OPOZICIJA UOCI IZBORA

Gajo Petkovic

Mada datum predsednickih i parlamentarnih izbora u Srbiji jos nije zvanicno obelodanjen, buljuk predsednickih kandidata vec je najavio svoju kandidaturu. Rec je, naravno, o opozicionim strankama i koalicijama, ili o "slobodnim strelcima" naklonjenih opoziciji. Za razliku od njih, rezimske stranke i dalje mudro cute, golicaju politicko izborno trziste ponovnim Milosevicevim uskakanjem u predstojecu izbornu trku, a kao na "svog" alternativnog kandidata i po njih najmanje zlo, potajno tipuju na vazda pouzdanog partnera, Seselja, koga su radikali zvanicno vec nominovali za srpski predsednicki tron.

Racunica o ishodu predsednickih izbora koja iz takve kombinatorike moze da usledi vise je nego logicna: glasovi opozicionih biraca, dakako najmanje njihovom krivicom, bice razbucani po onoj narodnoj - svakom po malo, za svakog po nesto, dok ce u finalnom izbornom nadmetanju (najverovatnije u drugom krugu) ostati socijalisticki i radikalski kandidat. Ko ce od njih dvojice prigrabiti oreol pobednika, zavisice, razume se, od politicke tezine ponudjenih kandidata, sto ce za demokratski opredeljene birace biti potpuno beznacajno.

Neracionalno i politicki nepromisljeno ponasanje lidera opozicionih stranaka, karakteristicno za sve dosadasnje visestranacke izbore u Srbiji, ispoljava se, evo, i ovaj put. Pocelo je, na zalost, u najuticajnijoj opozicionoj politickoj grupaciji, koaliciji "Zajedno", a povod za raskol je, navodno, nastao oko toga da li je potrebno prethodno nominovati zajednickog predsednickog kandidata pa tek onda zapoceti borbu za fer, postene i ravnopravne izborne uslove, ili obrnuto? Svojstveno prepoznatljivom srpskom mentalitetu druga strana je odmah uzvratila novom politickom ujdurmom o "prosirivanju" vec poodavno ustolicene Koalicije! U toj nesuvisloj (na zalost i javnoj) prepirci dvojice lidera najjacih opozicionih stranaka u sustini je tinjala nikada neusahla sujeta koja je svakome od njih davala za pravo da misli kako je bas on, bozemoj, taj koji je najsposobniji, najbolji, najpametniji, i za narod najprihvatljiviji. Recju, bogomdan!

Enormno izrazeno liderstvo i sve pogubne posledice koje ono sobom nosi, nisu, na zalost, "privilegija" samo Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke. Gotovo da nema politicke partije u nas koja je sa uspehom "operisana" od te bolesti. Sve one u osnovi su liderske, a njihovi vodji u medjusobnim odnosima do te mere ispoljavaju sujetu, surevnjivost, netolerantnost, neiskrenost u dogovaranjima i neuvazavanje, da se takvo njihovo ponasanje neretko svodi na neshvatljivu netrpeljivost, pa i mrznju.

Nije rec, razume se, o tome da u svakoj od tih stranaka neko mora (i treba) da bude celni, da bude prvi i "glavni", cija ce se prava i misljenje postovati, a sposobnosti i harizma realno vrednovati i neprekidno osnazivati, vec o nezeljenoj a uveliko uspostavljenoj praksi prema kojoj se odluke od najsudbonosnijeg znacaja u strankama - recimo ona o zajednickom nastupu svih opozicionih snaga na izbore - donose, uglavnom, "solo", samostalno, ili u veoma uskom krugu "najpoverljivijih" saradnika, pri cemu funkcija u stranci cesto nije bitna. Te odluke se, dakako, kasnije formalno pokrivaju saglasjem nekog od statutarnih organa stranke. Otuda i nema mesta cudjenju sto su resenja o najbitnijim politickim pitanjima koja se na takav nacin donose po pravilu u neskladu sa htenjima, zeljama i potrebama najsireg clanstva manje-vise svih opozicionih stranaka.

Jedna od veoma negativnih posledica liderskog ponasanja u opozicionim strankama svakako je i jagma njihovih vodja, lisena svake politicke racionalnosti i najneophodnije kriticke procene, oko predsednickog polozaja u Srbiji. Pri tom, razume se, nije problem u tome sto bi jedan od njih u tom, u osnovi casnom takmicenju, uspeo da zasedne u predsednicku fotelju, vec u pogubnoj izvesnosti da bi, u srpskoj politickoj stvarnosti onakva kakva jeste, nelojalna konkurencija velikog broja opozicionih kandidata koristila samo rezimu.

Ko je medju tucetom vec najavljenih kandidata realno najbolji? Svako! Ispada cudno, slazem se, ali zar nam povod za takvo rasudjivanje ne daju sami kandidati svojim najsvezijim izjavama. Prirodno je, i niko mi na tome ne moze zameriti, sto kao jedan od osnivaca Demokratskog centra zelim da Dragoljubu Micunovicu biraci poklone najvece poverenje. Zato i prihvatam njegovu izjavu datu "Nasoj Borbi" od 17. aprila: "Bilo bi najbolje da citava demokratska opozicija ima jednog kandidata za predsednika Srbije. Nemam nista protiv da to budem ja". Medjutim, ako pazljivijim citaocima pomenutog lista ("Nedeljna Nasa Borba") nije promakla nedavna izjava Vuka Draskovica u kojoj on govori o svojim sansama na predstojecim predsednickim izborima, onda potonja Micunoviceva recenica u citiranoj izjavi ne moze a da se ne dovede u pitanje. Naime, Vuk kratko, ali do narcisoidnosti samouvereno, veli: "Ne vidim ko drugi na levici ili desnici ili bilo gde ima bilo kakve sanse". Jedan od takozvanih nezavisnih kandidata, Bogoljub Karic, veoma optimisticki briznim biracima garantuje da ce im u opozicionu glasacku kutiju uneti najveci moguci broj kosovskih glasova, dok simpaticni Milan Panic, javno podrzavajuci Vukovu kandidaturu i pozivajuci gradjane da sa svoje strane ucine sve da lideri koalicije "Zajedno" deluju zajednicki, bez svadja i razmirica, u emisiji "Portret" BK-televizije nekako stidljivo, ali ipak izjavljuje, da bi kandidovanje za predsednicki polozaj u Srbiji smatrao izuzetnim priznanjem, necim sto jedan covek za svoju zemlju moze najvise da ucini!

Vojislav Kostunica jos ne istice svoju kandidaturu (sto ne znaci i da nece), ali, s obzirom na odluku stranke o samostalnom izlasku na izbore, prirodno je ocekivati da ce clanstvu DSS biti nalozeno - kako i za koga da glasa. Ne treba, naravno, sumnjati u to da ce se vec nominovanim, ubrzo prikljuciti i neki novi kandidati, pre svega oni cija ce obaveza biti da se potrude da sto uverljivije odglume nekadasnju ulogu vec legendarnog Seceroskog. Ne bi me, napokon, nimalo iznenadilo ni mesijansko utrcavanje u izbornu trku Zorana Djindjica, koji ovih dana u emisiji kikindskog radija, onako, u svom stilu, izjavljuje da kandidaturu njegovog koalicionog partnera "ne treba shvatiti kao blanko cek ili kao bezuslovnu podrsku" vec da Draskovic tu kandidadturu mora da zasluzi! Dakle, jos jedan rebus za i onako vec zaludjene birace.

I sta sad, pitaju se demokratski nastrojeni gradjani? Oni isti koji su, zajedno sa studentima, puna tri meseca, po vejavici, zimi i cici, trpeli batine, policijsku torturu i ponizenja, ne bi li svake veceri trojici stranackih lidera davali bezrezervnu podrsku. Medju njima, poznato je, najmanje je bilo clanova politickih stranaka. To je bio opstenarodni pokret koji je prevazisao sve okvire stranackog organizovanja; pokret ojadjenih gradjana i omladine koji su, boreci se za pravdu na lokalnim izborima, gajili potajnu nadu da ce popularni politicari smoci bar toliko mudrosti i snage da u nastupajucim danima, zaista zajedno, ozivotvore njihove vizije i zelje ljubomorno skrivane ispod poderanih jakni i mnostva zaradjenih modrica. A trazili su nesto sto je zaista tako malo i objektivno moguce: da lideri stranaka, bar privremeno, potisnu medjusobne razlike kako bi se izbegli politicki raskoli; da oko sebe okupe sve demokratske potencijale zemlje i slozno izidju na predstojece predsednicke i parlamentarne izbore; da u tom nastupu odrede minimum zajednickih ciljeva i pronadju najneophodnije zajednicke interese; da nakon 52 godine prvi put iskoriste istorijski ukazanu priliku da legalnim putem, na izborima, smene jednu totalitarnu, korumpiranu, samozivu i nesposobnu vlast i time obave toliko neophodne promene u politickom i ekonomskom sistemu zemlje. A nakon toga, ako se vec zaista dalje ne moze zajedno, onda - kud koji mili moji! Bitno je da nakon svih tih promena vlast u Srbiji napokon postane smenljiva.

Na kraju, jedno ponajmanje retoricko pitanje. Sme li svekolika srpska opozicija, istorijski gledano, dozvoliti sebi taj luksuz i tako slabasnu politicku zrelost da ogroman kapital koji su gradjani i studenti zdusno ulozili u borbi za ostvarivanje najneophodnijih politickih ciljeva bude uludo utrosen? Umesto odgovora, valjalo bi lidere nasih opozicionih stranaka podsetiti na reci iz pobednicke besede novog britanskog premijera Tonija Blera, prema kojima niko politicki razuman nije mogao ostati ravnodusan: "Poklonjeno poverenje biraca - rece on - ne daje nam pravo samo na trijumf vec nas obavezuje na stvaranje osecaja poniznosti".

Hocemo li tako nesto i mi ikada doziveti?

(Autor je novinar i clan Glavnog odbora Demokratskog centra)