HRONOLOGIJA ZAHTEVA ZA PROMENOM IZBORNIH USLOVA O POCETKU VISESTRANACJA U SRBIJI (2)

Te godine postaju sve ucestaliji zahtevi opozicije za promenom izbornih uslova, a socijalisti najavljuju ukidanje direktnih TV prenosa skupstinskih sednica

Svojevrsnu prekretnicu, po ucestalosti zahteva za promenom izbornih uslova, predstavlja 1994. godina. Opozicione partije predlazu izmene zakona o izborima, o izbornim jedinicama, o RTS, o politickim partijama i o njihovom finansiranju. Jedan od predloga bio je da partiju moze da osnuje 5.000 gradjana, jer bi dosadasnjih 100 omogucavalo da Srbija ima bezbroj stranaka. Osnovni opozicioni zahtev bio je da Srbija bude jedna izborna jedinica, da se poslanici biraju po proporcionalnom sistemu i da se omoguci i manjim partijama (recimo, manjina, koje ostvare minimalni procenat glasova od pet odsto) da udju u parlament.

Izmenom Zakona o RTS trazena je tzv. treca mreza, odnosno da jedan (Treci) kanal pripadne opoziciji i da pokriva celu Srbiju. (Usput je trazeno da Savezna skupstina donese zakon o vracanju stare devizne stednje, sto je veoma bitno za birace).

U medjuvremenu trazena su vanredna zasedanja parlamenta sa obnovljenim zahtevima kojima su pridodata nova - recimo da se, zbog promasaja u radu, izglasa nepoverenje pojedinim ministrima. Odustalo se, medjutim, od tzv. trece mreze, s tim da budu omoguceni jednaki uslovi predstavljanja za sve stranke na drzavnoj televiziji. Za sve to vreme republicka Vlada je ponesto obecavala, ukljucujuci i donosenje zakona o finansiranju stranaka, ali rec nikada do sada nije odrzala. Tako je ostao na snazi samo propis koji definise finansiranje dela izbornih aktivnosti stranaka, dok finansiranje njihovog rada ni do dana danasnjeg nije regulisano.

Vremenom su opozicione partije, bez nekog suvislog obrazlozenja, prakticno, "skinute" sa TV (osim, tu i tamo, sporadicnog pojavljivanja, propracenog zluradim komentarima), pa im je jedino skupstinska govornica ostala da nesto saopste biracima.

Nije im, medjutim, uspeo pokusaj da privole nadlezne da sazovu sednicu Skupstinskog Odbora za informisanje, na kojoj bi se poslanici pozabavili ponasanjem drzavne televizije. Radikali su na sve nacine pokusali da isteraju pravdu, pa i ucestalim opstrukcijama parlamenta. Zbog "neposlusnosti" za govornicom dobili su i batine od skupstinskog obezbedjenja, a socijalisti su, ocito vec tada, odlucili da je dosta "zabave za narod" i, krajem 1994, najavili ukidanje direktnih TV prenosa skupstinskih sesija.

Ukinuli su ih, medjutim, tek u julu 1995 (cekajuci, valjda, povoljan trenutak za to), iako za to nije postojao ni formalan skupstinski zakljucak, niti je bio na dnevnom redu, niti je bilo gde objavljen. Pravno gledano, on i ne postoji.

Vodece opozicione stranke pokusale su da nadju izlaz za svoje nagomilane zahteve u alternativnom parlamentu koji se, medjutim, ubrzo raspao, jer se radikali, navodno, nisu slagali sa resavanjem pitanja manjina. Nije im preostalo nista drugo do da ponove predloge za izmene vec pomenutih zakona. Ti zahtevi svedeni su na sledece: da Srbija bude jedna izborna jedinica, da se uvede kontrola birackih spiskova, glasanja, prenosa i cuvanja izbornih materijala, kao i utvrdjivanja rezultata glasanja, da Skupstina, a ne Vlada, odlucuje o licnostima u javnim glasilima, da upravne odbore cine predstavnici stranaka srazmerno njihovoj zastupljenosti u parlamentu.

Socijalisti su na te i druge predloge ostajali gluvi. Tokom cele 1996. donosili su odluke bez ucesca predstavnika vodecih opozicionih stranaka u parlamentu. "Uhvaceni su u kradji" na lokalnim izborima. Rezultat - u zimu 1996/97. dogodile su se pistaljke, trijumf opozicije u gradovima. Nedavno se oglasio potpredsednik republicke Vlade Ratko Markovic (ne)cuvenom izjavom da Milosevic moze i po treci put da bude predsednik Srbije. Onda je na opste iznenadjenje, jedan v.d. predsednika Vrhovnog suda (Balsa Govedarica) izabran za predsednika Republicke izborne komisije, cime su, prakticno, pocele pripreme za poslanicke izbore. Sve to zacinjeno je pricom da Srbiju treba podeliti na 50-70 izbornih jedinica, a govorka se (pricu siri Seselj) da bi lokalni izbori mogli da budu ponovljeni (po sadasnjim propisima moguce je raspisati prevremene opstinske izbore).

Opoziciji je ostalo jedino da i dalje trazi okrugli sto, direktne TV prenose skupstinskih sednica, ravnopravne izbore, i da se nada da ce je vlast uslisiti. Postavljala joj je i rokove, ali ih je stalno produzavala. Znaci li to da je odustala od svojih zahteva i koliko moze da racuna na eventualni odziv gradjana da se ponovo vrate setnjama i pistaljkama, ne bi li iznudila ocekivane promene?

U strankama uveravaju da se ni od cega nije odustalo, vec da se smatra da ima jos vremena do izbora, jer mandati traju do decembra. Zvanicno, izborna kampanja nije ni pocela, osim sto pojedine stranke "obavljaju svoje organizacione pripreme". Dok se ne raspisu izbori za predsednika i ne dobiju formulari za prikupljanje potpisa, stranke i ne mogu da krenu u zvanicnu kampanju. I u ovom slucaju radikali su izuzetak - vec su iznenadili narod plakatima sa svojim predsednickim kandidatom.

M. Torov