DOGADJAJI UOCI I NAKON PROGLASAVANJA JEDINSTVENE SRBIJE

"Nasa Borba" ce narednih dana objaviti priloge o tome sta je predsednik Milosevic govorio kosovskim Srbima i Crnogorcima, o ukidanju autonomije Kosova, rezultatima njegove politike na Kosovu. Bice objavljeni i razgovori saglavnim akterima kosovskih zbivanja s kraja osamdesetih.

Vanredne mere po nalogu Predsednistva SFRJ su bile uvedene u februaru, tako da su svi gradovi Kosova bili pod jakim obezbedjenjem. Tokom tih demonstracija ubijeno je dvadeset cetvoro ljudi. Siroki nemiri na dan usvajanja Ustava i svecanosti "ujedinjenja Srbije", posebno su iziritirali srpske zvanicnike. Dva dana kasnije, po nalogu Predsednistva SFRJ na Kosovo je stigla JNA, pa se stanje donekle smirilo

Bahri Cani

Slobodan Milosevic na mitingu u Kosovu Polju

Pre usvajanja ustavnih promena u Skupstini Kosova, (23. marta 1989. godine) pocetkom istog meseca uhapseni su Azem Vlasi i celnici "Trepce" Aziz Abrasi i Burhan Kavaja. Njima je na "dusu" stavljeno "huskanje rudara na strajk". Slicno rudarima "Starog trga", koji su se u februaru zatvorili na 13. horizontu rudnika, 10. marta zatvarali su se i rudari "Golesa". Dva dana kasnije reaktivira se opet oko 250 rudara "Starog trga", koji zaposedaju prostorije drustvene ishrane. Strajk se prosirio i u ostale rudnike - Kisnica, Novo brdo i Ajvalija.

Od prvog marta pocela je i izolacija albanskih javnih, kulturnih, politickih i drugih radnika. Za vrlo kratko vreme izolovano je 237 Albanaca.

- Beogradu i vlastima je bilo jasno da ce Albanci odbijati svaki pokusaj ustavnoga ugrozavanja vec stecene autonomije Kosova, pa su odlucili da svoju namjeru i cilj ostvare svim sredstvima. Jedna od mjera 1989. godine bila je i masovna izolacija Albanaca, koji su nestajali preko noci, koje je policija odvodila "na odredjeno mjesto". Kasnije se ispostavilo da su ta mjesta bili zatvori sirom Srbije i Kosova, u kojima su ljudi prebijani i tesko zlostavljani, narocito u Vranju i u Leskovcu. Oni nisu imali nikakvu zastitu, a njihova rodbina ni informaciju gdje se nalaze - kaze Ibrahim Osmani, tadasnji rukovodilac Informativnog centra PK SK Kosova i koautor knjige "Tuneli uzasa", koji je u izolaciji proveo 227 dana.

Na dan usvajanja ustavnih promena, 23. marta 1989. godine, pocele su demonstracije nekoliko hiljada Albanaca koji su zahtevali da se ne promeni ustavni status Kosova od 1974. godine. Iz studentske menze krenulo je na ulicu oko 4.000 studenata. Dva dana kasnije, u Urosevcu kamenovana su oklopna vozila milicije. Neslaganja sa ustavnim promenama izrazavali su i u Podujevu, gde se pucalo na policiju, pa je poginuo komandir milicije. Demonstracije u svim vecim gradovima Kosova odrzane su i 28. marta, na dan "ujedinjenja Srbije".

Vanredne mere po nalogu Predsednistva SFRJ su bile uvedene u februaru, tako da su svi gradovi Kosova bili pod jakim obezbedjenjem. Tokom tih demonstracija ubijeno je dvadeset cetvoro ljudi. Siroki nemiri na dan usvajanja Ustava i svecanosti "ujedinjenja Srbije", posebno su iziritirali srpske zvanicnike. Dva dana kasnije, po nalogu Predsednistva SFRJ na Kosovo je stigla JNA, pa se stanje donekle smirilo.

Okupljeni Kosovopoljci

Mere izolacije

- Koliko ja znam nitko do danas nije odgovarao za takve postupke prema nevinim ljudima, ali znam da su pokrenute brojne inicijative i privatne sudske tuzbe jer su svi zvanicni organi, kao saucesnici, odbijali po sluzbenoj duznosti da izvedu pocinioce tih dela na sud i tako operu svoju savjest. Satisfakciju smo za vrijeme i poslije izolacije, cini mi se, mogli naci u odjecima, reakcijama i medjunarodnoj osudi tih mjera - kaze Osmani.

Na skupu na Gazimestanu, 28. juna, predsednik Milosevic je "opcinio" na stotine hiljada Srba i Crnogoraca, koji su organizovano dosli iz svih krajeva Srbije. Neki mediji su cak pominjali i cifru od dva miliona okupljenih ljudi (?!). Predsednik Milosevic je tada trijumfalno izjavio da je "Srbiji vraceno dostojanstvo". Albanci se, medjutim, nisu mirili sa promenom ustavnog polozaja Kosova. Rudari "Starog trga" u oktobru su opet poceli strajk, koji je nakon tri dana prekinut intervencijom policije i "spasilackih" ekipa. Posto su u to vreme milicija i vojska sve vise suzavale "manevarski prostor", kao i zbog "naklonjenosti" Hrvatske i Slovenije Kosovu, Albanci su odrzali i demonstracije u Ljubljani i Zagrebu, i tamosnjoj inteligenciji uputili poziv za pomoc. Nakon sedam meseci provedenih u pritvoru, (krajem oktobra) pocelo je sudjenje Azemu Vlasiju i "proces cetrnaestorici". Vlasi je oslobodjen optuzbe, zbog nedostatka dokaza, nakon 468 dana provedenih u zatvoru.

Demonstracije Albanaca u Pristini nastavljene su pocetkom novembra 1989. godine, kada su ubijena trojica Albanaca. Srbi su i nastavili da "sire istinu" o svom narodu. Za prvi dan decembra Srbi i Crnogorci zakazuju "miting istine" u Ljubljani, ali on je zabranjen, zbog ocene da se radi o pokusaju rusenja slovenacke vlasti.

Albanci su, po svemu sudeci, shvatili da u okviru institucija sistema nece moci mnogo da ucine. Sredinom decembra odrzana je Osnivacka sednica Demokratskog saveza Kosova. Za predsednika stranke, koja je kasnije postala "simbol otpora prema srpskom okupatoru" izabran je Ibrahim Rugova, a partija je vise licila na svenarodni pokret nego strogo organizovanu politicku organizaciju.

Preispitivanje odluka

Zestoke demonstracije koje su zahvatile skoro celo Kosovo, uslovile su i zestok odgovor milicije koja je blokirala centralne delove Pristine. Najzesce je, ipak, bilo u naselju Vranjevac, na ulazu u glavni grad. Zbog konfiguracije terena, vrlo uskih ulica i zestine Vranjevaca, prolaz kroz to naselje nije bio nimalo prijatan ni za miliciju, a ni za ostale "neprijatelje". Kosovopoljsko udruzenju "Bozur" zahtevalo je "odlucne akcije protiv demonstranata, terorista...".

Posto njihova zelja nije uslisena, vanredne mere ostale su na snazi, a krajem februara Slovenija je povukla svoj deo miliciju sa Kosova. Istog meseca, snage savezne milicije u Malisevu pucale su bez povoda i ubile tri Albanca, jedanaestoro je ranjeno, a cetvoro prebijeno.

U te dogadjaje ukljucili su se i beogradski studenti. Nekoliko hiljada se okupilo ispred Savezne skupstine i zahtevali su "uspostavljanje reda i mira za ugrozene Srbe i Crnogorce na Kosovu". Studenti su nudili i svoje usluge povicima "Dajte oruzje - idemo na Kosovo", "Zivot damo, Kosovo ne damo"... Slicne parole i cetnicke pesme u centru Beograda, na Trgu Republike, cule su se i od nekoliko hiljada gradjana, poslednjeg dana januara 1990. godine. Istog dana u Titogradu je protestovalo oko 10.000 ljudi.

Zahvaljujuci tenkovima i brisucim letovima aviona JNA, prva dva dana februara opao je intenzitet demonstracija na Kosovu, a sve ingerencije drzavne i javne bezbednosti preuzeo je MUP Srbije. Tih dana obnovljen je projekat za naseljavanje Kosova Srbima i Crnogorcima - predsednik Milosevic je obznanio cilj srpskog rukovodstva da se na Kosovo vrati 100.000 iseljenih Srba i Crnogoraca. S druge strane, bar su tako objavili albanski izvori, oko 300.000 Albanaca potpisalo je "Akt za demokratiju, protiv nasilja". Albanska strana trazila je dijalog sa saveznom vladom.

Trovanje ili prevara

Pri biranju rukovodecih kadrova na Kosovu, od ukidanja drzavnosti i proglasavanja "jedinstvene Srbije", izuzetno se vodilo racuna o podobnosti kadrova. Na rukovodeca mesta u SAP Kosovo dovodjeni su ljudi koji su bespogovorno ostvarivali sve zamisli srpskog rukovodstva. Sve vise "politickog znacaja" dobija Rahman Morina i drugi.

Jos jedan pokusaj da se u legalnim institucijama nesto uradi, (bez saglasnosti Beograda), bio je 2. jula 1990. godine. Pre toga, inace, bio je vec sasvim ocigledan razlaz albanskih i srpsko-crnogorskih delegata u Skupstini Kosova, posto je albanska vecina blokirala rad njene Komisije za ustavne promene SFRJ, kao i odluke i predloge Skupstine Srbije, pa su zabelezeni cak i incidenti u pokrajinskom parlamentu. Vecina delegata Skupstine Kosova, ispred zdanja ove institucije, usvojila je i proglasila Ustavnu deklaraciju o Kosovu.

Tri dana kasnije, Skupstina Srbije je raspustila Skupstinu i Izvrsno vece Kosova. Nakon toga pristupljeno je masovnom ukidanju svih institucija Kosova. Istog dana, nesto posle 15 casova, milicija je pod punom ratnom opremom upala u prostorije Televizije Pristine i prekinula televizijski program. Nekoliko minuta kasnije "muk" je zavladao i u Radio Pristini, gde kasnije dolaze ekipe iz Beograda i preuzimaju program.

Mesec dana kasnije, ukinuta je i "Rilindja", kao i ostala sredstva javnog informisanja na albanskom jeziku. U avgustu su bili novi incidenti - milicija je brutalno rasterala Albance koji su se u Pristini okupili da docekaju americke senatore, na celu sa Robertom Dolom. Srbi i Crnogorci su odbili taj susret.

Napetost je rasla i u prosveti. Albanci su pokrenuli inicijativu da se nastava na albanskom organizuje po privatnim kucama, jer su nastavnici mahom odbili da rade po planu i programu Republike Srbije. Politicke strukture Kosova i Srbije, nisu mogle da nadju zajednicki jezik. Albanska alternativa, kako su je mnogi krstili, sve vise je preuzimala vlast, sto ce dve godine kasnije da se potvrdi i predsednickim i parlamentarnim izborima Albanaca na Kosovu.

Poslednji "trzaj" delegata, tada vec raspustene Skupstine Kosova, zabelezen je 7. septembra 1990. godine. Ilegalno, na svega 200 metara od stanice milicije u Kacaniku, u vecernjim casovima, delegati su na sednici koja je trajala dvadesetak minuta, usvojili i proglasili "Ustav Republike Kosova" i pratece "zakonske" akte.