HAJRULAH GORANI, PREDSEDNIK UNS, O OTPUSTANJU RADNIKA NAKON UVODJENJA PRINUDNIH MERA

Prema podacima Unije nezavisnih sindikata Kosova, nakon generalnog strajka koji je ova organizacija organizovala 3. septembra. 1990, uspostavljena prinudna rukovodstva pocela su masovno da otpustaju radnike, koji nisu bili lojalni.

Bahri Cani

UNS sugerisao radnicima da protestuju protiv prinudnih mera: U "Starom trgu"

Jedan od najaktivnijih cinilaca u kosovskim zbivanjima i ucvrscivanju predsednika Slobodana Milosevica na vlasti je, svakako, radnicka klasa. Najdirektniji politicki zahtevi radnika, u ovom slucaju albanskih rudara, zabelezeni su pred kraj 1988. i tokom 1989, kada su se rudari zatvorili u starotrskom rudniku, zahtevajuci socuvanje statusa Kosova po Ustavu iz 1974. godine.

U politicka zbivanja, direktno su se ukljucili i beogradski radnici. Prvog marta 1989, ispred Skupstine SFRJ, radnici, potpomognuti studentima i gradjanima, zahtevali su hapsenje Azema Vlasija, na sta je Milosevic odgovorio da "ne cuje dobro, ali ce svi odgovorni biti uhapseni". Nekoliko dana kasnije Vlasi je uhapsen.

Prema podacima Unije nezavisnih sindikata Kosova, nakon generalnog strajka koji je ova organizacija organizovala 3. septembra. 1990, uspostavljena prinudna rukovodstva pocela su masovno da otpustaju radnike koji im nisu bili lojalni. Bilo je i dosta onih koji su, nakon uvodjenja prinudnih mera i zahteva da potpisuju lojalnost drzavi Srbiji, samovoljno napustili posao.

Broj otpustenih albanskih radnika, kako za "Nasu Borbu" procenjuje predsednik Unije nezavisnih sindikata (UNS) Hajrulah Gorani, iznosi oko 145.000. Krajnje preciznih podataka o tome nema, a do ovog broja se doslo na osnovu broja radnika koji su radili pre uvodjenja prinudnih mera i onih koji su ostali nakon njih. Prema procenama UNS, u drustvenim preduzecima na Kosovu trenutno radi oko 40.000 albanskih radnika.

Inicijativa za osnivanje nezavisnih sindikata pokrenuta je pocetkom devedesete. Prvi sastanak, Gorani je sazvao 9. aprila. 1990. Mislio je da ce doci sasvim malo ljudi - troje, cetvoro, ali doslo je neocekivano mnogo. "Nisu mi dali da sastanak odrzimo u Ekonomskom fakultetu. Otisli smo na drugo mesto i konstituisali Inicijativni odbor. Jos u to vreme albanski radnici su otpustani masovno - zbog navodnog tehnoloskog viska i drugih razloga. Ocigledna je bila tendencija etnickog ciscenja radnih mesta, jer je uveliko bila pocela podela radnika po nacionalnoj osnovi. Bila je ocigledna sve jaca albanofobija. Albanska rukovodstva po raznim organizaijama trudila su se da racionalizuju kampanju za proterivanje albanskih radnika, tvrdnjama da su i Albanci nesto mozda lose ucinili", kaze Gorani.

Kongres u Djakovici

"Predstavnici vlasti su mislili da cemo se na Kongresu posvadjati - takve informacije su imali - zato nisu zabranili njegovo odrzavanje. Nadali su se da cemo se iskompromitovati i da ce se ljudi razici razocarani. Kada su policija i rezim uvideli kako je protekao prvi dan - drugog dana je intervenisala policija. Ubrzali smo proceduru, tako da policija nije uspela da prekine rad", tvrdi Gorani. Na Kongresu se, inace, govorilo na tri jezika - albanskom, srpskom, i turskom. Vecina je, ipak, govorila na albanskom, ali nije bilo nikakvog nacionalistickog ispada.

Zakljuceno je da treba preduzeti sve mere za ostvarivanje socijalne zastite radnika, kao i protiv nacionalne, verske, polne i drugih diskriminacija. Zahtevano je da se prava radnika ne gledaju prema nacionalnoj pripadnosti. "Kongres i njegove odluke rezim je protumacio kao neprijateljsko delovanje, sto je potpuno apsurdno. Mi smo se zalagali samo za ravnopravne uslove za sve radnike, bez obzira na nacionalnu pripadnost", tvrdi Gorani. U julu, odmah nakon kongresa, nezavisni sindikati su se odlucili na strajk, sto je naislo na veliki odziv. Gorani kaze da je strajk imao za osnovni cilj - suprotstavljanje nacionalnoj diskriminaciji, otpustanju albanskih radnika, kao i redovnu isplatu zarada.

Generalni strajk, u organizaciji ovih sindikata, odrzan je 3. septembra 1990. "Odluku smo saopstili na konferenciji za novinare. Strajk smo uredno prijavili drzavnim organima, ali odmah nakon konferencije, uhapsila me policija i kaznila zbog "remecenja javnog reda i mira" sa 60 dana zatvora. Vrsili su pritisak da odustanem od sindikalnih aktivnosti", kaze Gorani i dodaje da su odluku o strajku ispostovali svi radnici, iako je kod odredjenih ljudi "postojala bojazan da ce strajk jos vise da naljuti rezim i da ce se jos vise albanskih radnika naci na ulici". Neki rukovodioci su iskoristili strajk za pocetak propagande protiv UNS, tvrdeci da je, navodno, pozvala radnike da napuste posao, sto je bio potpuni apsurd, jer smo se borili za ostanak na poslu", tvrdi Gorani.

Nove metode

Jos pre strajka, smatra Gorani, bile su jasne konture projekta etnickog ciscenja, a nakon njega masovno proterivanje radnika albanske nacionalnosti uzeo je formu zvanicne politike sto potvrdjuje usvajanje raznih diskriminatorskih zakona. Nastupila je nova nacional sovinisticka era, i to zahvaljujuci tadasnjem pokrajinskom rukovodstvu. Za etnicko ciscenje teritorije nije bilo potrebe jer su sve poluge vlasti - policija, vojska, drzavna administracija... - bile u rukama Srba.

Gorani tvrdi da je, indirektno, takvoj politici umnogome doprinelo i pokrajinsko rukovodstvo. Mnogi od ljudi na vlasti bili su privilegovani, imali su funkcije tri do cetiri puta vece od njihovih sposobnosti. Poceli su sa samooptuzivanjem da sebi i svom narodu nabijaju neku vrstu kompleksa ubedjujuci ih da je narod kriv. Stvarali su tako klimu koja je odgovarala Milosevicu. Sigurno je da su oni mogli da doprinesu smanjivanju broja otpustenih radnika. Objektivno, albansko rukovodstvo dalo je krila Milosevicevoj politici", tvrdi Gorani i dodaje "da su imali dostojanstvene i ljudske stavove i drzanje, mogli su da budu velika prepreka nacional-sovinistickom rukovodstvu i planovima Srbije".

UNS je apelovala na radnike da rade svoj posao, ali je sugerisala i da treba da protestuju protiv prinudnih mera. "Mi imamo originalna dokumenta koja dokazuju da su radnici morali da potpisuju lojalnost Srbiji, ako su zeleli da ostanu na poslu. Sugerisali smo da ne potpisuju, jer to ne predvidja nijedan zakon. Bilo je i onih koji su, zbog straha za egzistenciju, potpisali takva dokumenta, ali dosta njih je kasnije otpusteno s posla. Potpisali su lojalnost, odvajali se od kolektiva, a kada su ih otpustili, ostali su izolovani od svojih kolega", kaze Gorani.

Namera srpskog rezima bila je - misljenja je predsednik UNS - da na jednoj strani stvori eksploatatorski i nacionalsovinisticki, a na drugoj eksploatisani i nacionalno ponizeni sloj. I oni Albanci koji su nakon raznih sudskih postupaka, uspeli da se vrate na posao (taj broj je zaista mali) nisu bili pozeljni od srpskog rukovodstva pa bivaju diskriminisani.

"Tu diskriminaciju potvrdjuje i podatak da za isti posao, recimo, albanski radnik dobija manju platu od srpskog, a danas skoro nigde Albanac nije direktor neke drustvene firme. Srbi i Crnogorci na Kosovu smatrali su da treba da budu privlilegovani, jer ovde 'brane srpstvo'. Miloseviceva politika je u njihove glave usadila takvu logiku", kaze Gorani.

Kada bi danas radili svi otpuseni albanski radnici, kosovska ekonomija bi, proceni Goranija, belezila mnogo bolje rezultate, jer su oni u osnovi "dosta skromni i radni". Danas je ekonomska supstanca Kosova veoma ugrozena, ne samo u ekonomskom nego i u fizickom smislu. Vlast je unistila kosovsku ekonomiju. Srpska rukovodstva namerno rasturaju i sredstva za rad. Da su albanski radnici ostali, to bi se sve sacuvalo.

Pojasnjavajuci tu tvrdnju Gorani kaze da je interes srpskih rukovodilaca, odnosno rezima, eksploatacija onih delova stanovnistva koji rezimu donosi najvise koristi. "Pri poslovanju, oni uopste ne racunaju amortizaciju. O opremi se ne vodi racuna, jer ne zele da zaposljavaju novu radnu snagu, da ne bi bilo mesta za Albance. Oni zele da Kosovo bude mesto siromasnih, i da iza sebe ostave pustos", tvrdi Gorani.