka milicije, vojske ili torture tokom 1992. godine izdahnulo je dvadesetoro Albanaca. Godinu dana kasnije ubijeno je 15 Albanaca, 1994. godine - 18, 1995 - 14, a prosle godine 14 Albanaca medju kojima je poslednji Feriz Blakcori, nastavnik iz Podujeva izdahnuo nakon policijske torture 10. 12. 1996. Samo do 27. marta ove godine, ali ne samo od policije, nastradalo je 12 Albanaca.

Kosovski odbor za zastitu ljudskih prava i sloboda nekoliko puta je "detaljno pretresan", pa je milicija odnela i njihovu dokumentaciju. Trenutno, oni a ni drugi dostupni izvor, ne raspolaze preciznim podacima o broju politickih zatvorenika na Kosovu. Prema procenama upucenih, medjutim, taj broj se meri desetinama hiljada Albanaca, a jos veci broj ljudi je prosao kroz razne "tretmane" po raznim osnovama. Da bi se nabavili sto precizniji podaci o policijskoj represiji nad Albancima, pre izvesnog vremena sirom Kosova su podeljeni upitnici.

Sto se zbivanja na politickoj sceni tice, nakon usvajanja Kacanickog Ustava, septembra 1990. godine na poziv Jusufa Karakusija, koji je u raspustenom Izvrsnom vecu Kosova drzao resor unutrasnjih poslova, u SUP Srbije dali su otkaz oko 3.000 albanskih policajaca. Srbija je ubrzo popunila ta mesta - iz rezervnog i redovnog sastava. U septembru je registrovana - kod saveznih organa - i prva politicka partija kosovskih Albanaca - Demokratski savez Kosova. Samo mesec dana kasnije SUP Pristine podneo je krivicnu prijavu protiv Rugove zbog "pozivanja na otpor i suprotstavljanja drzavi", jer je predsednik DSK javno podrzao Kacanicki ustav.

Pocetak 1991. godine obelezila je inicijativa za formiranje dobrovoljackih odreda Srba i Crnogoraca na Kosovu, koji su bili spremni da deluju protiv Albanaca ("zbog nedovoljne drzavne zastite"), ali i za odlazak na ratista u Hrvatskoj. Prvo "vatreno krstenje" tih paravojnih formacija dogodilo se u Kninu. Tokom aprila, Skupstina Kosova izabrala je Predsednistvo Kosova, na celu sa Rugovom, da bi koji dan kasnije MUP Srbije raspisao poternicu protiv "glavnih tvoraca Republike Kosovo", Jusufa Zejnulahua, Jusufa Karakusija, Agima Malje i Bujara Djurdjeale.

Septembar kao da je bio predodredjen za glavna zbivanja na albanskoj politickoj sceni. Pred kraj meseca 1991. godine organizovan je referendum o nezavisnosti Kosova. Skoro stoprocentno Albanci su se izjasnili za nezavisnost Kosova, koju je sledeceg meseca priznala samo Albanija. Za novog predsednika Vlade izabran je Bujar Bukosi. U oktobru vise od hiljadu albanskih intelektualaca potpisalo je "Memorandum Republike Kosova", sa zahtevom da albanska strana bude ravnopravni ucesnik Zenevske konferencije o Jugoslaviji.

Sledece godine najvise prasine se diglo oko paralelnih predsednickih i parlamentarnih izbora kosovskih Albanaca (tema aktuelna i ovih dana) koji su odrzani 24. maja. 1992. godine. Kao sto se i ocekivalo, Rugova je izabran za predsednika Kosova, dok je Demokratski savez Kosova osvojio ogromnu vecinu mandata u kosovskom parlamentu. Skupstina Kosova nikada nije konstituisana, a Albanci su ostavili i 14 "praznih stolica" za Srbe i Crnogorce.

Zahuktavanjem rata u Hrvatskoj i posebno Bosni i Hercegovini, kosovsko pitanje je potisnuto. Od vaznijih politickih odluka 1993. godine beogradski zvanicnici su odbili da produze mandat Misiji KEBS-a na Kosovu.

Pocela je, medjutim, pojava za koju pravi "lek", do danas nisu mogle da nadju ni mnogo jace i organizovanije drzave od ovdasnje. U maju je naime, zabelezen prvi slucaj terorizma, kada su u Glogovcu iz zasede ubijena dva policajca a ranjena petorica. To je na Kosovu posebno uzelo maha u poslednje dve godine (najdrasticniji primer je zabelezen u aprilu prosle godine kada se na srpsku policiju i gradjane srpske nacionalnosti istovremeno za samo pola sata, pucalo na pet mesta sirom Kosova).

I pored hapsenja nekoliko grupa "albanskih terorista", na Kosovu mnogi i danas strahuju da bi ova pojava mogla uzeti jos vise maha. Osim uhapsenih "terorista" milicija je cesto hvatala i druge ekipe i organizacije za koje se tvrdi da rade na rusenju ustavnog poretka zemlje.

Pre dve godine uhapseni su i osudjeni pripadnici bivsih milicijskih snaga, zbog "pripadanja miliciji Republike Kosovo". Dve poslednje godine provedene su uglavnom u bezuspesnim pokusajima za uspostavljanje srpsko-albanskog dijaloga.