NEMOC (POSLE)RATNOG INVALIDA MIRKA DRLJACE I SVEMOC DRZAVE SRBIJE

Prislino mobilisan doseljenik iz Pakraca Mirko Drljaca 13. juna 1995. ranjen je pri pokusaju bekstva. Dve godine kasnije, kao stopostotni invalid, on i i dalje uzaludno trazi svoja prava, bez dinara prihoda i sa neizvesnoscu da li ce njegova porodica sutra imati sta da jede

Velimir Ilic

Nemocan protiv svemocne drzave: Mirko Drljaca

Na stolu, u kuhinji koja je ujedno i predsoblje i trpezarija, stoji korpica ofarbanih vaskrsnjih jaja, uredno slozenih tako da bi se osecao nepristojno svako ko narusi taj sklad. U susednoj sobi, dnevnoj i spavacoj istovremeno, sporet "smederevac" prkosi jutarnjoj studeni zakasnelog proleca.

Sa stakama u krilu, zagledan u desnu nogu podignutu na hoklicu, cetrdesetdvogodisnji Mirko Drljaca, uzdahnuvsi, izgovara jednu po jednu recenicu i pocetak sadasnjosti vraca u proslost - onu Jugoslaviju, onu Hrvatsku, onaj Pakrac, onaj zivot... Oni koji su narusili sklad zivota Mirkove porodice do sada nisu marili za ovu pricu, naprotiv - cinili su je gorkom do nepodnosljivosti.

Najmladji od petoro dece, sa sest meseci ostavsi bez oca, Mirko je stekao dovoljno da ne bude bogat ali i da ne oskudeva. I on i supruga Dragica imali su posao, "stan pun k 'o oko", imanje u rodnom selu. Kad su sinovi David i Milorad stasali za skolu dobili su bicikle BMX "k 'o i ostala deca". A onda je poceo rat...

Nametnuti putevi sudbine doveli su ih u Hrtkovce, veliki dvosobni stan iz Pakraca pretvorio se u prizemnu kucicu od jedva cetrdesetak kvadrata, nekomfornu, bez kupatila, sa petnaest ari dvorista i baste. Posao su zamenili nadnicenjem u lokalnoj sumariji i kod imucnijih seljaka, na njivi. Nije to vise bilo "ono", ali se moglo ziveti. Mirku su cak obecali posao sumarskog tehnicara. I bilo bi tako, ali...

Svud okolo je tutnjao rat - osim u Srbiji. Jer, Srbija - rekli su nam - nije bila u ratu. A upravo zato sto "nije" nekima jednog dana nece biti bas svejedno zasto i kako su u Srbiji mobilisali - i Srbe i Srbijance i gradjane Srbije. I izbeglice i dosljake iz Hrvatske. I sve ih pretvarali u dobrovoljce sa besplatnom kartom za "vojnu vezbu" na kojoj se ginulo. Tako su i Mirka Drljacu "unapredili" u dobrovoljca, poslavsi u cetiri ujutro 13. juna 1995. sest policajaca da mu opkole kucu i prinudno ga mobilisu, ma kako se tumacila njihova neubedljiva objasnjenja.

Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici bio je zborno mesto. Svud okolo naoruzani policajci i "policajci", neidentifikovani nosioci raznih uniformi i autobusi spremni za put preko Drine. Uzaludno je bilo objasnjavati i traziti objasnjenja.

"U pocetku, 1991. godine, mislio sam i verovao da se brani Jugoslavija ali mi je ubrzo sve postalo jasno i nisam zeleo da ucestvujem u takvom ludilu. Tog jutra u Sremskoj Mitrovici nikoga od toboze nadleznih nista nije bilo briga, niko nije ni pomisljao da sam ja odgovoran sa moju porodicu i da moram zaraditi i boriti se za zivot", prica Mirko. "Kad je trebalo da nas uguraju u autobuse pokusao sam jos jednom da im objasnim, a potom odlucio da pobegnem. Nisam napravio ni petnaest koraka kad je neko viknuo: 'Pucaj!'. Potom je odjeknuo rafal".

Mirko se osvestio u sremskomitrovackoj bolnici s teskim prostrelnim ranama obe noge. U tim trenucima niko nije razmisljao da li su rane bas od standardnog zrna za "kalasnjikov" ili su se "dokoni borci" zabavljali narezujuci olovo kako bi bilo ubojitije. Mozda ce to nekad nekom sudu postati bitno, tek -smrskane kosti i iskidano tkivo, ma koliko da jesu jeziv potpis i dokaz ratom i ko zna cim jos poremecenih umova, od lekara su tada iziskivale samo hitnu operaciju. I ne samo jednu.

Nije bilo uvidjaja, ne postoji zapisnik, niko nije pozvao istraznog sudiju. Zapravo, sudija je obavesten ali su mu rekli da je sve u nadleznosti vojnih vlasti. Kojih vojnih vlasti? I cijih vojnih vlasti? Sve je po zakonu a od zakona i propisa ni traga. Mirkovo ime nije tada cak zavedeno ni u protokol prijemnog odeljenja bolnice u Sremskoj Mitrovici!

Godinu dana prikovan za bolesnicku postelju i nemocan bez tudje pomoci Mirko Drljaca se, zajedno s lekarima, fizijatrima i porodicom, borio da jednog dana ponovo stane na svoje noge. Moglo bi se reci da mu je uspelo, ali...

- Nikad vise, znam ja to, svestan sam, necu biti covek kakav treba da budem, kakvi su ljudi koji zive od svog rada. Ja sam k'o biljka. Kad ljudi u punoj snazi stvaraju i za sadasnjost i za buducnost, ja svojoj porodici ne mogu da obezbedim ni najskromnije uslove za normalan zivot.

Prepune gorcine i nemoci, ove Mirkove reci ne odaju ni trunku gneva. Pre bi se reklo da zvuce kao cudjenje nad zlehudom sudbinom nego kao optuzba za zlocin koji je nad njim pocinjen. Ne zvuce kao optuzba ali - optuzuju, i te kako.

Da li je, mozda, Mirko kriv sto ni postari ni blagajnici ne potpisuju nikakav papir s njegovim imenom jer niotkud ne stizu prinadleznosti od kojih se zivi zivot, kupuju hrana i odeca, placaju struja i voda ili mesecna karta za sina srednjoskolca? Ili je njegova supruga Dragica skrivila nemocan pogled upucen umesto odgovora sinu osnovcu Miloradu koji ujutro trazi samo bar jedan dinar da na velikom odmoru kupi kiflu? Cime je sedamnaestogodisnji David zasluzio da do skole u Sremskoj Mitrovici putuje stopirajuci ili da ne ode na matursko vece jer nema novca ni za prece stvari a kamo li za matursko odelo i cipele?

Sa stakama, Mirko polako hoda po sobi, izlazi u dvoriste vukuci desnu nogu koju jedva pokrece i savija jer vise ni u jednoj zdravstvenoj ustanovi nece da mu napisu uput za neophodnu rehabilitaciju. Nema propisa i zakonskih mogucnosti a nema ko ni da plati, kazu.

Drzave ima kad si joj potreban a kad ona treba tebi, e - onda je nema. Dokazuju to brojna resenja, uverenja, potvrde i obrazlozenja koje Mirko i Dragica slazu u fasciklu svoje nemoci i ocaja.

Drzava ciji je policijski namestenik, vojnik ili priznati paravojnik pucao u noge Mirku Drljaci sada mu vezuje i ruke, besmisleno vrteci pravno kolo u krugu cinjenica. Sledeci logiku dosadasnjih obrazlozenja Pokrajinskog sekretarijata u cije ime se potpisuje sef odseka Jelena Jelkic, Mirko Drljaca moze do besvesti dokazivati sta mu se dogodilo, cak i da je zemlja okrugla. Ne vredi - drzava Srbija to ne priznaje.

Da li je, pri tom, ikome jasno da Mirko Drljaca nema ni dinara kojim bi potpomogao ostvarivanje svojih prava? Kako sada stvari stoje, izgleda da - nije. I Mirku, i Dragici, i Davidu, i Miodragu jasno je, medjutim, da ce i sutrasnji rucak opet biti bez mesa, da prekosutra mozda i nece biti rucka, da ce elektrodistribucija iduceg meseca iskljuciti struju ako u medjuvremnu niko od rodbine, komsija ili prijatelja ne doturi neki dinar...

I tako u krug. Dok sopstvenu savest i savest surovo bezobzirne drzave raznorazni cinovnici budu cuvali i sakrivali iza diskutabilnih zakonskih slova i zapeta, njih cetvoro i dalje traju svoje dane. Dostojanstveni i zadivljujuce ponosni u svojoj nemoci i nemastini.