Dr Dragan Veselinov:

Vojvodina se uverila da su srpski nacionalisti i centralizacija vlasti u Beogradu jako povredili ravnopravnost naroda u njoj. Velikosrpska ideologija je zavadila na kvazipatriotskoj platformi i same Srbe

Pre vise od sto godina vodeci politicari medju vojvodjanskim Srbima - Jasa Tomic, Svetozar Miletic i Vasa Stajic - tezili su pripajanju Banata, Backe, Baranje i Srema - Srbiji. Tomic i Miletic nisu postavljali velike uslove za ujedinjenje, dok je Stajic zahtevao ravnopravnu Vojvodinu sa Srbijom. Prvi svetski rat nije dozvolio da se pitanje Vojvodine drugacije razmotri osim kao pitanje plena, koji je opravdan i nacionalnim sentimentom.

Pre ujedinjenja Srbi su u Vojvodini bili treci narod po velicini i borili su se za politicku afirmaciju i unapredjivanje nacionalnih prava. Danas se bore za ekonomsku samostalnost i priznavanje svoje individualnosti u korpusu celokupnog srpskog tela. Sada su oni vecinski narod i broje 1,8 miliona ljudi naspram, zajedno s izbeglicama, 2,3 miliona stanovnika u pokrajini. Srbiju, po stanovnistvu tri puta brojniju, shvataju kao svoje prvo trziste i odbrambenu garanciju. Vojvodina je cak, ma koliko izraz bio grub, relativno sve "srpskija", dok se u Srbiji "srpski element" relativno topi. I na jednoj i na drugoj teritoriji Srba je oko 60 odsto, ali, s obzirom na priliv izbeglica i smanjivanje nacionalnih manjina, Vojvodina polako postaje sve jaca srpska teritorija, dok Srbija, s obzirom na natalitet Albanaca na Kosovu, dozivljava smanjivanje srpskog jezgra.

Zahtev vojvodjanskih Srba za autonomijom Vojvodine proistice iz njihove zelje da prirodna bogatstva, zemljiste, fiksni i obrtni kapital, kao i javne ustanove na svojoj teritoriji, stave pod svoju upravu. Vojvodina uplacuje u budzet Republike Srbije oko pet milijardi dinara, dok joj Republika vraca svega 68 miliona! Nafta, kanal Dunav-Tisa-Dunav, vodoprivredni sistem - koji je kroz vekove stvorio Vojvodinu, muzeji, nacionalni parkovi, zeleznicka mreza - najbolja u Jugoslaviji, penzije, zdravstveno osiguranje, skole, Univerzitet, drzavna televizija, pozorista, opstinske zgrade, posta, policijska sluzba, prihodi od poreza, carina, akciza i drzavne hartije - nista od ovoga nije u vlasnistvu Vojvodjana, niti imaju regionalno pravo odlucivanja. Oni su izgubili svoje fondove, stednju i celokupni minuli rad svih prethodnih generacija. Drzavne cene psenice, kukuruza, secerne repe i suncokreta su niske u Vojvodini, buduci da u Skupstini Srbije predstavljaju glasacki manjinu, ne mogu da se iscupaju iz eksploatacije. Na svojoj teritoriji nemaju nikakvu vlast i osecaju se kao da su kolonija Srbije.

Otuda danas teze jacoj autonomiji od one iz 1974, i uvereni su da ona mora biti zakonodavne, izvrsne i sudske prirode. Smatraju da su pozvani da je proglase i da niko nema prava da im je umanji. Istovremeno, oni su uvereni da je jedinstvo Vojvodine sa Srbijom nezamenljivo nacelo zajednickog zivota i da je ono garant teritorijalnog integriteta drzave Srbije. To jedinstvo podrazumeva zajednicku vojsku, valutu i narodnu banku, spoljnu politiku, privredno i radno zakonodavstvo, tehnicke i sanitarne standarde, elementarni krivicni zakon i vrhovni sud. Vojvodina se uverila da su srpski nacionalisti i centralizacija vlasti u Beogradu jako povredili ravnopravnost naroda u njoj. Velikosrpska ideologija je zavadila na kvazipatriotskoj platformi i same Srbe. Ratna katastrofa Srbije i ekonomski slom Vojvodine sve brze nagoni ljude na ujedinjavanje i na brigu za hleb. Na zalost, tek je siromastvo potisnulo raspaljene strasti, a osecaj Vojvodjana da su pretrpeli istorijski gubitak, dovodi ih do zahteva za autonomnim razvojem.

Autonomija Vojvodine nije uperena na Srbiju. Pre je obrnuto, da je decentralizacija vlasti u politickom sistemu Srbije uslov napretka svih njenih delova, medjusobnog postovanja gradjana i naroda, kao i njene drzavne stabilnosti. Sto pre dodje do ustavne promene drustvenog sistema u Srbiji, to je za nju bolje. Ostalo je svadja i razjedinjavanje.