KRAJ POZORISNE SEZONE

Iako do kraja ove pozorisne sezone (96/97) ima jos skoro dva meseca, ona je zavrsena. Prakticno, ima jos nekoliko najavljenih projekata koji, medjutim, nece bitnije promeniti krvnu sliku tekuce pozorisne trake. Sustinski, kraj sezone je nastupio negde sredinom studentskih demonstracija kada je cak i pozorisno nepismenima postalo jasno da je teatarski najkompletnija predstava ona koja se igrala svakoga dana na ulici.

Posmatramo li, slobodno mozemo reci, proteklu sezonu i njen "zadatak" iz ugla koji sugerise Jan Kot u svojoj knjizi "Kameni potok" jasno je da su tri segmenta prema kojima se pozoriste mora odnositi, tradicija, savremena drama i onaj prema sebi samom, ostvarena. Za prvi se pobrinuo ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorista sa predstavom "Mizantrop", za drugi Zvezdara teatar sa predstavom "Lari Tompson-tragedija jedne mladosti", Dusana Kovacevica, Atelje 212 sa "Turnejom" Gorana Markovica, "Putovanje u Nant" Eugena Treceg Kocisa, somborskog pozorista i ponovo Jugoslovensko dramsko pozoriste sa predstavom "Beogradska trilogija" Biljane Srbljanovic. Sve one zajedno, medjutim, nisu ispunile treci i najvazniji da, kao nekada slikarstvo (impresionizam) ili poezija, budu mesto novog nacina misljenja.

Iz ovog niza najznacajnijih predstava protekle sezone lako se uocava da je ona, sto se dramskog stvaralastva tice, zasnovana na tri "stuba" Dusanu Kovacevicu, kao jedinom zivom srpskom dramskom piscu koji konstantno pise relevantne pozorisne tekstove, Goranu Markovicu, piscu "Turneje" i reditelju "Trilogije", i debitantima Biljani Srbljanovic i Eugenu Kocisu. U ovim projektima je, naime, o savremenom trenutku koji pozoriste zivi uprkos svemu govoreno kako uobicajenim sredstvima tako i ocekivanim tematskim opredeljenjem. Moralno ociscenje koje je u svoja dva projekta "predlozio" Goran Markovic imace znacaj tek za buduce vreme kada oni koji su najvise "doprineli" da ovakve predstave nastanu, budu trazili uporisnu tacku u svojoj savesti. U tom kontekstu treba posmatrati i hvale vredan napor koji je preduzela Biljana Srbljanovic kako bi ucinila vecnim stradanje svoje generacije.

Istovremeno, dva dramska teksta "Lari Tompson" i "Putovanje za Nant" koliko god bila razlicita po formi, sugerisu da mozda nije sve izgubljeno. Istina, pre za one kojima su ovi tekstovi "posveceni", mozda i za one koji ce o nama suditi ali sigurno ne i za nas koji ovo vreme zivimo. Za nas je vec sve gotovo. Ta bolna cinjenica se pokazala u svoj svojoj velicini tokom vec pomenute predstave igrane na ulicama Beograda. Kada je ona zavrsena ni jedno pozoriste nije razmotrilo mogucnost da nadje nacina (a postoji bezbroj) kako bi sacuvalo ono sto je moralo biti postedjeno od propadanja - novi pogled na svet koji se "iznenada" ukazao.

Na kraju ove sezone smo se tako nasli pred jednom paradoksalnom situacijom, spasili smo dusu ali nismo pozoriste. Novi izraz, tendencije i drukciji nacin misljenja ce, sva je prilika, nepovratno propasti. Pozoriste koje je bilo prosto prozvano da umetnickim sredstvima sacuva kvalitet koji se rodio, jednostavno nije reagovalo. Kao da nije bilo vazno da ce sve sto ne "zabelezi" umetnost (ne televizija) propasti. Od ideje je ponovo bila vaznija kasa.

Zeljko Jovanovic