NEMACKA PRAKSA OBESTECENJA NACISTICKIH ZRTAVA PONOVO NA METI KRITIKA

Americki jevrejski kongres prebacuje Bonu da zrtve nacizma u bivsem SSSR i istocnoj Evropi nisu uopste ili su samo delom obestecene, dok na hiljade nekadasnjih cuvara logora i drugih bivsih esesovaca i dalje uredno prima penzije

Snezana Bogavac
dopisnik "Nase Borbe" iz Bona

U istom trenutku kada su americke vlasti ostro kritikovale Svajcarsku i druge neutralne evropske zemlje u Drugom svetskom ratu koje su prihvatile da "pohrane" nacisticko zlato oteto od Jevreja i drugih nemackih zrtava, u SAD su se pojavile i kritike na racun Nemacke. Kako prenosi nemacka stampa, Americki jevrejski kongres (AJC) prebacuje nemackoj vladi da zrtve nacizma u bivsem Sovjetskom Savezu i zemljama istocne Evrope nisu uopste ili su samo delimicno obestecene, dok na drugoj strani na hiljade nekadasnjih cuvara logora i drugih bivsih esesovaca i dalje prima penzije.

Kako se navodi, vodeca organizacija americkih Jevreja svoj poziv da se ova nepravda ispravi namerava da objavi na konferenciji za stampu u Vasingtonu i preko velikog oglasa u "Njujork tajmsu".

Nemacka vlada odmah je reagovala, ocenjujuci da su optuzbe AJC nepravedne jer se previdjaju nemacki napori da se "u najmanju ruku, materijalno obestete oni koji su u vreme nacizma bili zrtve nepravde". Sef ureda saveznog kancelara Fridrih Bol je u prekjuce izdatom saopstenju naveo da je od osnivanja SR Nemacke isplaceno oko 100 milijardi maraka za obestecenja i da ce se ovaj iznos u narednim godinama znatno uvecati. Bol, medjutim, nije naveo u koje zemlje je otisla ova suma, iako je poznato da najveci deo novca nije otisao u (za AJC sada sporne) zemlje istocne Evrope, vec pretezno u Izrael i zrtvama holokausta u zapadnim zemljama.

Bol je u saopstenju, doduse, ukazao da je Bon prosle godine sa jevrejskom organizacijom "Jewish Claims Conference" razmatrao preostala otvorena pitanja vezana za obestecenje zrtava nacizma i da je postignuta saglasnost da do 1999. pred nemacke vlasti nece biti postavljani novi zahtevi. Ali, jasno je da zahtevi za obestecenjem zrtava iz istocne i jugoistocne Evrope sa ovim dogovorom nemaju mnogo veze.

Pre tri meseca u Nemackoj se ponovo pojavila prica o tome da invalidske odnosno ratne penzije dobijaju nekadasnji vojnici Vermahta - ali i SS-veterani, medju njima i ratni zlocinci. TV-magazin "Panorama" objavio je podatak da se medju 1,1 milion osoba koje primaju penzije kao "zrtve rata" nalazi i 50.000 ratnih zlocinaca. Penziju je, na primer, primao jedan od zapovednika Ausvica, Tiz Kristofersen, a i danas ih primaju udovice nacista najviseg ranga.

Predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemackoj Ignac Bubis je to nazvao "uvredom za stvarne zrtve". Pravni strucnjak SPD Oto Sili je tada naglasio da propisi o isplatama zlocincima vredjaju zrtve od kojih je vecina dobila ili sasvim male odstete, ili su njihovi zahtevi "ispali kroz preretko sito propisa o obestecenju". Pravni strucnjak "Zelenih" Folker Bek je podsetio da u Bundestagu vec dve godine stoji zahtev njegove partije da se propisi izmene tako da pocinioci zlocina izgube pravo na penziju. On je takodje upozorio da su istocnoevropske zrtve uveliko bile iskljucene iz propisa o obestecenju koje je Nemacka primenila prema zapadnim drzavama.

Bonsko Ministarstvo za rad i socijalnu politiku je, medjutim, naglasilo da zakon usvojen jos 1950. dozvoljava isplatu sada spornih penzija, jer je kriterijum za njihovu isplatu samo stepen telesnog ostecenja stecenog u ratu. Ukratko, nema prepreke da ratni zlocinac koji je u ratu postao invalid prima penziju - utvrdjivanje stepena krivice stvar je sudskih organa. Takve penzije se isplacuju Nemcima ili strancima koji su bili pod direktnom komandom Vermahta.

Postoji pravna mogucnost da se isplata penzija obustavi strancima za koje se ispostavi da su bili ratni zlocinci. Zato su zahtevi za penzije iz inostranstva ispituju u Saveznom arhivu i Centralnom uredu za rasvetljavanje nacistickih zlocina. Opozicija u Bundestagu i liberali su najavili da ce traziti promenu zakona koja bi omogucila da se i u Nemackoj obustave isplate pociniocima zlocina. Ali, Ministarstvo za rad je skrenulo paznju da bi i u slucaju izmene Zakona isplate bile nastavljene jer tako nalazu nadredjene pravne odredbe.

Sef Kolovog ureda Fridrih Bol je jos naveo da je Nemacka posle ujedinjenja sa nekim zemljama istocne i jugoistocne Evrope postigla nove sporazume. U Poljsku je, prema njegovim navodima, otislo oko 500 miliona, a u Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju oko milijardu maraka u fondacije osnovane da bi isplacivale pojedinacne odstete zrtvama nacizma.

Sa Estonijom i Litvanijom su sklopljeni sporazumi o isplati dva miliona maraka "za humanitarne svrhe". Bol smatra da ce i dobar deo od 140 miliona maraka iz nemacko-ceskog Fonda za buducnost otici zrtvama nacizma. Nizu drugih zemalja (medju kojima i drzave bivse Jugoslavije, Bugarska, Madjarska, Rumunija, Slovacka, Albanija) do 2000. godine bice upuceno 80 miliona maraka.

Ovim sumama, medjutim, tesko da ce sa dnevnog reda biti skinuti zahtevi za obestecenje zrtava istocne i jugoistocne Evrope. Tokom Drugog svetskog rata u Nemackoj je robovalo oko 10 miliona prinudnih radnika, pretezno sa Istoka (Samo je firma "Simens" tokom vremena nacizma i rata zaposljavala 55.000 prinudnih radnika). Vlade u Bonu su posle rata insistirale da se njihovo obestecenje uredi u sklopu konacnog mirovnog ugovora sa nekadasnjim ratnim neprijateljima. Tokom pregovora o ujedinjenju 1989. i 1990. mirovni ugovor sa vise desetina nekadasnjih ratnih neprijatelja postao je najstrozi "tabu" i potpuno nestao sa dnevog reda posle sporazuma cetiri sile pobednice i dve nemacke drzave o ujedinjenju.