POBEDNICKA STRATEGIJA ZA SRBIJU

Pise: Zoran Djindjic

Korenita reforma drustvene i privredne organizacije, izvrsena uz ucesce velikog broja zainteresovanih korisnika, plus finansijska injekcija iz medjunarodnih institucija - to je recept koji vraca Srbiju u zivot. Pobednicka strategija udruzuje dve stvari - uputstvo kako da se pobedi na izborima i uputstvo kako da se drustvo izvuce iz krize. Sredstvo je u oba slucaja isto - permanentna mobilizacija

Ovogodisnje izbore mozemo da posmatramo iz dva ugla. Ko ce pobediti? To je ugao posmatranja neposrednih ucesnika. Da li ce se zaustaviti propadanje zemlje, da li ce konacno krenuti nabolje? To je ugao posmatranja najveceg dela gradjanstva. Ta dva ugla se ne poklapaju. Broj glasova koji neko dobije ne poklapa se nuzno sa njegovom stvarnom sposobnoscu da resava drustvene i ekonomske probleme. Posto je u nasoj zemlji politika degradirana na gladijatorska takmicenja, pozorisnu inscenaciju i medijsku manipulaciju, nije lako utvrditi strucne sposobnosti i kompetenciju politicara. Mnogi su navezbali politicku glumu, pa je i najpazljivijim posmatracima tesko da procene sta su prazne price, a sta stvarne namere.

Nezgoda je u tome sto Srbija nema vremena za popravne ispite. Ako posle ovogodisnjih izbora ne dobije efikasan i modernizovan politicki sistem, ceka je neizvesnost i dalje siromasenje. Srbija stoji pred imperativom, modernizacije i reformi. Zbog toga, osnovno pitanje nije ko ce pobediti, nego, ko je u stanju da pokrene zemlju sa mrtve tacke. To nije, dakle, pitanje stranaka i licnosti, nego pitanje strategije. Iz definicije strategije sama po sebi sledi rang lista stranaka i licnosti.

Kada kazem strategija, onda ne mislim na izborni, ili bilo kakav drugi program. Program je lako napisati, prepisati, nauciti napamet. Pod strategijom se ovde podrazumeva mogucnost realnog aktiviranja odredjenih resursa. Svaka ozbiljna stranka je svojom dosadasnjom politikom, ljudima koji je cine, poverenjem koje je stekla, u stanju da aktivira odredjene resurse. Sada se postavlja pitanje koji resursi moraju biti aktivirani da bi se Srbija izvukla iz krize? Koja stranka, ili uopste, koja politicka formacija je najbliza mogucnosti da aktivira te resurse? Odgovor na ovo pitanje je istovremeno odgovor na pitanje o pobednickoj strategiji za Srbiju. Ako se posao dobro odradi, pobednicka strategija za Srbiju moze postati pobednicka izborna strategija. Moze, ali ne nuzno.

Jer, na zalost, strategija resavanja krize ne dobija automatski vecinu na izborima. Izborni rezultati zavise i od drugih faktora - politicke demagogije, medija, finansijske moci, informisanosti, obrazovanja stanovnistva itd. Srbija je skolski primer kako ti drugi faktori mogu odneti prevagu. Na izborima je do sada pobedjivala stranka bez jasne ideje o drustvenom i ekonomskom uredjenju, bez jasne ideje o drzavi i naciji, bez jasne ideje o razvojnoj strategiji. Zbog toga, posle izbornih pobeda nismo imali vladajucu koncepciju, bilo kakva da je, nego se vlast svodila na puko administriranje zatecenim stanjem.

Posto je stanje drustva sve dramaticnije, puko administriranje postaje nedovoljno. Neophodno je aktiviranje dodatnih potencijala. A to su, ljudska energija i kreativnost, poboljsana organizacija i novac. Bez aktiviranja blokirane energije pojedinaca i grupa, bez radikalnog podizanja kvaliteta u organizaciji javnih sluzbi, privrede, skolstva, zdravstva i konacno, bez svezeg novca - nasa zemlja nema ni minimalne sanse da pronadje svoje mesto na svetskom trzistu. A izvan svetskog trzista, nase siromasenje se nastavlja, a sa njim, raste opasnost socijalne i teritorijalne dezintegracije.

Politicka snaga koja je u stanju da motivise stanovnistvo, reformise javne sluzbe i pribavi svez kapital - zasluzuje da u narednom periodu upravlja Srbijom. Veliki broj ljudi u Srbiji to postepeno shvata, ili ce ubrzo shvatiti. Vrlo je uputno analizirati glavne resurse, bez cijeg aktiviranja nije moguce izvesti Srbiju iz krize. To je racionalna analiza, ciju zasnovanost svaki citalac moze da proceni, bez obzira na stranacku pripadnost. Ako se slozi sa listom osnovnih politickih resursa, neka pokusa da uz svaki navedeni resurs dopise ime stranke koja ga u najvisoj meri poseduje.

Cini mi se da mozemo izdvojiti tri glavna potencijala koja uticu na politicku snagu, neophodnu za sprovodjenje reformi u Srbiji.

1) Stranacka infrastruktura, organizacija, aparat. To je neophodno za vodjenje politike i sprovodjenje programskih zamisli.

2) Podrska aktivnih, mobilnih delova stanovnistva. Pasivni biraci su dovoljni da se dobiju izbori, ali ne i da se sprovede program izlaska iz krize. Za to je neophodna ogromna licna i grupna energija, pre svega onih delova stanovnistva koji su skloni licnoj inicijativi, preduzetnistvu, sticanju znanja, konkurenciji.

3) Podrska sveta. Bez finansijske podrske inostranstva ne moze uspeti ni jedan program ekonomskog oporavka zemlje. Podrska sveta, a pre svega njena brzina, zavisi od medjunarodnog kredibiliteta stranaka.

Ako sada pokusamo da rangiramo vodece stranke u Srbiji, mislim da ce se svi sloziti da vladajuca stranka dominira kod prvog resursa (ima najbolji aparat i infrastrukturu), da pokazuje znatne probleme kod pridobijanja mobilnih slojeva stanovnistva (sto se narocito pokazalo u protestu Univerziteta i velikih gradova tokom poslednjih demonstracija), a da ima trajna ostecenja u pogledu medjunarodnog kredibiliteta. Iz ovog proistice da vladajuca stranka realno ne raspolaze dovoljnim resursima za modernizaciju Srbije, tj za ono sto sam nazvao pobednickom strategijom za Srbiju.

Sledeca politicka snaga, Srpska radikalna stranka, ocigledno ima ogromne probleme u sve tri tacke. Ta stranka, kao i druge opozicione stranke, ima manjkavu infrastrukturu. Medjutim ona je u potpunosti izolovana od kreativnih i mobilnih slojeva stanovnistva (u ratu je i sa Univerzitetom, i sa obrazovanim socijalnim grupama), a sto se medjunarodnog kredibiliteta tice, nece ga imati u celom narednom stolecu.

Treca stranacka grupacija, koja je na prethodnim izborima nastupila kao koalicija "Zajedno" pati od akutnog problema infrastrukture, ali ima znatno uporiste u aktivnim socijalnim slojevima, i vrlo visok medjunarodni kredibilitet. Ova politicka formacija najpre bi mogla da bude nosilac pobednicke strategije za Srbiju.

Verovatno niko nece dovesti u sumnju znacaj stranacke organizacije i medjunarodnog kredibiliteta. Ali, lako je moguce da neko posumnja u znacaj drugog navedenog faktora, koji sam nazvao podrska aktivnih slojeva stanovnistva. Zar nije dovoljno dobiti podrsku biraca, bilo da proistice od mobilnog i dobro informisanog dela stanovnistva, ili od nepismenog i pasivnog? U trenutnoj krizi Srbije, ova razlika je vazna.

Srbija nema dovoljno novca i to ce biti slucaj najmanje nekoliko narednih godina, a verovatno i kasnije. Ovaj nedostatak moze se ublaziti samo visestrukim povecanjem uloge drugih faktora, kao sto su licna energija, znanje, organizacija, brzina reagovanja. Jedini odgovor na manjak energije jeste - ubrzano kruzenje energije.

Da bi savladala prepreke za ulazak na svetsko trziste Srbija mora da stavi u pogon sve raspolozive potencijale. Ti potencijali su pretezno subjektivni: lj udska energija, poboljsanje organizacije, ubrzano sticanje kvalifikacija. Kada kazem da stavi u pogon onda mislim doslovno - veliki broj pojedinaca i grupa, velikom brzinom obavlja veliki broj aktivnosti, u svim delovima drustva.

Ovo je model totalne mobilizacije drustva, koji podrazumeva visoki stepen motivisanosti, visoki stepen solidarnosti i visoki stepen poverenja u vodjstvo.

Izgleda nerealno ako projektujemo ovaj politicki program u Srbiju. Medjutim, ne samo da nije nerealno, nego je vec vidjeno. Naime, vidjeno je tokom sva tri meseca demokratske pobune u Srbiji. Tu smo na delu imali sve osobine onog modela koji ne samo sto je u konkretnom slucaju bio uspesan, nego je jedini recept za buduci uspeh Srbije. Sve druge recepte mozemo da zaboravimo. Ako nam ne podje za rukom da u narednih nekoliko godina u Srbiji uspostavimo onaj intenzitet participacije, solidarnosti i demokratskog vodjstva kakav smo imali u zimskom protestu, necemo isplivati na drugu obalu. Naravno, sadrzaj ove permanentne mobilizacije treba da bude - reforma drustva i privrede. Ali za uspeh reformi treba nam ista energija, ista istrajnost i inventivnost, ista kooperativnost i solidarnost, kao u vreme protesta.

Model permanentne mobilizacije, ispoljen tokom protesta, odlikuje se: - aktivnim i spontanim ucescem pojedinaca i grupa, koje vezuje isti cilj, a ne ista organizacija, - dnevnim uspostavljanjem konsenzusa o bitnim pitanjima, - otvorenom komunikacijom bez tabu tema, - generalizovanjem zahteva, tako da opstaju samo oni zahtevi iza kojih se pokazuje opsti interes, - visokim stepenom kriticnosti prema liderima, - mastovitoscu, brzim ucenjem i - solidarnoscu i visokim stepenom brige za druge ucesnike.

Uspeh ove koncepcije zavisi od podrske mobilnih delova stanovnistva. To su, Univerzitet, preduzetnistvo, javni sektor, gradski slojevi. Oni treba da povuku pasivnije delove stanovnistva - nepismene, uplasene, socijalno ugrozene. Korenita reforma drustvene i privredne organizacije, izvrsena uz ucesce velikog broja zainteresovanih korisnika, plus finansijska injekcija iz medjunarodnih institucija, to je recept koji vraca Srbiju u zivot.

Trenutno stanje na politickoj sceni Srbije pokazuje da demokratske snage ne uspevaju da pronadju formulu za aktiviranje pomenutih demokratskih struktura i organizacija. Time se za njih podrska mobilnih delova stanovnistva pretvara u mrtav kapital. Mogu se zanositi nadom da ce ga aktivirati kada pobede na izborima. Nada je zaludna, jer bez njegovog aktiviranja uopste ne mogu da pobede na izborima.

Vrlo je verovatno da u postojecim socijalno-psiholoskim i politickim okolnostima demokratska opozicija uopste ne moze da dobije izbore pomocu klasicnog stranackog modela kampanje. Pobednicka strategija iziskuje neodlozno napustanje cisto stranackog pristupa, u korist siroke participacije svih drustvenih grupa i struktura koje zele promene.

Za uspesnu kampanju demokratskoj opoziciji treba trista hiljada aktivista. Ako svaki od njih vezuje pet do deset biraca, to je dovoljan broj za parlamentarnu vecinu. Medjutim, sve stranke u Srbiji nemaju ukupno toliki broj aktivnih ucesnika u kampanji. S druge strane, na gradjanskom protestu bilo ih je dvostruko vise. U njihovu istrajnost i motivisanost ne mozemo sumnjati. Dakle, taj potencijal treba prevesti u drugu formu, i problem je resen.

Ta druga forma jeste siroki demokratski blok, koji nije samo puki izborni savez, nego je vid demokratske mobilizacije, kao novi modus funkcionisanja naseg drustva. Uz stavljanje akcenta na participaciju, kreativnost, samostalnost, solidarnost, duhovitost, ucenje postajemo superiorno drustvo.

Svet se 88 dana divio Srbiji. Ne samo zbog politicke hrabrosti, nego jos vise zbog superiornog modela socijalnog ponasanja. Svet je mnogo vise bio zapanjem mobilnoscu, duhovitoscu, solidarnoscu, nego samim politickim otporom. U bugarskim i albanskim demonstracijama bilo je mnogo vise fizickog otpora nedemokratskom rezimu, ali komentatori su ostali uzdrzani. Srbija je demonstrirala vitalan model delovanja, a ne samo pojedinacne hrabre akcije.

Vreme je da naucimo nesto iz svojih vlastitih uspeha. Igrom raznih okolnosti dobili smo recept koji je iznenadio i nas i ceo svet. Sada samo treba da isti taj recept dobro proucimo i da ga patentiramo. Ni u kom slucaju da se ne vracamo na recepte koji su se prethodno pokazali kao neuspesni. Ne treba podsecati da je demokratska opozicija, vodeci klasicnu stranacku kampanju, izgubila izbore 3. novembra.

Pobednicka strategija udruzuje dve stvari - uputstvo kako da se pobedi na izborima i uputstvo kako da se drustvo izvuce iz krize. Sredstvo je u oba slucaja isto - permanentna mobilizacija svih pojedinaca i grupa koji zele da prosire svoj horizont, koji zele da ucestvuju, koji se ne mire sa bedom i siromastvom, koji hoce nesto da naprave od svog zivota, koji nisu zaboravili sve ideale, koji hoce da uce i da se obrazuju, koji hoce da putuju i da vide svet.

Takvih u Srbiji ima sasvim dovoljno. Samo ih je potrebno organizovati. Pobednicka strategija je strategija njihovog organizovanja, najpre za izbore, a potom za modernizaciju Srbije.