Nenad Canak:

Ukoliko Milosevic predje na saveznu funkciju, lako se moze dogoditi da SPS pocne da forsira autonomiju Vojvodine da bi oslabio poziciju predsednika Srbije i da bi smanjio mogucnost da neki buduci predsednik uradi njemu ono sto je on svojevremeno uradio Cosicu. Ovakva autonomija bi bila danajski poklon Vojvodini, jer onaj ko na takav nacin i iz takvih pobuda "daje" autonomiju posle moze i da je uzme

Pitanje Vojvodine je, za razliku od pitanja Kosova, pitanje odnosa unutar jedne drzave i njenog sistemskog uredjenja. Posto u Vojvodini ne postoji nijedna relevantna grupacija koja bi se zalagala za otcepljenje Vojvodine od Srbije, i paleta resenja vojvodjanskog pitanja je izmestena sa crno-belog odnosa "otcepljenje ili ne" na pitanje "kako u Srbiji"? Odgovori koji se nude na to pitanje mogu se svrstati u dve glavne grupe: centralisticku i autonomasku.

Centralisticke odgovore nude SPS sa satelitima, koalicija "Zajedno" i ultradesne radikalne grupacije. Njihovo vidjenje je omedjeno stavom da je Vojvodina (manje ili vise precutno) kolonija koju je Srbija osvojila u prvom svetskom ratu i da je najdalje sto se moze dozvoliti to da Vojvodina ima nekakvu kulturnu ili "ekonomsku" autonomiju, ali "bez elemenata drzavnosti". U ostrijem pristupu cak se i to negira. Posebnu podvalu cine centralisticke stranke koje zamenjuju teze i nude nekakvu "regionalizaciju" po okruznom modelu gde bi postojala nekakva autonomija, ali uz postavljanje "nacelnika" (gubernatora) od strane "centralih vlasti" u Beogradu. Time se, naizgled, nudi visi stepen lokalne samouprave a fakticki sama autonomija Vojvodine potpuno i definitivno ukida.

Autonomaskih vidjenja, takodje, ima vise. Na jednoj strani je "stara garda" koja uprkos navezbanoj novoj retorici tesko odstupa od centralistickog modela, samo premestenog iz Beograda u Novi Sad. Uostaom, ta "novosadizacija" i jeste u velikoj meri kumovala lakoci milosevicevskog uspeha u AB "revoluciji" 1988. jer je malo ljudi van Novog Sada bilo motivisano za odbranu te i takve "novosadske" autonomije i autonomasa. S druge strane, neoautonomasi se zalazu za decentralizaciju ne samo Srbije vec i Vojvodine te uspostave sto vecih prava opstina i regija samo u Vojvodini da bi se (prema tom konceptu) i odgovornost za funkcionisanje svih delova Vojvodine spustila sto blize gradjanima Vojvodine. Ovakav pristup, pak, tesko je ostvariti bez sistemskih promena u samoj Srbiji, ali za to ispod Dunava i Save, za sada, nema relevantnih saveznika.

U samoj Vojvodini politicku situaciju na prvom mestu determinise ocajna ekonomska situacija (pa je verovatno i zbog toga slogan TACKU NA PLJACKU siroko prihvacen i od onih koji ideju autonomije do skora nisu mogli u potpunosti da shvate), a potom i izrazeni strah od medjuetnickih sukoba kojima je u najvecoj meri kumovala drzavno organizovana srpska nacionalisticka histerija poslednjih godina. Vojvodina se sve vise dozivljava kao okvir ekonomski pristojnog zivota na solidnim gradjanskim osnovama i zbog toga autonomaske ideje imaju sve vise sve zagrizenijih pristalica. Naravno, sve ovo nije moguce ostvariti bez sistemskih promena u Srbiji koje jos nisu ni na pomolu. Ni SPS i njegovi sateliti ni Koalicija nisu spremni na promenu sistema vec se iscrpljuju u borbi za vlast ne vodeci racuna o nagomilavanju problema koji mogu na kraju detonirati politicki grube tektonske pormecaje u celoj zemlji. S druge strane, koalicija "Zajedno" pokusava da se nametne kao jedina opoziciona snaga i postavlja se kao "etalon" za opozicionarstvo forsirajuci netacnu tezu da "ko nije za 'Zajedno' podrzava Milosevica". Ukoliko Milosevic predje na saveznu funkciju, lako se moze dogoditi da SPS pocne da forsira autonomiju Vojvodine da bi oslabio poziciju predsednika Srbije i da bi smanjio mogucnost da neki buduci predsednik uradi njemu ono sto je on svojevremeno uradio Cosicu.

Ovakva autonomija bi bila danajski poklon Vojvodini, jer onaj ko na takav nacin i iz takvih pobuda "daje" autonomiju posle moze i da je uzme. To bi za par godina ponovo otvorilo sve probleme koji danas postoje oko Vojvodine. Vojvodjani danas ubrzano idu ka tome da svoju autonomiju sami izbore i samo takva autonomija bi bila garant i stabilnosti i demokraticnosti zemlje u celini.

Borba za Vojvodinu i njenu autonomiju jeste i borba za demokratiju u Srbiji... Ko to ne razume, nista ne razume.